Kažu da su oglasi dragoceno svedočanstvo vremena, a sudeći po ovom oglasu za prodaju glasa na izborima - zaista jesu.

 

Skoro da mi nije važno šta ću napisati. Slažem reči od kraja do kraja strane. Do ivice. Nema stihova. Unutra je poezija.

 

Skoro da mi nije blizu: što ću napisati. Sasvim sigurno: ne gledam levo-desno. Niti: ko će šta pročitati.

 

Dragi moji i drage moje, svi vi koji ste nekada išli u osnovnu školu „Pero Popović - Aga", ovo je poziv za vas.

Na FB se okupila grupica negdašnjih drugara, malo ćaskala, onako komšijski, preko pola sveta, i na kraju se dogovorila da se okupimo u školskom. Bez obzira na generaciju.

Možda sretnemo nekog poznatog - a možda i ne.

Kako god, ideja je da pokušamo da se sretnemo.

Eto, sada je sve jasno. Ideologija devedesetih je pobedila. Čestitam svima koji su doprineli tome. Znanim i neznanim. Grlite se i ljubite, veselite se i slavite, Vi pobednici.

10. septembar 2013.

Prva šetnja ulicom Thamel, u kojoj su smešteni svi hosteli za strance.
Ulica je uska i jednosmerna, ali motoristi voze kao na reli trkama. Svi trube, neprestano. Zaobilaze me u poslednjem momentu, kad već pomislim da će me oboriti.
Lepe Nepalke u tradicionalnim saronzima prolaze visoko uzdignutih glava. Neke na čelu,

Na ovaj blog me vise ponukao tekst Svetlane Slapsak (SS) na Pescanik.net "Cajnik za Kraljicu" (http://pescanik.net/2012/05/cajnik-za-kraljicu/ ... da, da, odem ponekad da vidim sta pise, kao sto odem i na NIN, NSPM, e-novine, Politiku, Blic, Kurir, Press, Danas, Vreme...), nego predstojeci Jubilej. Posto, kao sto je vec poznato, obitivam na ostrvu vec dugi niz godina, interesantne su mi dve stvari. Prvo, koliko jedna osoba koja vazi za obrazovanu i inteligentnu moze da dozvoli sebi da ne uradi osnovni research kad pocne da pise o nekoj temi vec se sluzi informacijama iz onih istih tabloida i zute stampe koje je u svom istom tekstu onda pljuvala, i drugo kako nista tako dobro ne otkriva unutrasnji kompleks kao plitka i povrsna kritika.

Javno priznajem da sam ljubomoran na Hrvate. Prvi put sam osetio ljubomoru kada sam zajedno sa svojom prijateljicom, koja ima tu sreću da poseduje hrvatski pasoš, putovao u Nemačku. Ona je stala u VIP red, sa ostalim državljanima EU, dok sam se ja našao u non-EU redu i pola sata „flertovao“ sa zgodnim nemačkim službenikom.

Ljubomoru osećam i svake godine kada se u Zagrebu organizuje gej parada, dok je u Beogradu parada još uvek misaona imenica.

Pukao sam od ljubomore kada su Hrvati dobili prvog otvoreno gej učesnika „Velikog brata“, dok naši, i kad im na čelu piše, neće da saopšte tu „strašnu“ činjenicu.

Ali, kap koja je prelila čašu jeste vest da su Hrvati dobili i prvog gej kandidata na izborima za Sabor. Zbog te činjenice tri dana skoro da ništa nisam jeo, spustio sam roletne i nisam hteo da izlazim iz sobe, niti da komuniciram sa spoljnim svetom. Jedva sam preživeo taj udarac. Ostale su vidljive i nevidljive posledice.

Na nedavnom brifingu za novinare o ciljevima posete potpredsednika Džozefa Bajdena Balkanu visoki zvaničnik administracije rekao je da SAD žele da vide pozitivnu budućnost Srbije kao regionalnog lidera, jer je teško zamisliti budućnost regiona bez velike, „pozitivne i produktivne“ uloge Beograda: “… želimo da uverimo prijatelje u Srbiji da se koncentrišu na budućnost, jer bi Srbija mogla da ima izuzetno svetlu budućnost, imajući u vidu njenu istoriju, ogromne talente, centralnu i ključnu ulogu u regionu i Evropi. To je poruka koju potpredsednik Bajden želi da donese srpskim

Sećanje je redundantno; ono ponavlja znakove kako bi grad mogao početi da postoji. (Italo Calvino: Nevidljivi gradovi)

Za doživljaj grada koji može pretendovati na bilo kakvu objektivnost potrebno je da se u njemu provede određeno vreme, po mogućstvu u svojstvu stanovnika. Koliko je to vreme, zavisi od posmatrača, grada i okolnosti, ali je sasvim sigurno nešto što se ne može ostvariti preko noći. Meni je u pravilu prva godina u većini gradova u kojima sam boravio prolazila u privikavanju, pokušavanju da se snađem, pronalaženju koordinata u kojima sam hteo da mi se život odvija, i tek kasnije mogao sam da uživam u novoj sredini sa izvesnim poznavanjem i razumevanjem, na onaj način koji to čine ljudi kojima sredina nije nova.

Upravo zbog svega ovog uvek su mi bila zanimljiva jednodnevna putovanja, blic avanture sa gradovima koje ne poznajem i možda nikada neću upoznati, prvi utisci koji su pogrešni ali i jaki, često neizbrisivi, prvi dodiri sa nepoznatim, intenzivni, jer znamo da je vremena malo a naš mozak želi da smesti novo u neke okvire, u neku mentalno-emotivnu fioku iz koje ćemo kasnije moći da vadimo preeksponirane sličice i prepričavamo ih sebi i svetu.

Igrom slučaja pre nekoliko dana imao sam prilike da sa jednom poznanicom razmenjujem utiske o našim skorašnjim jednodnevnim posetama Kišinjevu (koji se u moldavskom originalu zove Chişinău). Ja sam se, naime, iz Kišinjeva vratio prijatno iznenađen, a ona mi je, pre nego što sam bilo šta u tom smislu stigao da izustim, rekla: „Strašno! Baš mi je žao ljudi koji žive tamo. Kakvo mučenje!" Prvo sam hteo da se pobunim protiv ovakve, iz moje perspektive iskrivljene, interpretacije, da bih gotovo u istom trenutku shvatio do koje mere su naša mišljenja, oba formirana na osnovu jednodnevnih iskustava, jednako proizvoljna, i mnogo više projekcija nas samih i naših sistema vrednosti nego bilo kakvog objektivnog doživljaja stvarnosti koja se zove Kišinjev.

kako kome. kako koja.

Gost autor: St.Jepan

 

или
ПРАВНА ДРЖАВА, ВЛАДАВИНА ПРАВА И ВЛАДАВИНА ЗАКОНА

 Moj gost je danas srdjazlopogledja.

 Шта је 6. октобар?

jugoslavijatikum

            Poslednji pomen drugu Starom i drugarici Jovanki, majskoj štafeti, malom Fići, Borisu i Bati, Saveznom izvršnom veću, olimpijskom zlatu u košarci i malo manje bitnom olimpijskom zlatu u fudbalu, dvadeset devetom novembru, samitu nesvrstanih, Desanki i Miri, Jugoslovenskom Aerotransportu, Antifašističkom Frontu Žena, Titogradu, Titovim: Velenju, Velesu, Vrbasu, Drvaru, Užicu, Korenici i Mitrovici, Golom Otoku, samoupravnom socijalizmu, u svetu četvrtoj po snazi vojsci i drugovima iz Jugoslovenske Narodne Armije (i tetovažama), omladinskim radnim akcijama, himni Hej Sloveni, olimpijskom domaćinstvu, dečijim odmaralištima, roto-romanima, Miji i Čkalji, bratstvu i jedinstvu, narodima i narodnostima, Poletarcu i Muzičkom toboganu, Andriću, Krleži i Selimoviću…

 

.... not to where it has been" - Wayne Gretzky

Seća se preključe Warren Buffet  u NYT članku "Buy American. I Am.". Koga mrzi da čita članak je o tome kako su US akcije na berzi sad previše jeftine. Slično mišljenje juče dobijam i formalno od top City ekipe, iako se tiče šireg tržišta, ne smao američkog.

A neformalno, i to mnogi znaju, sad na tržištu ima firmi koje čim se ikakva likvidnost vrati u sistem mogu da prebiju ono što imaju i ono što su dužni i da im ostane više keša nego što im je sad vrednost akcija na tržištu.

Pada mi na pamet kako sam ja "negovao" svoju penziju u UK ‘ prve 4 godine po dolasku u UK, civil servant, u naučnoj insituciji, nakupio sam u penzionom fodnu dovoljno da ako bih se sad penzionisao penzija bi mi od toga bila nešto preko 1,000 funti godišnje, bruto. Imao sam 29 godina, penzionisan sa 65 nakupio bih oko £10K bruto godišnje (real terms ako se ništa značajno ne bi dešavalo, iako bih, verovatno, napredovao polako u poslu i u plati).

Kad sam video da ću slabo kusati ako u penziji ostanem da živim u UK onda sam promenio posao, iako je penzija bila samo jedan od razloga, pa počeo da uplaćujem dodatni novac u novi penzioni fond.