У годинама када је моја сексуалност почињала да цвета, моје постојање је престало да буде илегално. Последице претходног закона су се осећале свуда. У свакодневном говору, у анегдотама, у изостанку и јавних и приватних разговора на ту тему, у изостанку друштвених модела за обликовање сопствене сексуалности. У друштву где важи, закон може да роди мржњу, да је подстиче и подгрева, али је немоћан да је заустави.

Преко четири деценија мог живота, протекло је у ратном стању. У врло посебном ратном стању. У рату који се дешава на целој планети, који се дешава свакодневно. У рату који осцилира од успутних подбадања, преко озбиљних претњи и напада, па све до убистава. И назад. И тако у круг. Изнова и изнова.

ко ме зна бар површно зна, зна да презирем јувентус. хладан, корпоративан клуб, с више пара него страсти. имају хиљаде титула али ниједну нису у стању да прославе као романисти. не умеју. нема тог срца, нема те душе, нема те чежње. али то знање о презиру је погрешно, тј баш површно. јуве јесте клуб хладан и корпоративан али не могу га презирати. за њега су играли инзаги и пирло. истина не заједно. милано је ипак мало већи клуб.

Svašta se događa na ovome svetu. Priznajte, čitaoče, da vredi biti ovde. Teško bismo u nekom drugom kutku Vaseljene našli raznolikiji spektakl, predstavu krcatiju dramskim obrtima, zamršenim situacijama, neočekivanim preokretima, lažnim rešenjima i neblagovremenim počecima. I pričama. Pisci naučne fantastike do sada nisu uspeli, makar koliko je meni poznato (a moram se pohvaliti da o tim stvarima ipak ponešto znam), da stvore svet koji bi se po ekscentričnosti mogao

Svakog septembra podsetim se dana kada sam bila školarac. Svaki početak školske godine donosio je radost i tugu. Radost jer sam nakon letnje pauze ponovo bila u društvu svojih drugara, a tugu, jer je to značilo odlazak od porodice sa kojom sam se viđala ponovo tek o praznicima ili za poneki vikend. Ipak, drugari u internatu su bili jedna nova porodica i svi smo se čvrsto držali jedni za druge, kao da ćemo potonuti ako nismo zajedno. Nije to bilo ni čudo, jer smo svi delili istu koricu hleba i istu sudbinu daleko od svojih roditelja. Završetak školovanja, bar osnovne škole,

Zamislimo se nad teskobom čoveka koji se ušinuo secajući na promaji kutije sa vakcinama protiv svinjskog gripa, znajući da će valjati kao lek protiv polenske alergije, ako ništa drugo.

Džaba reči utehe Jove Krkobabića da se i njemu tako uklještio... pršljen, kad je nezagrejan iskočio iz Trojanskog konja i pao na Odiseja, ali da ga je već posle nekoliko vekova prošlo kao rukom odneseno, i da je redovno pobeđivao daleko mlađeg Kraljevića Marka u oranju drumova...

Džaba i Mlađino obećanje da će ga svakog dana masirati i mazati kremicom

Prilicno rano u svacijem detinjstvu odrasli pocinju sa njima veoma zabavnim pitanjima tipa A sta bi voleo da budes kad odrastes? Jasno je da kada smo suvise mali svi mastamo o zanimanjima kao sto su astronaut, vatrogasac, vozac Formule 1 ili fudbaler. To su nam atraktivni poslovi za koje vidimo da donose visok status u drustvu. Onda malo porastes i pocnes da razmiljas malo realisticnije - to jest sa stanovista materijalne dobiti, sto je mnogo opipljivije od drustvenog statusa - i zamisljas sebe kao advokata, ekonomistu ili lekara.  I onda nekako kada vec stignes do

Malo i lepih vesti

Članovi srpskog Teatra Gimnazijalac oduševili su sve u Pozorištu mladih Sarajevo predstavom „Sve je u redu“ i sasvim zasluženo osvojili Grand Prix 6. internacionalnog festivala srednjoškolskog teatarskog stvaralaštva Juventafest.

Intervju: Dragan Velikić

Dragan Velikić je književnik čije svako novo delo u čitavom ex-Yu regionu izaziva vanrednu čitalačku pažnju. Rođen u Beogradu, odrastao u Puli, Velikić je pisac koji svoju književnu mitologiju gradi na širem, geografskom, mentalnom i emotivnom prostoru Centralne Evrope. Nedavno je za svoju književnost dobio Nagradu grada Budimpešte (u obrazloženju stoji da je Velikić u svojim knjigama stvorio „nepristrasan i uvjerljiv portret mađarske priijestonice"). Neposredan povod za ovaj intervju je izdavački poduhvat beogradske „Lagune", koja je objavila reizdanja čak četiri Velikićeve knjige - najpre je krajem 2012. objavljena „Bonavia", tokom 2013. romani „Severni zid" (1995) i „Danteov trg" (1997), a iz štampe se upravo pojavio „Ruski prozor" (2007), svakako najpoznatija i najčitanija Velikićeva knjiga.

Razgovarao: Nebojša Milenković  

Pre no što dođemo do knjiga, možete li pokušati da odgovorite na pitanje: ko ste vi, Dragane Velikiću?

Zdravlja radi, neke stvari definitivno treba objasniti nekim stanovnicima ove planete.

Mnogi, na primer, ne znaju da su šećer, so, brašno i mast - tzv. četiri bele smrti!

Novina je i to da je mleko u našim prodavnicama - mleko koje piju naša deca, pobogu! - kancerogeno!

Kada u društvu svojih prijateljica pomenem njeno ime, već sam naviknut da čujem komentar da ona toliko dobro izgleda da bi i one provele noć sa njom. Ne treba posebno naglasiti da nema ni jedne druge žene na svetu sa kojima bi moje prijateljice proširile svoja iskustva (ili bar rekle da bi), pa se sa razlogom pitam, šta je to što je odvaja od ostatka ženskog sveta i šta je čini ženom broj jedan, na koju padaju i muškarci i žene. Naravno da ni Bred njoj nije mogao odoleti, samo je naivna Dženifer mislila da se to može dogoditi.

Koji su to kvaliteti? Neki su očigledni...