Posle zime, stiglo nam je i rukometno proleće. Dugo ga nismo imali i svi oni, koji su na bilo koji način vezani za rukomet, uživaju u njemu. Posle srebra na Evropskom prvenstvu u Beogradu, kada je zbog Ilića i ostalih „Arena" bila četiri puta puna, stižu kvalifikacije za Olimpijske Igre, koje se igraju u Alikanteu (Španija) narednog vikenda.

Na jučerašnje demonstrancije u Mariboru neki su došli u pet popodne, a otišli u šest jer su imali zakazano kod manikira, a neki su ostali do devet i bacali kocke od kaldrme na policiju. I jedni i drugi su važni u ovom protestu. Prvi možda još važniji. Jer, ukoliko već vidite da vam životni standard na koji su vas navikli odlazi dođavola najbolje je sa pobunom početi što pre. Danas manjak novca u mesečnom proračunu za manikira, sutra za kupovinu obuće sa kojom ćete pregurati zimu suvih nogu, a prekosutra je već kasno, budite se u zemlji trećeg sveta. Krpite raspale auspuhe, lovite po samoposlugama piletinu koja smrdi na ribu, ali je na sniženju, pijete čaj od šipka da vas zagreje jer se štedi na grejanju moleći boga da se ne razbolite jer će trebati lekovi.

Još jedna prva subota u mjesecu, i opet se nalazimo sa starim poznanicima, Blekom, Grejom i Vajtom u Brainsmasher klubu.

Ovoga puta na programu je igra – Trougao Prevrtač.

Jednakostranični trougao sa plavom, crvenom i žutom (okruglom) stopom, po jednom  na svakom od svoja tri tjemena, kreće se po ravnoj površini premetanjem preko jedne od svojih stranica, na načinj prikazan na slici ispod.

Zakonodavna, izvršna i sudska. Svest o potrebi njihove nezavisnosti je civilizacijsko dostignuće. Kod nas su se još od izbornog zakona i ustava i odredbe o blanko ostavkama, prva i druga spojile u jednu. U ime tobožnje stabilnosti. Od nedavnog tajnog izbora sudija smo i zvanično pripojili i treću. Tako da imamo samo jednu granu vlasti: partijsku.

I kao što imamo MMF da nas štiti od pohmanitalih najstarijih potpredsednika vlade i njihovih penzionih snova, tako na sreću imamo i EU sudije i institucije da nas spasu, opet od nas samih.

Nisam dugo pisala ovde iz vise razloga (zauzetost, nemanje inspiracije, zasicenost...) al sad moram da se oglasim. Naime, na Natasinom blogu o Inkluziji dotakli smo se jedne vrlo bitne stvari i poceli zustro diskutovati, ali je isteklo vreme za komentarisanje. Evo, pozivam sve ovde da nastavimo razgovor na temu

INKLUZIJA PRO/CONTRA!

Prošla su vremena kad su izbori menjali nešto u ovoj zemlji. Sada nema razlike da li jaše Kurta ili Murta. A i politika nam je jedan veliki rijaliti šou u kome duboki glas deli takmičare u timove i određuje ko će kakav zadatak da dobije. Ovi što hoće ovo a on ono neće. Oni što hoće onde ali ovako. Ovi što hoće do ovde ali odavde. Oni što hoće samo oni...  Timovi se drugačije zovu i stranke a igrači političari. I svi imaju lepu priču a pokazalo se samo jedan cilj a to je vlast i odanost dubokom glasu kao vrhunskom gazdi. Boreći se za vlast u javnosti svako svakog napada a privatno sede u istoj kafani "Kod tajkuna" i trude se da budu što bliže čelu stola jer tamo služe više mesa. Kodeks lopova i svako svakog drži za jaja. Neki ispod stola a neki javno. I svi su sa ozbiljnim licima. Ali čim jedan stegne svima trnu jajca. Zato i ne stiskaju. Znaju da tako imaju samo bol.  A svi igraju za istog gazdu. Kao na nameštenoj ultakmici, opozicija daje autogolove ali uzima pare od kladioničara a ovi na vlasti dobijaju premije.

Melting pot je sociološka pojava koja u vidu metafore opisuje homogenizaciju kultura u jednoj sredini, u kojoj se više različitih običaja i modela ponašanja stapaju u jedan. 

Umesto predstavljanja - evo par reči o tome kako sam stigla na ovo veselo mesto.

Napisala sam jedan tekst o izborima na Kosovu. Onda taj tekst nije objavljen. Onda sam ga ja poslala nekim svojim prijateljima. Onda su ga oni slali nekim svojim prjateljima. Onda je Mika Antić preko svoje Srpske informativne mreže poslao Boga pitaj koliko mejlova na Boga pitaj koje sve adrese. Onda je moj drug Ninoslav Randjelović postavio taj tekst na neki forum. Onda je Antioksidant uzeo pa stavio tekst na ovaj blog. Posle, ja mislim, dva dana pozvali su me da i ja počnem da "blogujem".

Pošto

Novak Kokic

Nisam nezreo, niti vise toliko mlad da ne shvatam sta je zivot i da svaka osoba mora kad tad da napusti ovaj svet, ali meni nekako jos ne ide u glavu da sledeci put kada posetim moj

Telekom je trebalo prodati. Jer je baza partijskog zapošljavanja i zlatna koka za uhlebljenje izabranih i zaštićenih. Kome to ranije nije bilo jasno a želi da ne zatvara oči dovoljno je da pogleda šta se sve dešavalo sa Jorgovankinim stanom. Poslednji je voz da se proda Telekom jer će sledeće godine on kupiti neku drugu Arenu, otkupiće neki drugi stan...

Telekom nije trebalo prodati. Prvenstveno jer on može predstavljati potencijalnu bazu industrije znanja. To što je on dugo pogrešno vođen ne znači da tako mora i ostati. Ko će promeniti odnos vlasti

 Ovih dana sve nas je potresla vest da je petogodišnji dečak za desetak dana čak dva puta primljen u bolnicu sa teškim povredama koje su ukazivale na zlostavljanje.

Dečak je bio štićenik Centra za socijalni rad u Novom Sadu.

Decu koju u porodicama zlostavljaju predaju na zaštitu i staranje Centrima za socijalni rad, verujući da će Država o njima bolje da se stara nego što to čini porodica.

 Kako se o ovom mališanu starala  ustanova kojoj je predat na čuvanje i zaštitu?