Dugo se osećalo kako se valja iza brda. Međutim, Evropa, bogata, razmažena i prezazuzeta porodičnim trzavicama, našla se zatečena kad su joj preko granica provalile stotine hiljada izbeglica islamske veroispovesti, dakle, stranih državljana po definiciji teških za asimilaciju.

Različite zemlje Unije različito su reagovale. Bilo je okretanja glave. Izmišljen je termin “migranti” ne bi li se opravdala sopstvena bezosećajnost. EU je s početka bila toliko dezorijentisana da čak ni međusobno nisu bili solidarni, kako bi se čovek inače nadao. Svako se snalazio kako je

Nesto nas juri ova pesma ovih dana...

Neil Finn & Friends

 

 

 

Neki su ranije govorili da ih ne mogu toliko malo platiti koliko malo mogu raditi, a sada je izgleda moderno uverenje da ih ne mogu toliko otkriti koliko oni mogu ukrasti i sakriti. Dok se u Srbiji broj siromašnih polako približava milionu, dok ostali bez posla seku prste neki troše više da lakiraju nokte nego oni za hranu.

Država mora konačno da postane i pravna i socijalno odgovorna.Onda će ovakvi tekstovi u novinama kao što su ovi:

“Plate profesora u Mitrovici i do 750.000!”

„Ako na Kosovo odlazi oko 40 milijardi dinara godišnje, a tamo živi samo 120.000 ljudi, opravdano postoji sumnja u malverzacije.

“Poreski obveznici tako sa 13 miliona evra izdržavaju čak 3.500 činovnika u srpskim opštinama, od kojih neki i ne žive na teritoriji Kosova.”
“Ministar za KiM Goran Bogdanović rekao je da postoje sumnje u regularnost protoka novca koji se iz budžeta Srbije šalje na Kosovo”

“Tokom 2008. iz kase Republičke izborne komisije skupštinskim kuririma, sekretaricama, majstorima, vozačima, mahom sa srednjom školom, isplaćeno 105.385.443. dinara ili neverovatnih 1.300.000 evra!”

“Dodatno školovanje skupštinskog osoblja na privatnim fakultetima širom Srbije o trošku države još jedan je u nizu javašluka u najvišem zakonodavnom telu.” biti retkost.

Gost autor: Sentinel26

Isprovocirani  dogadjanjima s kraja XX vijeka, ratovima, klanjima i kojekakvim  „tricama i kučinama“ u Londonskom „Economist“-u  su odlučili da naprave novu kartu Evrope.

Evo je.

 

Ko kaže da ovo nije humor, dabogda se zaposlio kod  NSPM..

Zanimljivosti

“Najsrećniji je onaj čovjek koji je učinio srećnima najviše drugih ljudi”, reče čuveni filozof. Narodski rečeno, svaki normalan čovek je srećan kad nekoga učini srećnim,i ako se tako ponaša celog života onda učini srećnim mnogo ljudi. Može i da se kaže da je srećan onaj narod ili ono društvo u kome se što veći broj ljudi ponaša tako da druge čini srećnim.

Živimo u vremenu koje je iz mnogobrojnih razloga teško , puno nasilja, kriminala, ubistava, huliganstva, o maloletničkog siledžijstva, ali i u vremenu u kome takva ponašanja zauzimaju naslovne stranice tabloida, prve minute u TV dnevnicima.

Svakako , postoje i postojaće ljudi koji žive na nesreći drugih , kojima unesrećiti ili naneti zlo drugima predstavlja, po njihovom (ne) moralnom shvatanju svakodnevni život ,  jer , Bože moj, svako se bori za sebe a čovek je čoveku vuk.S druge strane, procesuiranje počinilaca takvih dela je trapavo, sporo, blago i uz neprimerne i nemoralne pritiske na sudije.Pa nije ni čudo da počinioci takvih dela nešto i nemaju straha od kazni a pojavljivanje na naslovnim stranama im dođe kao  reklama.Uprkos svemu, ima mnogo divnih ljudi, mnogo primera ljubaznosti,pristojnosti,  humanosti i takvih primera gde se ljudi pokažu kao ljudi. Nažalost , to izgleda medijima , posebno ne novinama, nije atraktivno za naslovne strane.

A evo jedne priče koja zaslužuje da barem ovde bude objavljena, kad već nije na  naslovnim stranama novina:

„Taksista usrećio staricu na trenutak, možda poslednji put u životu"

Stojim ja tako na autobuskoj stanici pre nekih 11 godina i čekam famoznu 26-cu kod Kalenića. Dok čekam, kao i svi ostali, razgledam unaokolo ko će ga znati za čim. Ubijam vreme brojeći kocke na trotoaru od mene do ivičnjaka pri tome pokušavajući da pogodim da li će ih biti paran ili neparan broj. Okrećem se i učinilo mi se da mi je taj lik poznat odnekud... 

Sa druge strane stoji lice koje isto tako gleda u mene. Hmmmm, razmišljamo se obojica, znamo se odnekud. Sigurno. Tri sekunde previše i famozno dizanje obrve. Ni danas se niko ne seća ko je prvi progovorio.

 vest

 homepage

 

Intervju: Dragan Velikić

Dragan Velikić je književnik čije svako novo delo u čitavom ex-Yu regionu izaziva vanrednu čitalačku pažnju. Rođen u Beogradu, odrastao u Puli, Velikić je pisac koji svoju književnu mitologiju gradi na širem, geografskom, mentalnom i emotivnom prostoru Centralne Evrope. Nedavno je za svoju književnost dobio Nagradu grada Budimpešte (u obrazloženju stoji da je Velikić u svojim knjigama stvorio „nepristrasan i uvjerljiv portret mađarske priijestonice"). Neposredan povod za ovaj intervju je izdavački poduhvat beogradske „Lagune", koja je objavila reizdanja čak četiri Velikićeve knjige - najpre je krajem 2012. objavljena „Bonavia", tokom 2013. romani „Severni zid" (1995) i „Danteov trg" (1997), a iz štampe se upravo pojavio „Ruski prozor" (2007), svakako najpoznatija i najčitanija Velikićeva knjiga.

Razgovarao: Nebojša Milenković  

Pre no što dođemo do knjiga, možete li pokušati da odgovorite na pitanje: ko ste vi, Dragane Velikiću?

Beogradski promocija romana ’’Savršen antitalenat za sreću’’(Akademska knjiga, Novi Sad 2021) Nebojše Milenkovića, istoričara umetnosti, pisca i građanskog aktviste iz Novog Sada, održaće se u sredu, 8.decembra od 19 časova u UK Parobrod. O ovom erotsko-psihološkom trileru govoriće: Dragan Velikić, pisac, Dragana Bošković Kovačević, urednica za književnost Radio Beograd 2, Marko Oljača, sociolog i autor. Razgovor moderira urednica književnog programa u Parobrodu Katarina Lazić.

 

 

Jednog prerano vrelog junskog dana, pred pećinu je izašla žena u mudrim godinama. Sa mržnjom je pogledala nebo izbledelo od žege i obrisala curak znoja koji joj je kliznuo niz vrat ka ledjima. Podigla je rub krznene haljine, mučenički uzdahnula i njime prešla preko dlakavog dekoltea. U pozadini pejzaža koji je titrao jarom podrignuo je obližnji vulkan. Temperatura je u trenu porasla za bar pet stepeni. Žena je osetila kako počinje da se topi, zajedno sa pragom tolerancije.

"Stravičan zločin dogodio se u Vestroudu, malom planinskom mestu u Severnoj Dakoti. Sa pravnog stanovišta sve je bilo jasno- osumnjičeni su priznali svoje delo, materijalni dokazi su bili neoborivi, a istraga je vršena po zakonskoj proceduri. Ipak, federalni tužilac SAD nije podigao optužnicu, suđenje nikad nije održano, a FBI je stavio embargo na sve informacije u vezi sa tim slučajem! Desetak godina kasnije jedan pisac traga za uzrocima zločina do tada nezabeleženog u istoriji američkog pravosuđa. Dolazi do neverovatnih dokaza i saznanja koja bi mogla uneti kopernikanski obrt u neke od temeljnih postulata fizike, filozofije i religije. U raspletu dostojnim velikih majstora žanra, pisac je ponudio rešenje velike enigme. Međutim, pažljivijim čitanjem otkrivaju se i drugi slojevi romana o kojima će mnogi razmišljati i kad sklopi korice ove  čudesne knjige." (Narodna knjiga - alfa, Beograd, 2007)

Da li ste svi čuli za Kerolinu Sirotanović?

Ne, nije pevačica iz nekog hotela na Ibarskoj, to je keruša koju sam tako nazvala jer niko neće da je usvoji već sedam meseci. Velika, i još raste, oči kao dugmići, a šake kao lopate, koje bi dala jednu po jednu, samo da nikada, nikada, ne mora da ulazi unutra.

Do nas je stigla preko kutije, u koju je bila ostavljena sa još šest svojih braća i sestara, zimus, na ulicu, kako i dolikuje da se ostave psi koji, prema mišljenju njihovih „gospara", nisu zaslužili da žive.

Čekam da platim kinder (ne smem da kažem kako ga moje dete zove) ali je joy bez 'int'.

Država u kojoj sam nekada živeo bila je mediteranska. Imali smo čak i Mediteranske igre na kojima smo navijali za naše soportiste, sportaše i momčadi i muške i ženske...Sada živim u državi koja baš i nije mediteranska. Nisam se ja nešto daleko selio (10-15 kilmetara u nekoliko pravaca) samo se država malo smanjila, promenila nekoliko imena i izgubila izlazak na more i Mediteran. Osim ako se ne računa ona malo nategnuta teorija o Dunavu kao majci (ili makar ujaku) Mediterana.

Lične istorije su kao galerija. Šarenije slike na početku a kasnije one, možda zbog naših izbora, možda zbog okruženja, možda zbog kolektivnog uma i sećanja, gube boje ili odlaze u sive crne i neke grozne nijanse braon boje. U snovima, ili košmarima viđamo ih često. Na javi hoćemo da ih zaboravimo. Čak smo i ljuti na one koji nas podsećaju na te slike bez boje. Umemo da, te slike, nazovemo detaljima.