Dok srčem prvu jutarnju kafu...

Srk...

Listam novine, srkućem kaficu, pa tako saznajem sledeće vesti...

Srk ...

Predsednik će uskoro morati da operiše Ahilovu tetivu... Ako je za utehu... bar ćemo biti sigurni, da u danima koji dolaze... nije ustao na levu nogu ...

Srk ...

''Srbijagas'' (koji inače posluje sa gubitkom) je

Misko kupio Geneks.

Svi ste vec videli i procitali, i, kao i meni, digao vam se pritisak. U tekstu je pobrojano sve sto Misko poseduje. Jedva sam ga pronasla na Forbsovoj listi posto je navedeno da ima samo milijardu dolara. Danasnja transkacija vec je petina te sume.

Kako mu se bogatstvo uvecava eksponencijalno, uskoro ce postati vlasnik cele Srbije. I onde ce svi raditi za njega, trositi pare u njegovim prodavnicama, na njegove proizvode. I biti

Rečiti Ciceron je davno rekao da je "najveća dužnost svojim najboljim snagama pomagati onima kojima je ta pomoć zaista potrebna". Ipak, iskrena želja da se pomogne drugome u nevolji ponekad zna da postane gorka pilula onome koji tu pomoć želi pružiti. Da "mržnja škodi zdravlju" kako jednom reče Dekart, uverio se nedavno naš državljanin Ivica Lovrić, koji je svoj boravak kod prijatelja u "Krešimirovom gradu" hteo da upriliči i jednim humanim činom, odazvavši se pozivu pozivu na davanje krvi zbog neštašice krvi u šibenskim bolnicama.

Desetoro glumaca sedi za jednim dugačkim stolom na sceni i mesi testo za hleb.  Testo se zatim stavlja u upaljene pećnice iza njih. Pored svakog od njih stoji jedan tumač koji komunicira sa glumcima na jeziku gluvonemih i prenosi replike publici. Publika ne može videti glumce, a ni čuti nas koji tu sedimo. Ne samo što su gluvonemi, već su i slepi u isto vreme.

Nalazim se u najnovijem pozorištu Tel Aviva, Nalaga'at. Ta reč prevodu otkriva nešto što je jedinstveno s tom scenom: „Izvoli, priđi i pipni". Ovim trima rečima predstavljaju nam se sredstva komunikacije

Ovo ce biti jako dosadan i dug tekst i verovatno ga necete razumeti.

To je ok.

Crkva.
Nasa crkva je kao sto su mnogi naglo skoro primetili, malo drugacija nego sto je mnogi zamisljaju, njeni koreni idu malo dalje od pevanja pesama po hramovima. Nekima je mozda cudno sto crkva sa dva pisma promeni volju skupstine i vlade.

Mozda ovaj tekst to malo pojasni.

Nevidljivi svemirski bog je stvorio sve, a mi imamo monopol nad verom jer nas taj isti bog mnogo voli...

Ima vec cele dve godine kako sam se usunjao na blog B92 na mala vrata, pasionirano diskutujuci svaku otvorenu temu. Sada vec imam neki staz ali se jos uvek radujem svaki put kada dodjem na blog.

Ajde malo da se podruzimo, castim pice.

narkoza

            U preostaloj praznini mojih skupljenih zenica može se videti samo crna rupa koja jede moja sećanja. Moje telo, taj iznutra oguljeni egzoskelet, nepostojano je kao zvezda u sazvežđu Letećeg magarca. Svetlo koje je zujalo nada mnom nestalo je usled kratkotrajnog gubitka napona na delu pruge, u blizini trafoa, neposredno pred stanicom u Rakovici. Tada sam provirio iz dubine svojih neorganskih elemenata gonjen tuđim organskim jedinjenjima i jedino što sam video kroz prozor, bila je crna noć. Usamljeno crno drvo pored šina je delovalo kao da ima i crno srce. Video sam sebe, van vagona, sa sekirom u ruci, spreman da udarim, u strahu da udarim. Napon je ponovo udario sklopku. Mahinalno sam zavio oči u kapke. Neon bi me u ovom momentu mogao oslepeti. Iz dubine plodove vode u glavi, rađao se glas koji je pokušavao da me upozori na sebe. Govorio je da je on eho izgubljene memorije. Setio sam se sebe kada sam kretao. Volim da krećem ali ne volim da idem. Plutao sam metar od poda spolja istetoviranog vagona i pola metra unutar plavog sedišta.

Butleg je audio ili video snimak koji nije zvanicno izdat od strane autora ili izdavacke kuce koja poseduje izdavacka prava.

          Izlaz, treba mi izlaz, tako izlizana potreba, fraza, sačuvana u prostoru, u vratima, praznina, široka mi je ova staza, zaustavna traka, izlaz sa auto-puta, učini da odlutam, na periferiju, drvoreda, uma, gde tama duma, cunja, ispod gunja, montona, tražim sebe samog, pronalazim klona, u praznom umrlom gradu, idem za Kanadum

  Sedim sama u mraku i gledam u monitor, to je jedino sto svetli. Ta pomrcina potice od Pomracenja 21. ovog Meseca. Zlobnici tvrde da se to pomracenje dogodilo samo kod nas ali to nije istina, to je mogao da geleda ceo svet. Pomracenja su retke pojave, mnogi dugo cekaju da ga vide, a ono sto je retko to je i skupo. Zato smo mi, ko mala deca,hteli to pomracenje da vidimo izbliza, i eto ga tu, kod nas. Prvo smo se malo radovali a onda smo se zabrinuli. Kazu neki doktori da zivot u mraku nije zdrav, popadacemo svi u depresiju. Popijem dva aspirina za svaki slucaj, vitamine i caj, i nastavim po

Često smo šetajući prolazili pored Kafe Brazileiras. Jednog poslepodneva, već je bilo skoro veče, zamolih ženu da me fotografiše sa Pesoom. Seo sam na bronzanu klupu pored isto tako bronzanog Fernanda Pesoe i ona je škljocnula. Iako je bio januar , vreme je bilo lepo i toplo, bez vetra ali su svi stočići bili zauzeti. Mi smo se baš bili nameračili da popijemo kafu i počesmo da obilazimo baštu u nadi da će neko otići. Gospođo, gospodine, izvolite, sedite za moj sto, obrati nam se na engleskom jedan čovek četrdesetih godina, ustavši sa stolice. Zahvalismo mu se i sedosmo.

pobeda, čista kao suza. poslednji put da je neko u srbiji na ulici otimao vlast. poslednji put da je neko u srbiji pokušao da falsifikuje izbornu volju. 

Soba je imala sedam kreveta. Planirana je za jedan manje ali kako je četvrto odeljenje zagrebačke traumatologije u Draškovićevoj bilo u obnovi valjalo je rasporediti pacijente po sobama na ostala tri odeljenja. Bila je to ženska soba i sve stanarke su, osim Dine, imale više od šezdeset godina. Ono što ih je pak sve spajalo bile su bizarnosti njihovih povreda. Kada, ruka, lom. Pertla, skočni zglob, lom. Stepenice, podrum, ruka, lom. Stolica, sijalica, ključna kost, lom. Polustepenik, suton, skočni zglob, lom. Pad sa motora, kuk, lom. Dina je isto pala sa dvotočkaša, onog bezazlenog. Ona nikada ranije nije pala sa bicikla. Ništa nije slomila ali je nečujno pokidala sve ligamente u levom kolenu i morala je biti hitno operisana. Bio je to jedan od onih glupavih padova kakvi se mogu videti na nekom smešnom kućnom videu. Najveća šteta od ovog pada, ispostaviće se, biće pauza u snimanju njenog prvog kratkog filma, o nesanici, za koji potpisuje scenario i režiju. Pauza usled potpune nepokretnosti, usled tišine pokreta.

            Tako je Dina ležala u tišini, zurila u plafon i u svoje zavijeno koleno, u neku preopširnu Frenzenovu knjigu i u tetrapak Happy Day soka od pomorandže koji joj je doneo prijatelj iz Beograda misleći na vitamin C koji pomaže obnovu vezivnog tkiva kao i da je to zgodna pošalica; srećan dan, smešno, ne? Mogla je da sačeka sa padom nekoliko sati pa da vic bude još uspeliji i da se ubogalji prvog aprila. Zurila je i u svoje sapatnice koje su mahom spavale, posve tiho, odmarajući se od života. Jedino mesto gde se žena može odmoriti i bez griže savesti skinuti breme koje dobija rođenjem, je bolnica, a uganuće zgloba ili prelom kosti, koje vode na ortopediju, najsrećnija su moguća opcija. Dovoljno strašna da se od žene, iako je u bolnici, ne može ništa zahtevati a opet dovoljno bezazlena da je oporavak u najvećem broju slučajeva izvestan. Može se čak i produžiti nekom prepisanom banjom, mada će većina žena, čim svi ekstremiteti u određenoj meri profunkcionišu, nanovo biti uvezano nazad u svoj polni dolap.

            Razmišljala je Dina o toj tužnoj istini i pooštravala do pred sam kraj kadrove u glavi. Dolap, bunar, manjež... Zamislila je magarca sa obrijanim nogama.

Dok srčem prvu jutarnju kafu ...

Srk ...

Listam ’’ Blic ’’, srkućem kaficu, pa tako saznajem za mene vrlo bitne vesti ...

Srk ...

Izgleda da polako izlazimo iz krize ...sve je manje onih koji gledaju skupštinske prenose ...

Srk ...

Čitam onda dalje, kako smo stali na put nepotizmu...Funkcije se više ne dele po babi...stričevima...i ostaloj mnogobrojnoj familiji...već po stranačkoj pripadnosti...i poslušnosti lideru stranke ...

Srk ...

Što se tiče zdravstva...čitam da je operacija uspela...pacijent