...necu stati!

Oj Srbijo medj' sljivama, drago mi je da sam daleko.

Dalibor Kokic

Snimci

- "Hello my friend, welcome to Egypt"
- "Thanks"
- "You want to buy a flag?"

Ovo je bila prva u nizu konverzacija sa ulicnim prodavcima na Tahrir skveru, simboličnom centru egipatske revolucije. Kako smo se približavali skveru umnožavao se broj preduzemljivih revolucionara. Majice, bedževi, vuvuzele, nacionalne zastave, kuvani krompir (sweet potato), narukvice sa sličicama zrtava revolucije (uber bizarre).

Opet sam kopala po špajzu, pa naleteh na ovo - taman prikladno uz 8. mart,,, 

Dok sam živela u Bocvani uvek me je zabavljalo da posmatram reakcije ljudi kad ima kažem koliko dece imam. Ne zbog samog broja dece, nego zbog njihove reakcije na to što imam jedno žensko i tri muška.

Dakle, tipična evro-azijska reakcija bila bi, otprilike, „Tri sina! Svaka čast!" Tipična afrička reakcija, bila bi: „Pa dobro, Bog je ipak bio milostiv, imaš jednu ćerku. A planiraš li još?"

Razlozi za ovako oprečne reakcije, međutim, veoma su prozaični. Zovu se - pare, novac, bogatstvo...

 Kada se jednom nađete u Egiptu, po bilo kom osnovu, imaćete potrebu da postavite mnogo pitanja a na mnoge od njih nikada nećete dobiti zadovoljavajući odgovor. Najčešći odgovor koji ćete dobiti je “To je jednosavno tako”. Neki će možda i pokušati da vam daju neke odgovore ali će mnogi odgovori na ista pitanja biti potpuno različiti. Ja sam ovde čula i videla toliko nepojmljivih situacija da ponekad ni ne želim da pričam o njima jer se bojim da mi niko neće verovati.

Blizi se dan kada treba da se rodim. Jos malo i bice tacno vreme da pocnem da zivim pravim zivotom. U prethodnih devet meseci sam bio tek neka mala sitnica koja se koprca oko sebe trazeci razlog i smisao zasto i kuda plovim. Naslucujem svetlo na kraju tunela.

Poput svakog embriona razvijao sam se u fazama, i nisam nazadovao ni u jednom koraku. Bilo je uspona i padova ali svaki sledeci put sam ustao brze i udahnuo jos dublje. Malezija je moja okolina sada, ali osecam da se polako oslobadjam bremena stranca i pocinjem da se spremam za svet koji me ceka nakon presecanja pupcane vrpce.

Ili: kako smo Rok Zvezda, Nataša Drakulić i ja završili u istoj hotelskoj sobi?

Pre tri zime moja prijateljica Nataša, koju bezrezervno obožavam, bila je nepokolebljivo zaljubljena u Rok Zvezdu. Slušale smo ga nekad davno u gimnazijskim danima. Dobro je prašio rock&roll. Ja sam već odavno slušala neku novu muziku ali sam te zime, podrazumeva se, znala napamet njegov novi album koji se iz Natašinih kola nije vadio i uvek se puštao do daske.

Nisam naročito bila očarana tom vezom sa puno prepreka, od kojih je najvažnija

Na odsluženje vojnog roka krenuo sam oko 5 ujutro. Do aerodroma smo išli Peglicom mog brata od ujaka. U njemu smo: taj moj dakle rođak, Srđan, devojka koja će mi za par meseci napisati pismo u kome će mi objasniti kako su se dogodile neke stvari zbog kojih su se promenile neke stvari, i ja – siguran da je došao kraj mome kratkom i neslavnom životu i da se iz JNA nikada neću vratiti.

Na putu do Zagreba prolazio sam kroz plavetnilo neba koje mi je delovalo poznato i prihvatljivo. Autobusom sam se odvezao do hotela Esplanada, a onda pešice otišao do muzeja u kome je trajala

Nedavno sam bio na večeri sa prijateljima, od kojih je jedan lovac. Ispričao je neke neverovatne stvari vezane za lovni turizam, a ja sam na osnovu razgovora sa njim i malo guglanja napisao tekst koji sledi.

Osamdesetih godina prošlog veka Srbija je od lovnog turizma ostvarivala prihode od oko petnaest miliona dolara, dok danas oni ne prelaze milion, uz tendenciju daljeg opadanja. Od 9000 lovaca godišnje, došli smo do brojke od 1500, uz napomenu da su Srbiju napustili oni bogatiji.

Ovo je beleška koja je bila negde u dobinama moga kompa čekajući dalju razradu, ali pošto je Maksa postavio pitanje izbora nikova, t.j. zašto pojedine blogerke koriste za svoj nik imena svoje dece uz dodatak "mama", ajdmo malo o imenima...

Kad sam bila mala, imali smo drugove i drugarice...

I Drugove i Drugarice.

Persiranje je bilo nepotrebno, tačnije - nepoželjno. Svi su bili na ti, a ako se, pri tom, umetnulo ono „druže" ili „drugarice", onda te je neko il' mnogo poštovao, il' si bio gadno zaglibio. Stvorila sam, priznajem, uslovni refleks da se trgnem na „drugarice Mlekac". O'ma počinjem da virkam iza kog se ćoška krije batina...

Postojao je, doduše, manje formalan način, zaostatak reakcionarnog buržuaskog obraćanja, koji je kod žena, koristio samo prezime. Pa je, shodno njemu, Petrovićka bila žena nekog Petrovća, a Petrovićeva je bila ćerka. Mada se, to, u svakodnevnom govoru, uglavnom sve svodilo na prvu varijantu...

1500 km duž puteva Gudžarata ili deset dana s dvogledom od svitanja do zalaska Sunca... Zamor (ljudskog) materijala se s kilometrima i nespavanjem polako taloži, tragovi dvogleda oko očiju sve su izraženiji (naivni bi to nazvali podočnjacima, ali šta ćemo s nadočnjacima?), no, i lista ptica sve je duža. Decembarsko popodne u Dasadi zatiče nas kako sasvim pristojnim asfaltom, između pšeničnih polja i mimo kamiljih zaprega, džipsijem grabimo ka severoistoku. Cilj za danas: kritično ugroženi vivak balegar Vanellus gregarius. Kritično ugrožen je najviša kategorija na međunarodnoj Crvenoj listi, i ako želite da vidite neku od tih vrsta, bolje je da požurite.