Neki dan gledam antologijski prilog nacionalne televizije koji arhetipski slika neveselu srpsku stvarnost: na pitanje egzaltirane voditeljke koliko koristi ima od „velikih i spasonosnih rasprodaja", začuđena gospođa odgovara „nimalo"! Na naivno „zašto", sledi filozofski mirno „zato što nemam para"! 

Srbija ovih dana zaista živi neki svoj shizofreni život: onaj koji emanira razdragani režim kroz medije i onaj koji se stvarno živi nikako se ne dodiruju! Srbija bez elite i kritičke inteligencije dozvoljava sebi da oboli od teške i hronične manipulacije, koja potpuno remeti racionalnu percepciju stvarnosti i vitalno ugrožava svaki smisleniji pokušaj planiranja budućnosti. Umesto da se manipulacije plaše i klone kao srednjovekovne kuge, naš joj establišment eufemistički tepa - spinovanje! Onda kada blazirane državne sveznalice svoje himere medijski proglašavaju istorijskim činjenicama ili dokazanim nacionalnim strategijama, teško je biti optimista...

 

 

Sviranje na ulici je pos'o k'o i svaki drugi. I radi se stalno. Mnogi se začude kada im kažem da sviram tokom cele godine, jer nekako većina misli da

Sadašnji No.1 ptičar sveta, Tom Gullick, posmatrao je zapanjujućih 8935 vrsta ptica. No.2, Jon Hornbuckle, je sa 8846 – skoro 90 vrsta kraći. Da li je uopšte moguće smanjiti taj jaz? Obojica su proputovali planetu uzduž i popreko i, da bi videli još 90 vrsta, treba da preplove ivice poznatog sveta i survaju se u ambis s one strane mape.

 

Srećom, to je problem koji me nikada neće mučiti…

 

Naime, jedan od osnovnih ciljeva uređenja društva u demokratsko društvo jeste jasna vidljivost postupaka i donošenja odluka ljudi koji predstavljaju građane u različitim institucijama. Do danas, naše društvo vidi samo onu "svetlu stranu Meseca" demokratije i to nije dovoljno. Svest o onoj "tamnoj strani", čije se prisustvo da osetiti, ali ne i videti, jeste ozbiljan problem za napredak društva u Srbiji. Na izborima učestvuju

Nerasvetljen život, nerasvetljena sudbina, nerasvetljena smrt. Ko je Erih Šlomović? Gde je rođen, u Vinkovcima ili Đakovu? Kako se obreo u Parizu? U kakvim odnosima je bio sa kolekcionarom Ambroaz Volarom? Kako je došao do kolekcije umetničkih dela, jedne od najboljih u Evropi tog vremena? Kako se Beograd poneo prema Šlomoviću? A kako

Ali ne Koraima Tores. Nego ćerka Prijama i Hekabe. Ona što je proricala, ali joj niko nije verovao.

Pre više od dve godine sam napisao blog o frilenserima i večeras, čitajući kako će mojim kolegama iz Kragujevca 25. oktobra početi suđenje zbog affiliate marketinga sportskih kladionica, osetio sam onu mučninu koju pretpostavljam oseća onaj kome se ostvari zloslutno proročanstvo:

Meteorološka stanica u centru Beograda
BEOGRAD - 27.06.2010 u 00:57 h

Temperatura: 14 ° C
Brzina vetra: slab vetar
Pritisak: 1000 mb

Kiša rominja, zgrada 'Beograđanke' se gubi u magli, ali da ne brinete, travnjak ispred Skupštine grada se uredno zaliva.

 

 

Navodnjavanje na kiši... Kad dune vetar, možete se i okupati... da sperete kišnicu. :)

Не сећам се када сам последњи пут гледао тај филм. Давно, пре двадесетак година. Али сад, мотајући кроз главу, чини ми се да памтим сваки детаљ.

- Вожња без речи.
- Слика празног плаца.
- Он хода натрашке с оне стране улице.
- Воки-токи испред банке.
- Који аутомобил?
- Плава коса и ружичасти џемпер.
- Инверзни пип-шоу у којем њено тело остаје покривено, а његова душа бива огољена.
- Син прстићима "крати" Настасјину косу и продужава покрет руке претварајући га у загрљај.

Sredinom maja meseca sam bio na izvođenju Verdijeve Aide u Viminacijumu. Projekat su finansirali poreski obveznici. Koliko nas je to koštalo? Šta je naša kultura dobila tim izvođenjem? Šta smo drugo mogli da dobijemo za te pare?

Kao neko kome čini zadovoljstvo da pokazuje drugima film ili knjigu koji su mu se dopali, tako je i Calvino znao da osobe koje idu direktno, bez zaobilaženja, ka svom odredištu nikada neće imati priliku da vide i upoznaju zakutke koje otkriju samo mnogo izgubljeni ljudi. (Gonçalo M. Tavares: O Senhor Calvino, u portugalskom originalu Como alguém que tem prazer em mostrar um filme ou um livro de que gostou, também Calvino sabia que se as pessoas fossem directamente, sem qualquer desvio, para o seu destino, nunca teriam oportunidade de ver e conhecer cantinhos que só os homens muito perdidos descobrem.)

Retko šta ljude u životu tako obraduje kao kad im se dogodi nešto prijatno i zanimljivo, a do tada nepredvidljivo i nepredviđeno. Turisti koji osvajaju (ili bar misle da osvajaju) nove gradove, stanovnici koji se trude da svoj grad upoznaju koliko god mogu, hodaju naokolo ispunjavajući svoje zadatke pažljivo i poučno zapisane u solidno istraženim i napisanim vodičima, ili odlaze na nova mesta povećavajući svoje znanje i razumevanje mesta u kojem su, istovremeno se, najčešće podsvesno, nadajući da će im se zalomiti taj čarobni trenutak kada do svesti dopre nešto što ona nije mogla ni naslutiti.

Uprkos svemu što turističke knjige pišu, mnogi putnik uhvatiće sebe kako mu je od posete Parizu ostao mnogo jači utisak ukusa peciva u maloj pekari u blizini Place des Vosges nego Louvre ili Montmartre, da mu je u Rimu odsjaj kiše na pločnicima Trasteverea bio lepši od raskoši Vatikana, da mu prva slika Njujorka nisu ni visoke zgrade Manhattana ni Kip slobode, nego žičara koja prevozi umorne kancelarijske službenike na Roosevelt Island posle posla, a da se umesto zgrada banaka i blještavila moći iz centra Toronta u sećanje probijaju litice Scarborougha.

Postoje mnogi razlozi zbog kojih ljudi pišu blogove. Jedni da komuniciraju, drugi da se "ventilišu", da sretnu druge ljude, da se pokažu, neki zato što im je dosadno, neki da budu anarhični, da budu odvratni, da kultivišu neke političare i slavne, ali je očigledno da ljudi koji pišu food-blogove to čine zato što vole hranu i vole dobro da jedu. Ovo je jedan post sa mog food-bloga (crosspost), za koji spremam relaunch ovih dana , kad se završi redizajniranje. Tada dobijate link !

Hrana je jedna od osnovnih i zajedničkih potreba svih živih bića na svetu. Ona koju mi ljudi

Za one koji ne znaju ko su Backstreet boys, to je grupica umetnika koji su pre jedno deset do petnaest godina bili dečaci pa im je ostalo ime. Sada njihovo muziku slušaju dvanaestogodišnjaci i petnaestogodišnjaci. Deca tog uzrasta, inače, ne mogu sama na koncert.

Naseo sam. Prvo sam pomislio da ih pustim same. Posle sam, potpuno neiskusno,