There are two reasons for this. The first is that, having done what I do over a considerable time, I have become adept at it. But another reason is that it is more acceptable from a societal point of view to establish continuity and therefore predictability in my persona.

I am away from my desk and unable to read my mail.

In fact, I am very far away from my desk and the city of its construction and even the country in which it is currently located.

mesto dešavanja: kraj

vreme: lenjo popodne

par u šetnji i osmeh u trku

...............................................

- da li i si cuo sta je jeremić izjavio danas?

- ne?

- između kosova i evrope biramo kosovo.

- ?

- stvarno.

- (valja se od smeha)  pa mali nije normalan. ko ga je vukao za jezik?

- (u protrcavanju dobacuje) meni to kosovo treba samo ako mogu da ga imam celo.

- ? : )))))))))))))))))))))

- (zastaje zadihano) a što mi i kosovo ne budemo drugari i uđemo

паланка или велеград?

двориште или свет?

не бавим се (активно) брисањем и бановањем

ни неактивно

бановано ми је 5 имена и то ни један коментатор због нечега што је написао код мене. двојица активно заговарају насиље (у ствари тројица), мада су у суштини безопасни лајавци. погодили су жицу својим позивима на линч преко проклетија... у тренутку када ми је баш засметало. а то око безопасне лајавости.... то им је можда и најмањи заједнички садржалац (уз количину испразности коју поседују могу рећи да им је то и сасвим коректан опис). двојица су бановани као одговор јер су мене бановали. рекли су ми да више не желе да разговарају са мном.

поштујем.

један је банован у циљу призивања бана код њега. нисам га призвао мада можда би помогло ако бих оставио прво неки коментар на његовом блогу (а давно нисам. некако баш од времена када сам закључио да ја код њега немам шта да тражим... можда да мењам тактику?) 

сви су мушког рода (бановање је ипак насилни чин а  постоје нека правила која поштујем, моја су и служе само мени тако да их нема потребе објашњавати) 

једноставно је. не желим их слушати, читати... широк им б92, моја соба није за њих...

и да, бановани су са стално. кажем, није проблем у томе шта су причали, већ једноставно - бирање друштва. 

али није то тема

Pre svega, hvala Majstorima s mora za ovu beskrajno korisnu rečenicu! (I poslušajte pesmu broj 6 još jednom.)

Ne pišem političke blogove. I nosim se mišlju već neko vreme da napišem i objašnjenje zašto ih ne pišem. Zato što su ovde ljudi postali "operisani" od svakog smisla za humor, a  ironija i sarkazam izumiru.

Kad se pomenu Srbija, srpstvo, Kosovo, i sl. teme iz nacional-patriotskog opsega  obe krajnosti našeg politčkog  establišmenta, a posebno oni bez ikakve

(Ovaj tekst je već objavljen kod Angie01 gde je imao preko 200 komentara. Sad ga stavljam, nepromenjenog, u moj Blog profil.)

Davnih šezdesetih godina moja starija sestra počela je da mi pominje pevača čiji se neobičan glas čuo sa našeg radio aparata marke KOSMAJ. Arsen Dedić - mladi pevač koji je pevušio ili skoro pričao. Glas koji je moj otac posprdno nazivao „onaj što kobojagi peva". Zavoleo sam taj glas, te note i stihove. U početku samo zbog poverenja u sestrin ukus, a

Znam da Zakon sam po sebi nije dovoljan da se neke stvari promene, ali barem ne bi sve zavisilo od nečije dobre volje i od sreće da naletimo na dobre ljude koji su spremni da pomognu.

Preporučujem da pročitate ceo tekst.

Nakon dugog razmišljanja menjam radne naslove bloga. Od: Mali životi (iliti: šta da radiš kad ti se razboli dete), pa preko: U Srbiji treba davati mito, došla sam do ovog - jer, u suštini, poruka moje priče i jeste to: bitka za bebe.

Foto: Mira Zdjelar

U mnogim delovima sveta automobil je prerastao značaj prevoznog sredstva i postao neka vrsta telesnog produžetka, obaveznog priključka ljudima. Bez automobila jednostavno se nikuda ne izlazi, automobil se ostavlja na mestu što bližem krajnjem cilju kako bi se smanjila potreba za pešačenjem. Šetanje gradovima, lutanje, tumaranje, ostavlja se samo besposličarima i onima koji ne mogu sebi da priušte kola.

Javni prevoz, stub evropske civilizacije, u Americi (govorim o celom kontinentu, od severa Kanade do Ognjene Zemlje) kao ozbiljna institucija postoji samo u nekoliko velikih gradova. Drugde vas život vrlo brzo podseti da je automobilska industrija vlasnik kontinenta. Kada sam se prvi put našao u Južnoj Americi i počeo da živim u São Paulu, nekako se nisam tome nadao, ali sam vrlo brzo shvatio da ovde ne samo da je automobil «ljudima koji drže do sebe» najdraži prijatelj, već da su oni najbogatiji prevazišli i taj stadijum, i voze se privatnim helikopterima da bi izbegli mešanje sa vlasnicima automobila u zakrčenom saobraćaju. Upozorili su me mnogi dobronamerni (vlasnici automobila) da su gradski autobusi i vozovi jako opasni, i da se njima ne treba voziti. Nekoliko meseci kasnije shvatio sam kolika je to besmislica, i od tada mi je život postao lakši. No, to je već druga priča.

 Diktatori su vladari koji izgledaju dobro sve do poslednjih deset minuta.
Jan Masarik

mladi, entuzijasti, Pancevo.

 u mojim godinama lepo je videti da se neko od dvadesetak godina iscimava oko pisanja / crtanja, a da nikome ne lize bulju, da nije tatin & mamin sin / kcer, da unapred zna da ce zaraditi nista. I fanzin o svom trosku. A o cijem bi. 

 Pancevo, divan grad, prelepe devojke. Uspomene.

 A sada, omladina:

Početak haosa

Topografija sukoba u Belfastu 

Tokom svog prvog i kratkog boravka u Severnoj Irskoj, prespavao sam kod prijatelja za koga sam mislio da živi u Belfastu. Medjutim, odveden sam u Lisburn i onda shvatio da je to susedni grad koji ima nekih 200.000 stanovnika, sasvim vezan za prestonicu Severne Irske kao što se danas gradovi nastavljaju jedni na druge. Ujutro, domaćin me je poveo ka Belfastu i onda sam shvatio da je put do grada u stvari put po mestima na kojima se pisala tragična istorija ove uzburkane provincije. Odmah da napomenem da je moj prijatelj katolik, ali je sasvim umeren