[Прослави различитост]

[Живети занос]

"Срећа је смисао и сврха живота,
мета и циљ човековог постојања."
Аристотел

Откад постоји, човек је у потрази за својом срећом. Обећање среће лежи у основи многих политичких, религијских, економских и других система. Осећај животног задовољства је разлог због ког људи газе кроз живот. Он даје смисао човековом животу и суспендује страх од смрти.

У потрази за својом срећом, различити људи посежу за различитим средствима, које им култура нуди, да срећу постигну. У покушају да унапреди потрагу за срећом, савремена психологија је дошла до рецепта за срећу. Основни састојак је:

Rekao sam da neću da pišem modni blog o Oskaru, ali to ljudi očekuju od mene... Nisam mogao da odolim. Celu noć sam sudio i moje stručno oko kaže sledeće:

Anđa je najbolja...

Ponekad bi, u sedam ujutro, zazvonio telefon.

- Možeš li da dođeš da pričuvaš klinca dok sam ja na probi u operi? Izvini što je ovako iznebuha, ali zovem već nekoliko dana, nikako da te dobijem.

Ma mogu, kako da ne mogu. Hoću. Nisi ni mogla da me nađeš, nisam svraćao kući par dana. Legao sam tek pre pola sata da konačno otresem noć. U onom drugom, dnevnom, životu sam, kao i ostali moji vršnjaci, nalazio premalo mesta i nade da će ga ikada biti, pa sam ga prepustio odraslim i sposobnim i ćerdao ga na spavanje i čitanje, čekajući noć, izlaske, muziku i devojke.

Nakon dugog razmišljanja menjam radne naslove bloga. Od: Mali životi (iliti: šta da radiš kad ti se razboli dete), pa preko: U Srbiji treba davati mito, došla sam do ovog - jer, u suštini, poruka moje priče i jeste to: bitka za bebe.

Draga naša,

naravno da uživamo u našem selu od cirka 600 duša. Da komšija Hasan (lonely donkey rider) ne projaše s vremena na vreme imali bi utisak da živimo u totalnoj divljini (iako su nam prve komšije, koje ne vidimo, na 50-tak metara). No, taj mir je nedavno pokušao da ugrozi Serdar.

Ne znam da li se sećaš, mislim da sam ti pričao o mladom komšiji (po vazdušnoj liniji 500m, a putem jedno 2km), koji me zove "abi" (izraz za starijeg brata), a koji me je svojevremeno ubeđivao da su svi narodi u stvari Turci, i Srbi, i Bugari, i Rumuni, i naravno, to svako zna, Mađari, i Arnavuti, i naravno, Kurdi itd. Svi, svi osim Grka! E oni nisu Turci. (vredi li protivrečiti/ubeđivati?)

НАЈВЕЋИ МОРАЛНИ ИЗАЗОВ ПОСТМОДЕРНОГ СВЕТА

Итало Калвино је једном приликом савремени свет упоредио са паклом; у таквом свету, сматра он, једино нам преостаје да препознамо оне који паклу не припадају и дамо им шансу. Има ли друштвених и моралних алтернатива?

За производњу и проток идеологије глобализације, по речима недавно преминулог Пјера Бурдијеа, брину се ’доксозофи’, ’техничари мњења-који-себе-сматрају-ученим’, а који потискују праве филозофе и политичке проблеме постављају на исти начин као и пословни људи, политичари, и политички новинари (Бурдије, 1999, 15). Та идеологија, примећује исти аутор, састоји се од најкласичнијих претпоставки конзервативне мисли свих времена и свих земаља. Ипак, она забрињавајуће успешно постиже свој циљ, и то углавном употребом два међусобно неспојива аргумента, чија нелогична комбинација као да доприноси њиховој идеолошкој делотворности.

Један аргумент састоји се од рационализације новог економског поробљавања  ... света као сурове али економски нужне планетарне промене; други се односи на величање новог поретка као коначно остварене телеологије једне прогресивне историје. С једне стране, прибегава се упорном, дугорочном симболичком ’утувљивању’ (новине и телевизија), све док, кап по кап, несвесно упијени ставови не постану свесна уверења и док ранокапиталистичка визија људског живота, као немилосрдне борбе за опстанак, не постане једина могућа, самподразумевајућа, очигледна опција. (Бурдије указује на читав скуп претпоставки који се намеће као неизбежност: инсистира се да је максимални приход, дакле, продуктивност и компетитивност, крајњи и једини циљ људског рада; или, пак, да је немогуће одупрети се економским силама; или се врши коренито одвајање економског од друштвеног, које се оставља по страни и препушта социолозима као нека врста отпатка.)

Sećam se ko juče da je bilo, imao je 3 (tri) godine, razbacao igračke na sve strane, neće da ih skupi... pa ja zapretim:

"Sve što ne pokupiš dok se ja vratim iz kuhinje, ima da bacim u đubre!"

A moje dete me pogleda, onako... kako bih rekla... ko da oće da kaže: "Mene si našla da zahebavaš?", priđe gomili igračaka, pokupi 3 komada istih (od pola miliona ukupno prisutnih, leba mi), vrati ih na mesto i mrtav ladan reče:

"Ovo ostalo baci."

HIMNA DIJASPORE

Autor nepoznat

Zbog onoga tamo
dosli smo ovamo.
oni sto su tamo
isto bi ovamo.

Znaju oni tamo,
bolje je ovamo.
Jeste lijepo tamo
ljepse no ovamo,
ali nema tamo
sta ima ovamo.

Ne moze se tamo
isto sto i 'vamo.
Mi bi radje tamo
no da smo ovamo,
jer nase je tamo
a tudje ovamo.

Ovi bi ovamo
htjeli da smo tamo.
briga njih ovamo
kako nam je tamo.

Trpimo ovamo,
sto ne bismo tamo.
Tako je ovamo.
Oni

Kad se neko podsmeva i uživa u tuđoj nevolji - kažem : ne pristajem!

Kad nekog besomučno čereče po tabloidima - najmanje što mogu je da kažem: ne pristajem!

A vi?

Prva asocijacija na oktobar mi nije ponavljanje jedne te iste priče oko 5.10., nije ni zima, neće biti ni smrt Stiv Džobsa, koliko god da sam imao lepo mišljenje o njemu. Ima neka narodna pesma (ili je možda okarakterisana kao zabavna): "kad dođe oktobar...", e pa meni kako dolazi oktobar kreće euforija oko nove evroligaške sezone KK Partizana (u glavi mi se vrti i melodija evroligaške himne I feel devotion)

Pre četiri godine pisao sam blog o toj novoj sezoni i potcenio tim koji stigao do Top 8 faze. Dve godine kasnije Partizan je opet promenio tim (otišao je trio TNT), a igrali smo Final 4 u Parizu.

 Izvor: Vašington Post, od danas

2861 cigaretu godišnje troši prosečan stanovnik Srbije, što nas stavlja na prvo mesto u svetu, ispred Grčke, Bugarske i Rusije. Izreka "Puši kao Turčin" ispada totalno besmislena jer prosečan stanovnik Turske popuši 2,5 puta manje cigareta od prosečnog Srbina ili Srpkinje.

U tekstu Vašington Posta se napominje da se cigarete najviše troše u Istočnoj Evropi, a da je jedini izuzetak Rumunija, koja je 1997. godine donela stroge zakone koji su dali rezultate. Pitanje je samo ko bi se usudio da slične zakone propiše u Srbiji.

Predhodnu noć sam izašao van, ali ubrzo sam se vratio kući na čuđenje mojih ukućana koji su inače, u vreme kad obično dolazim kući, spavali čvrstim snom.

Naravno, tu ne računam dragu mamu koja se uvijek nekako budila, na moju žalost, čim bih ulazio u kuću. Svjetlo nisam palio sve u svrhu tihog i neprimjetnog dolaska, ali kao posljedica mraka na stepeništu zakačio bi kadkad drveni tanjur koji je na lamperiji uz stepenice imao služiti kao ukras, al' i kao moj izdajnik , odnosno mamin obaveštajac za tačno vreme kad, odnedavno punoljetni sin jedinac , stiže kući.

Glasni