Matorim, nema druge. A, ako se nastavi ovaj maltretman, omatoriću i pre roka. Postaću nadžak baba sa najvećim zadovoljstvom. Zatvoriću toleranciju u podrum. Pustiću brkove. Ignorisaću depilaciju, uštedeću na hulahopkama. S malo sreće ću i da ogluvim. Jednoglasno ću deklaracijom usvojiti rečenicu kojom ću da preciziram svoje muzičke stavove: »Sve, sve, ali kakve veze ovo s muzikom ima..?«

Kako mine zima i kontinentalni ljudski stvorovi počnu da se razgolićuju na prvim slutnjama sunca, u njima se javlja potreba za slanom vodom širih razmera. U to ime već sa prvim visibabama galopiraju u hramove turističkih ponuda ili sami počinju sebi da traže mesta putem internetske tehnike i tehnologije.

Opet MUST WATCH video i opet prvi objavljujem :-)

Mi smo normalni, drugi su nenormalni. Zašto Oni moraju biti tako neiskreni, netočni, nepouzdani, nedisciplinirani, ljigavi, lijeni, korumpirani, licemjerni, uobraženi, operirani od humora, hladni, nedokučivi? Zašto jednostavno ne mogu biti kao mi? (Richard Lewis)

Sve je počelo kao što je i red, tokom početka jednog dana. Napolju se mrštilo sivo, ledeno zimsko jutro. U daljini su se nazirali led-ledeni Alpi. Komšinica iz stana pored je, sudeći po zvucima, radila na tome da polupa sve sudove koje ima. Ikar Varvarin se budio pokušavajući da svojom zadnjom nogom otkine rođeno prednje uvo. Ja sam bauljala naokolo pritisnuta niskim pritiskom, kada se stanom razlegao urlik: »AAAGHR!«

Mili Bože, čuda golemoga,
ja li grmi, ja l' se zemlja trese,
ja se bije more o mramorje,
ja se biju na Popina vile?
Niti grmi, nit se zemlja trese,
ni se bije more o mramorje,
ni se biju na Popina vile;
već pucaju u Ševeningenu topovi,
šenluk čini aga Bramerc-aga,
uvatio Malog Komadića,
pa ga meće na dno u tavnicu.
U tavnici dva sužnja,
jedan plače, drugi popijeva:
"Ne boj se, brate moj dvagi,
eda Bog da kakva gođ junaka
koji će nas junak izbaviti!"
A kad k njima Komadić dođe,
svi u jedno grlo zaplakaše,
Komadića ljuto proklinjahu:
"Komadić, dopadnuo muka!
I mi smo se i uzdali u te
da ćeš ti nas kadgođ izbaviti,
eto i ti sade k nama dođe -
ko li će nas junak izbaviti?"
Veli njima Mali Komadić:
"Ne bojte se, braćo moja draga,
već ujutru kad danak osvane,
vi dozov'te agu Bramerc-agu,
pa mu kaž'te da j' umro Komadić
ne bi li me aga zakopao!"
Kad svanulo i sunce granulo,
a povikaju dva sužnja:
"Bog t' ubio, aga Bramerc-aga,
što dovede k nama Komadića?
Jer ga sinoć objesio nisi,
već se kod nas noćas prestavio -
hoće li nas pomoriti smradom?"

.

DRUGO:

Gradski čovek je biće tužno, od prirode amputirano. Danju udiše svašta i jede još sumnjivije pojave koje se lažno predstavljaju kao voće i povrće, a noću spava u buci, pod veštačkim svetlima. Ukratko, jad jedan, a možda i dva. Zato je san svakog aprirodiranog ljudskog stvora da se u nedra Majke Prirode vrati i zaspi u njenom dekolteu, uz pesmu cvrčaka i poj noćnih ptica koje ljubav ne naplaćuju.

Prvo, da se sporazumemo oko terminologije…

Sudar podrazumeva, kolikotoliko, ravnopravne ucesnike. U protivnom, nije sudar nego gazenje…

Prva lekcija dosla je posle mesec dana rada, na prvom Zboru radnih ljudi kome je Milos prisustvovao.

Mudro Rukovodstvo je pred sezonu godisnjih odmora skupilo na gomilu sve pare koje su se zadesile na racunu firme i to isplatilo kao topli obrok, bez placanja poreza. Takve finansijske ujdurme su bile uobicajene i uglavnom su precutno tolerisane, ukoliko su Opstina i Firma duvale u istu tikvu.

Medjutim,