Zadnjih par dana na raznim blogovima pomalo pričamo o tome koji su fotoaparati najbolji. Preporukama su se najviše istakli NNN i ecce-florian.

NNN kaže:

Predsedavajući panelu o obrazovanju, na Kopaonik biznis forumu pre desetak dana, Svetlana Kisić nas je podsetila da će od petoro šestogodišnjaka u svetu danas njih troje raditi na poslovima koji još ne postoje. I srpske stručne srednje škole obrazuju decu za poslove koji ne postoje. Ali dok je gospođa Kisić govorila o potrebi obuke dece za poslove budućnosti, srpske škole uče ih veštinama prošlosti za poslove koji su izumrli. Taj ogroman jaz između onoga što  zahteva moderno, tržišno orijentisano obrazovanje zahteva i onoga što nude srednje stručne škole u

"Pročitajte ustav,u svakoj zemlji bi vas do sad okupali u katranu i prosuli po vama perje!"

bloger regedit u komentaru na post koji sledi, nisam mogla da odolim a da ga i ovde ne stavim

Bila prošle nedelje u Tirani na Forumu-Kosova dhe sfidat ras pavaresise.  Poziv organziatora, tiranskog dnevnika Gazeta Shqiptare, stigao mi je preko  mog druga Idriza Seferija,

Stari kontinent stari; prosečni fertilitet je nizak (jedno i po dete po ženi). Zemlje na istoku i posebno jugoistoku Evrope su u još težoj situaciji zbog snažne emigracije koja je najviša među reproduktivnom generacijom. To pogoršava demografsku strukturu jer se čak do petine fertilnih žena iseljava iz tih zemalja što uzrokuje snažno smanjene broja rođene dece (i posledično porast udela starije populacije). 

Paradigma tog problema je situacija u našoj zemlji. Po trendu u proteklom delu godiine biće uspeh ako u Srbiji bude 67 hiljada živorođenih beba (isto kao 2012), dok će trend pada mortaliteta (na verovatnih 98 do 100 hiljada ove godine) oboriti stopu negativnog prirodnog priraštaja na (i dalje vrlo visokih) 32 hiljade, što je čak 4,5 promila.

Ne ovo nije blog o Islamu... pa nisam ja Alexandar Lambros.

Kada čitamo o Hristu možemo da dođemo do zaključka da je bio naduvani hipik koji je išao okolo i pričao ljudima "mir brate, mir" ili "ljubav brate, ljubav"...

I onda pogledamo bilo koju hrišćansku crkvu koje su apsolutna suprotnost tog zaključka i obratimo pažnju na primere kako su same pogazile sve božje zapovesti tokom vekova. Priče o ljubavi, miru, poštovanju, zajedništvu su se izgubile, naročito u Srbiji, a ostale su priče o kažnjavanju, paklu, grehu, ubijanju grešnika u ime vere i boga...

Srbija je posebno čudna jer se pokazalo da vernici u Srbiji ne veruju toliko u Hrista koliko u srpske svece. Više se poštuje Sveti Sava nego Hrist... I više se poštuje taj mračni i mučenički aspekt vere (živela inkvizicija), nego aspekt koji širi ljubav i poziva na mir.

Danas sam gledajuci jedan zanimljiv intervju ponovo poceo da razmisljam o necemu sto me lagano kopka vec duze vreme. Da li postoji nekakva logika u tome da su veliki broj "uspesnih" ljudi u Srbiji deca vojnih lica (mahom visih po cinu)? Govorim o relativno starijoj generaciji ciji su ocevi uglavnom bili prvoborci ili udbovci. Taj spisak je toliko sirok da bi mi bilo tesko da nabrajam ali recimo od Milana Mladenovica pa sve do Arkana. Da li tajna lezi u tome da su pukovnici i generali predstavljali visu klasu cija su deca imala tu "odskocnu dasku" ma cime se bavili? Bregovic, Dzoni Stulic, Kosarkas Kapicic, Zdravko Colic (ako se ne varam) zatim Kusturica (isto nekakva bezbednosna agencija) ... Talenat je neosporan ali kako to da se uvek poklopi sa cinjenicom da je tata bio pripadnik JNA ili MUP-a?

 Partije žele da uklone upozorenje sa cigareta

Ono što bi trebalo biti zastrašujuće upozorenje na paklicama cigareta, izgleda da ima suprotan efekat. Nekoliko partija želi da ih se otarasi.

Upozorenja na paklicama cigareta, kao što su "Pušenje može da ubije" ili "Pušenje je vrlo štetno za vas i vaše okruženje", trebalo je da ljude navedu da prestanu da puše. Međutim, shodno novom marketinškom

     Овога кратког текста не би било да нисам кренуо у продавницу да купим пире од парадајза. Јер тамо сам баш испред полице са производима од парадајза срео мог доброг друга, коме политика и њена анализа јесу у опису посла, за који га, верујем пристојно, плаћају странци. Ево како смо причали.
     Хоће ли бити избора, ових-оних,

Desetog januara 2020. godine ugledni kineski stručnjak za zarazne bolesti prof. Džang Jungdžen, nakon neprekidnog rada na sekvenciranju genoma tada još uvek svetu manje-više nepoznatog koronavirusa, čekajući u redu na aerodromu telefonom šalje rezultate istraživanja prijatelju, virusologu Ediju Holmsu sa Sidnejskog univerziteta. Nakon desetominutnog telefonskog razgovora koji je usledio, i dozvole koju je prof. Džang dao Ediju da slobodno raspolaže pomenutim podacima, prof. Holms je objavio čuveni tvit u kome je čitavom svetu obznanio genom novog virusa, i tako ga učinio opštim dobrom. Viralna objava je prikazana na gornjoj slici, i po mnogima će ostati zapamćena kao tvit koji je spasio svet.

Od mračnog gospodara zagonetki, Heraklita, smo prerano naučili par sitnica, pošto smo bili previše mladi  i nismo bili spremni za više. Sve teče. Sve što postoji je burna transformacija kosmičke vatre, dok fragmenti u nekim mogućim odnosima na trenutke zauzimaju stabilna stanja.

Iako mi, prosečni amateri, u prošlost ekplicitno idemo do Sokrata, Platona i Aristotela, Herkalita kao oca procesne filozofije srećemo ponovo kasnije na jedan neočigledan i indirektan način, pomalo, nejasno i preko ne uvek uigranog tima od Marksa, Ničea, Hegela, Haidegera, Deride i drugih, čija i imena nama amaterima polako izmiču čim okrenemo glavu, čak i kad, uglavnom indirektno i popularno, i naučimo nešto od njih.

Zapad, neoliberalnost i individualizam su odjednom pred kataklizmičkim promenama. Too-big-to-fail lice delova modern stvarnosti odjednom počinje da škripi i na nivoima koji su u oblacima u odnosu na one zbog kojih je kovanica nekad skovana.

Ovo će biti nabacano, jer sam se iznervirala, a kad sam nervozna možete da me hvatate i na zareze, na rusofilstvo, na antiamerikanstvo, na nepromišljeno, a napisano...baš me briga. Juče je kreten, kao što to obično biva pametan, povučen i u tegobama sam sa sobom, ušao naoružan do zuba u školu američkog gradića za koji jedva da je ko čuo sem onih koji u njemu žive, i pobio 20 dece. Brojkom 20 jer se tako bolje vidi. Dece stare od 5 do 10 godina. Ceo razred dece je pobio. Zamislite 20 dece ispred vas. Pobio je i 7 odraslih, njega ne računam, među njima i učitreljice koje su pokušale svojim telima da zaštite decu. Ubio je i svoju majku, bivšu učiteljicu, koja je i kupila pištolje kojima je pobio jadnu decu.

Taj masakr je samo jedan u nizu. Nema ni pola godine kako je ludak utrčao u bioskop i za sobom ostavio mrtve. I tako svako malo utrči neki neshvaćeni, a naoružan do zuba i pobije šta mu se na nišanu nađe. U trgovačkom centru, na fakultetu, školi, raskrsnicama...Ceo svet se zgrane, vest je par dana prva na listi najvažnijih, saučešća i suze...i opet.

„Puška okačena na zid u prvom činu, u trećem činu mora da opali"

 Mada u „najboljim godinama“ još uvek ponekad umem sebi priuštiti i malo nepatvorenog mazohizma, kao obavezni trening krvotoka, želuca, logike, strpljenja i sveopće izdržljivosti.
Odmah da se razumemo – tu ne spadaju povremeni „Ko izdrži duže“ ekscesi slušanja narodnjaka s prijateljima u kojima, a što to ne reći -  često pobeđujem.

U proleće 2010. godine Trinidad se našao na samoj ivici teške političke krize, u trenutku kada se trinidadska mladost odlučila za bojkot. I to, pod parolom „Do so Trinidad", ni manje ni više nego kompletnih nastupajućih parlamentarnih izbora. Čitav se Trinidad mesecima tresao od protesnih šetnji i zborova, zapaljivih reči i govora, kao i hvalospeva i oda nekoj novoj svetloj budućnosti - sve dok nije došla predizborna ćutnja i ... dan odluke.