Prvi put sam video cvet pasiflore u Istanbulu blizu zgrade u kome je bio web studio za koji sam radio, a koji se nalazio na pet minuta laganog hoda od našeg stana. Imati posao tako blizu u tom megalopolisu je ravno zgoditku na lutriji. No, ja sam smatrao da mi to "pripada", jer je to bio ekvivalent onoga šta sam imao u Budimpešti – tamo sam stanovao jedan sprat iznad kancelarije.

Na današnji dan, u ovo vreme  a pre 15 godina da su postojale - društvene mreže orile bi se od pozivanja Zorana Đinđića da podnese ostavku.

Zbog katastrofalnog procenta podrške u elektoratu. Zbog brutalnog pragmatizma. Zbog kriminala i korupcije. Zbog uništavanja privrede. Zbog prodavanja države. Zbog kočenja u evroatlanttskim integracijama. Zbog predaje Kosova. Zbog nepriznavanja Kosova. Zbog kriminalnog okruženja. Zbog stranačkog zapošljavanja.

A onda dva obična i jedan ledeni metak promene sve. 

And so it begins...

Muškarcima su glavni problem muškarci, ženama su glavni problem muškarci (Erika Džong) 

PRVA PRIČA: Nasilna ženidba, čemu?

Dušan: Sinoć, u kafiću, naleteh na jednog čudnog tipa.

Vladimir: Šta mu fali?

Dušan: Ništa mu ne fali. Baš obrnuto, nekih stvari ima i previše.

Vladimir: Kažu da od viška glava ne boli?

Dušan: E njega boli! Zove se Bogdan. Prevalio je tridesetu. Lepuškaste spoljašnosti.

Početkom sledeće sedmice na sceni „Ljuba Tadić" Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu počeće probe najnovijeg komada Biljane Srbljanović „Cocain Angel". Reč je o drami koja se, kako saznajemo, bavi životom posle smrti i može se smatrati nastavkom drame "Nije smrt biciklo...". Delo će režirati ugledni makedonski reditelj Slobodan Unkovski. Premijera drame „Cocain Angel" očekuje se krajem maja.

Biljana Srbljanović, da podsetimo, napisala je osam pozorišnih komada: „Beogradska trilogija", „Porodične priče", „Pad", „Supermarket", „Amerika, drugi deo", „Skakavci", „Barbelo, o psima i deci", "Nije smrt biciklo".

Gost autro - " sve Nišlije"

Dragi Beograde,

Nišu je izuzetno drago da ćeš uskoro biti na vodi.

Zaista nam je drago, bez sarkazma.

Razmišljala sam ja devedesetih da se iselim, nije da nisam. I mogla sam. Imam rodbinu u Kanadi. Čak sam i zahtev podnela u jednom trenutku, ali oni onda promenili proceduru, moralo da se podnosi ispočetka... i hoću, neću, sad ću... dođe bombardovanje. Kad se to završilo, odustanem. Mislila sam: gde ću sad, kad smo ovo preživeli, sve ćemo da preživimo, gore od ovog ne može da bude.

Posle me uhvatio neki ludi entuzijazam. Kao, sad je demokratija, sad samo treba svi zajedno da se borimo da se promene stare navike, stari načini razmišljanja, polako i uporno, i - napravićemo nešto od ove zemlje. Ako ne za nas, ono za našu decu. Ubistvo Đinđića samo me je učvrstilo u tome. Otići znači predati se, priznati poraz. Neće moći!

I onda se desi ONO sinoć...

Kada sam 2008. godine glasao za Cedomira Jovanovica nisam mogao ni da zamislim da ce on u 4 sledece godine uspeti da sa svojom strankom toliko postane deo sistema protiv kojeg je bio da ce ga biti nemoguce razlikovati. Osim estetski. 

Ja, naime, nisam nagovarao Lidera da podrzi medijski zakon. Nisam ja zagovarao kod Lidera da se podrzi malovickina i homenova reforma sudstva. Nisam ja Lideru sugerisao da cutke prelazi preko skandala tipa  Miladin Kovacevic. Nisam ja Lideru govorio da je pametno i dalje dizati poslanicke rukice za sistem u kojem se oslobadjaju fasisti, a olos drzavno stipendira.

... ili: Nismo isti!

Danima pokušavam da napišem tekst o političkoj situaciji i predsedničkim izborima u Srbiji. I ne uspevam. Razlog tome svakako nije inspiracija svakodnevnim zbivanjima i važnošću teme. O ne. Ni nedostatak stava ni materijal za njegovu argumentaciju. Naprotiv. Razlog leži u kristalno jasnoj situaciji, očiglednostima koje mute vid i potpuno ogoljenim pozicijama i političkim životopisima aktera.
Sve bi se u tom tekstu vrtelo oko one koliko idiotske i česte toliko i pogibeljne teze koja svakodnevno zagađuje sve rasprave i javni prostor - Svi su isti!

- Okači neke delove knjige, sta se zezas - dodao je Adam, dok smo srkutali hladan nes u kafeu.

- Nemam vremena, ne otvara me u faci da se bavim marketingom za svoju stvar, lakse bih za drugog - gundjala sam.

- Smisli,

gost autor: Jah Tooth

Lenin Baru Vásquez Felipe,  3rd place winner of the Intl. Reggae Poster Contest, 2013.

     Ovih dana sam izigravala samohranu majku, a Cvex oca na službenom putu. U školi menjala koleginicu u nastavi i učlanjivala prvake u biblioteku. Vodila Ognjena u vrtić, a posle u parkić, pa po seku u školu. Kod kuće kuvala, prala i peglala i obećala Nadji sladoled ako dobije svog prvog keca iz matematike. Kroz suze je rekla – Ti nisi normalna! Ja sam nesrećna, drugi roditelji grde decu kad dobiju keca! Bem’ li ga, izgleda da ja nisam dobar roditelj...Posledica svega toga je grozan kašalj i skoro potpuni nestanak glasa. Cvex je bio egzaltiran tom činjenicom

Dok se ispod prozora prošle noći mogla videti kolona automobila koja s perifernih brda i dolina juri ka jezgru grada koji im je odškrinuo svoje kapije, uz prkosan zvuk sirena i otpozdrave s trotoara  skandiranjima "evo vam Tadića, vratite nam Mladića", pojanjem Pesme kosovskih junaka, te zlobnim i zloslutnim pevanjem himne Jedinice za specijalne operacije, shvatih da se Srbija samo vratila u svoje prirodno stanje.  Ionako se nikad mentalno sa svojom zemljom nisam slagao, tako da su stvari sada samo ponovo u ravnoteži. Čak je i taj tužni i jadni Hanibal, koji se nesigurnim korakom gega kroz vrata grada koja su mu širom otvorena, nekako sasvim po meri stanja stvari u Srbiji.

No, ostavimo Hanibala da pohadja ubrzane kurseve engleskog i bontona, verujem u njega, obzirom da je master brzog savladavanja nauka i veština.  Diplomirati i postati predsednik države u istoj godini, uostalom, apsolutni je dokaz umeća i izvanrednosti.