Čitala delove mjuzikla o Savi Savanoviću, Danice Nikolić - Nikolić i smejala se (naglas) desetercu, te mi na čas promaklo ozbiljno. A onda sam se setila - smejala sam se ja i "Rodoslovu loze vampira", premda je stvar mrtva ozbiljna, ne samo zato što se zna da postoji vampir,  nego što vampir (kod Nastasijevića jedan Toma, otac njegovog druga, takođe vampira) ume da bude i stalno prisutan. Može čovek i da se veže za njega, da se druže...  da voli svog vampira i lažno svedoči da ovaj nije vampir. Posle se upetlja i ne zna više šta da kaže, i kako da se opravda pred ljudima.

Dva su vola masna debela
došla u grad iz rodnog sela.
Neće više kola da vuku
hoće bolji posao i struku.

Uzeli stan u centru grada
smislili plan - život bez rada.

Nisam hteo da pišem. Hteo sam da budem karakter, ali ne da mi se. Naslov je verovatno dobro poznat svima. Ovo je onako izvorno, po šumadinski. Ono što je zajedničko u ovoj priči je što će svako u njoj da se prepozna, manje ili više. Priča ima dva dela. Prvi se odnosi na naše uslove života a drugi se odnosi na komšije Hrvate i kako neki od njih izlaze na kraj sa nedaćama. Moj razgovor sa bratom:

Brat:”De si?”

Ja:”Evo

Mustard sings Creep from Rex Kramer on Vimeo.

Oduvek mi je bilo najteže da na ulici prođem pored beskućnika i prosjaka, iz ko zna kog razloga propalog umetnika, uličnog svirača, glumca, koji moli dinar, dva, tek da ima za obrok. Ako iko zaslužuje iz te bezbrojne mase beskućnika  (koja iz dana u dan, btw raste) svojih pet minuta, to je po meni Daniel Mustard.  Uz to i ček s velikim honorarom i zainteresovanost neke muzičke kompanije, koja bi se na trenutak mogla

City Lights

Drugog dana sam otisla. Knjizara je bila blizu onog mog prvog svratista, na koje iz sujeverja nisam htela ni slucajno da naletim opet, jer nista mi nije garantovalo da se necu odjednom probuditi zatvorena unutar istih zidova. Jedna polu-ulicica polu-sokak odmah iza ledja zgrade se sada zvala po Jack Kerouac-u. Dosta pateticno, ali osim novih ulica u predgradjima, ovde stare ulice nisu cesto menjale imena, i to je u sustini bio dobar znak. Ovako su knjizara i Jack mogli skupa da se podsmevaju neizbeznoj sudbini koja zadesi svakoga kome ime zapocne nezavistan zivot, daleko uspesniji od originalnog.

Zašto se ja iznova nerviram zbog manipulacije statističkim podacima kod nas, više ni sama ne znam. Ama, činjenica je da se nerviram. Eto, sinoć čitam još jednu u moru izjava naših zvaničnika (što ministarstva zdravlja, što zdravstvenih ustanova), i mislim se šta da radim, dal' OPET da pišem blog o Pinokijima Srbije ili ne? Pa odlučim da ne pišem, pošto su me nedavna dešavanja oko skandala s operacijom kičme tzv. ministra zdravlja u Minhenu u potpunosti uverila da mišljenje građana ove zemlje, i kritike građana ove zemlje, ne vrede ni pišljiva boba, niti se ikad uzimaju u razmatranje zbog bilo čega. Mislim, čemu sve to?

Jutros se predomislim. Ma, ima da pišem, i da se ponavljam iznova i iznova, svaki put kad uhvatim nekog Pinokija u akciji! Ne zbog zvaničnika ove zemlje, već zbog građana ove zemlje. Neka na internetu bar postoji trag o svim tim Pinokijima, i neka svako od građana, pa i novinara, ko gugluje u potrazi za statističkim informacijama može na ove informacije da natrči. Kad im već ništa kritikama ne mogu, pa makar da ih sramotim, i da ostane zabeleženo za buduća pokoljenja s čime smo se mi, jadni, morali zamlaćivati, u nedostatku normalnih i sposobnih ljudi koji bi predvodili ovu zemlju!

Najnoviji slučaj vezan je za izjavu direktora ZC "Studenica" u Kraljevu, dr Arsića. U jučerašnjoj "Politici", lupi čovek i osta živ (citiram):

Jedan sam se dan, nichim izazvano, tek dokolice radi, zapitao ko zapravo pise moje tekstove za ovaj blog. Znajuci dobro da to nikako nisam ja, jer kako bi, naoruzam se strpljenjem i tvrdoglavoscu da saznam ko je ja, kad vec ja to nisam.

Maskiram se i zauzmem busiju tako da mi postansko sanduce uvek bude pod paskom. Cekanje je pretvaralo sekunde u minute, minute u sate, sate u dane... Kad u nekom trenutku, tek sto je prosla ponoc, gluvo dakle doba, otvori se kapija na kuci i u ajnfor utrca jedna casna sestra. Tutne nesto u sanduce i zamakne niz ulicu. Ja brze bolje za njom

Jedan od najgorih ministara u vladi (na žalost nije i sa sigurnošću najgori) ponovo se javlja po pitanju monopola. Već po N-ti put prenosi građanima svoje pesničke slobode u shvatanju monopola koji monopolista ne iskorištava. Za njega, a i za sve građane Srbije, da konstatujemo:

Ne postoji monopolista koji ne zloupotrebljava svoj monopolski položaj. Tačka. Zbog toga monopoli nisu i niti treba da budu dozvoljeni i treba da se razbijaju i kažnjavaju.

Koja li je muka naterala nepristojno bogatog da da intervju na televiziji? Da proziva predsednika i njegovu stranku i njihove nepristojno bogate? Da kao i Čeda pohvali rad sudstva i opšti izbor sudija. Intervju u kome može samo da izgubi, a ništa da dobije.

“Oni žive“ (They Live) je crnohumorna SF satira o vanzemaljcima koji nesmetano žive među nama zahvaljujući mašini kojom su nas sve hipnotisali, i na taj način utiču na naše odluke,  umrtvljuju naša čula i kontrolišu  naše živote.  Film je baziran na konceptu da je svet koji nas okružuje samo prividna iluzija za zavaravanje ljudi iza koje se nalazi malo mračnija stvarnost.

Scenario i režiju za ovaj film (nastao 1988.) potpisuje Džon Karpenter (John Carpenter).

 .. jer je svaka upotreba sile uvek prekomerna.

Dok sam čitala knjigu, s kojom sam se svađala dok se nisam rastužila i prestala da se svađam, u glavi su mi se vrtele reči (a čije bi) Džonijeve pesme, gde ovaj vrišti i skiči: "... ostavljene djevojke, narkomani i bludnice...."  a bez "uzdaju se u Tebe", jer se ovi Vidini ne uzdaju ni u šta. Reč je o knjizi iz naslova "Prekomerna upotreba sile" Vide Crnčević - Basara, s kojom sam se, ko što rekoh, svađala (ne s Vidom, s knjigom).

Ako zenamarimo putovanje započeto Leninom temperaturicom, vijugave užarene automobliske zmije na auto putu, zaustavljene u više navrata iz nepoznatog razloga, pogrešno skretanje u Rijeku i panoramski obilazak iste, dulje traženje i ćaskanje sa meštanima o izlazu za Učku i drugim prijatnim temama, te samog ulaska u Pulu koji nas je koštao dodatnih sat vremena, dve onemoćale bešike i dosta živaca, letovanje u Istri bilo je divno.
Jednogodišnji

foto: Aleksandar Zec

 Umesto najave i poziva na koncert Partibrejkersa,  koji ce se odrzati u subotu na Tasu, preporucujem da procitate odlican Canetov intervju, u kome je na svoj specifian i iskren nacin dao jasan i beskompromisan sken svega onoga sto nas tisti.