Bas kad sam razmisljao da napisem blog sa naslovom "Pozitivne strane odluke suda u Hagu" procitah vest o GENIJALNOM potezu Vuka Jeremica koji je odlucio da iskoristi svoja ovlascenja i zakaze javnu raspravu o ulozi medjunarodnih ad hoc krivicnih tribunala u ostvarivanju pravde i pomirenju medju narodima. Evo nekoliko citata iz njegovog saopstenja (Jeremić u UN zakazao debatu o Hagu):

Pre neko veče na, do jutarnjih časova, ugodnoj i prijatnoj sedeljci i druženju, razgovoru i ćaskanju, nekako stigosmo i do teme: Kafane. Kad dođoh do reči, ispričah kako smo šezdesetih godina, moj ćale i ja krenuli u celodnevnu nabavku svega i svačega a zbog predstojeće Nove godine. Kola je parkirao negde kod Pravnog fakulteta a onda smo se desnom stranom Bulevara uputili ka Smederevu! Za sobom smo ostavili Grgeč, Domovinu, Orašac, Starca Vujadina i klipsali sve tramvajske okretnice na početku smederevskog puta.

Један од мојих Фејсбук пријатеља послао је осталима на тој мрежи фотографисану кутију неког лека. Погледам, српска латиница, али у првом тренутку се и не трудим да прочитам пун назив. Имена свих лекова ми међусобно веома личе, па их и не памтим, док не морам.

Онда помислим да је некоме тај лек можда хитно потребан, јер није уобичајено да се медикаменти рекламирају на Фејсбуку на тај начин. Загледам се пажљивије у фотографију, на којој је писало: АНТИФАШИЗАМ 500 мг, узимати доживотно!

Devetog novembra je Međunarodni dan borbe protiv fašizma, protiv nacizma, ustanovljen kao sećanje na noć između devetog i desetog novembra 1938, noć koja se zove i "Kristalna noć" u kojoj je rulja izlupala stakla jevrejskih radnji, linčovala Jevreje, spaljivala im kuće i sinagoge i u kojoj su Jevreji odvođeni  u zatvore, pritvore i "privremene objekte" koji su kasnije postali zloglasni koncentracioni logori.

Sve se to dešavalo uz saglasnost nacističkih vlasti i kao posledica zakona koji su doneti par godina ranije, poznatih kao "Nirnberški zakoni" kojima se definisalo državljanstvo i građanska prava stanovnika tadašnje Nemačke, a kojima su Jevrejima - sva ta prava oduzeta. Zakoni kojima je legalizovano ubijanje Jevreja,

ponižavanje, učenici, Jevreji, izvedene pred razred uz natpise mržnje na školskoj tabli, "Čuvaj se Jevreja! Jevreji su naši najveći neprijatelji!", 1936.

Progon je bio zakonit, nasilje poželjno, a čitava jedna grupa građana Nemačke, Jevreji, bili označeni za istrebljenje tokom procesa koji će kasnije biti nazvan Holokaust, industrija smrti, kojim je država ubijala sopstvene građane jer ih je, zbog njihovog etničkog, verskog, istorijskog identiteta - stavila van zakona. Jer je od mržnje napravljena politika i - sve se svima činilo zakonitim i "normalnim".

Tri, na prvi pogled nepovezane vesti, ponovo ukazuju na groznu činjenicu da Srbija nije država, već geografski pojam, a njeno građanstvo puko stanovništvo, svedeno samo na merenje gledanosti zaglupljujućih TV kanal-izacija.

 

Kada prost svet ne poštuje zabrane, tada postoji mnoštvo surovih kazni. Kada vladar ne teži da mu naredbe budu jasne, šire se lake kazne. Kada postoji mnoštvo surovih kazni, a još se šire i lake, to znači da državu preplavljuju zločinci. I tada bogati neće uspeti da sačuvaju svoj imetak, a siromašni neće moći da se bave svojim poslovima, oranice će zarasti u korov i država će osiromašiti. Kada oranice zarastu u korov, narod nabavlja hranu nepravednim putem; a kada država osiromaši, vladar će deliti manje nagrada. Zato, kada zemljom upravlja mudrac, kažnjavani zločinci ne zauzimaju državne položaje, a zlotvori ne postaju činovnici. Ako kažnjavani zločinci budu na položajima, plemeniti ljudi počeće da preziru svoje položaje; ako zlotvori budu išli odeveni u svilu i jeli meso, prost svet će pokušati da stekne korist na isti način. Ako plemeniti ljudi počnu prezirati svoje položaje, oni će se stideti i svojih nagrada; kada prost svet pokuša da stekne korist na isti način, počeće da se razmeće svojim zločinima. Zato je surovo kažnjavanje zlotvora upravo onaj način pomoću kojeg se suzbijaju zločini, a dodeljivanje činovničkih položaja i plemićkih zvanja je način pomoću kojeg se podstiču zasluge.

Danas država uvodi plemićka zvanja, ali ljudi ih se stide; uvodi kazne, ali ljudi im se podsmevaju. Uzrok tome verovatno leži u nedostacima zakona i metoda upravljanja.

Има још неких пола сата до краја овог првог дана новембра месеца. Прелетела сам нетом у потрази за чланцима, фотографијама, освртима и уопште, пригодним текстовима...1. новембра 1918. године Прва српска армија, на челу са Петром Бојовићем, је ослободила Београд.

Pisao sam kojekuda o tome nekoliko puta ali moram još jednom, tek da se ne zaboravi.

Na ivici Trga Republike, usred Beograda, između ulica Despota Stefana, Braće Jugovića i Makedonske zatekla se čudna skupina zgrada nastalih u raznim vremenima i tih nekoliko zdanja čine neveliki gradski blok kao zgusnuto, nelepo do uvredljivosti ostrvo u gradskom moru. Uočljiv je, nezaobilazan, pokazuje svoju tužnu golotinju, onu građevinsku, arhitektonsku, prodire u okolinu gušeći je ali je vidljiva i ona nagost iznutra, primitivna, osiona, nekulturna ali istovremeno i tužna, obavijena nemirom zbog nebrige onih koji bi trebalo da bdiju a možda i nije nebriga već nemoć pred silama koje nadiru u grad i osvajaju ga neumoljivo. Urbani arte fact u sred grada jasno i nedvosmisleno pokazuje gde je Beogradski kulturni model stigao, kojim jezikom grad sada govori i šta će mu se desiti ako se ovakav govor u gradu nastavi i neko mu ne stane na put i zapuši usta koja izovarajući svoju mantru kojom zagađuje i unazađuje Beograd.

 Narod se nađe ovde odjedanput obezglavljen a posledice strašne, niti da gleda, niti da diše a usta za reći, popiti i pojesti štogod odoše u bestraga, mišljenje do sada nije preterano upražnjavano pa oko toga bar nije bilo nekog zakeranja.

 

 Nadvila se neka sumorna maglina nad ljudima i dođoše oni da spas potraže i dočeka ih Jedan od zaduženih za narod, prvi u rangu iz koga je iskrilo iskustvo stečeno preturanjem preko glave toliko toga, od radikalnih svetonazora, onda činjenja u levom mišljenju sa predznakom nacionalnog, pa doticanja demokratije u prolazu i najzad dosezanja do uzdržane evropejske provinijencije. Zaista, iako bez glave, narod je instinktom osetio gde treba da priđe i izlaz iz magle zatraži.

Zavapi narod mahanjem ruku pred Jednim od zaduženih jer govor narodu beše uskraćen a on, Jedan odgovoran i preduzetan, obuče baštovansko odelo, zaseja u bašti seme za naglavljivanje obezglavljenih,