Mojoj generaciji naše more bilo je od Ankarana do Ade Bojane. Normalnima je sve to bilo podjednako blisko i podjednako naše, bez ikakvih nacionalnih ili političkih razlika.

Naravno, bilo je onih koji nisu voleli Portorož, Piran, Izolu i sva 3 preostala mesta na slovenačkoj obali, neki što im je bilo teže da se sporazumeju nego na ostatku obale, drugi zato što to more baš i nije neko. Drugima se, opet, nije mililo crnogorsko

    Opšte je poznata činjenica da svetom, iz senke, ne vladaju masoni, rozenkrojceri i narko bosovi nego bibliotekari. Kako niste znali? Pa da, loš nam je PR. Ni direktor moje škole ne zna da sam ja najbitnija osoba u školi, a to nam na svakom seminaru kažu. I ja im verujem! Zato ću da vam, u sitna crevca, prepričam kako je izgledala Smotra stvaralaštva školskih bibliotekara u organizaciji Društva školskih bibliotekara Srbije.

(ko izdrži do kraja bloga, vodim ga na Sajam knjiga i kupujem ušećerenu jabuku!)

Blago zemlji koja ima političare koji imaju znanja, veštine, mudrosti i hrabrosti da u teška vremena donose teške odluke i iza njih stoje. Koji se ne ravnaju prema rejtinzima i naslovima nego prema uverenjima i principima.

Itakodalje, sve je jasno. Kome je jasno. Drugima verovatno nikada neće biti.

EDIT: 
Na žalost, opet nemam vremena da napišem kako treba jer je ovo saobraćajno ludilo u Beogradu prešlo svaku meru pa se ništa ne stiže.

Ali, radi se o duhu Božića, predbožićnoj atmosferi koja se u Srbiji ne oseća. Od nekih 150 replika do sada samo su G. Cross i Beba Od Lončara razumeli šta sam hteo da kažem kad sam napisao da Božić u Srba nije pravi. Nije.

Kako to izgleda

S vremena na vreme sebi postavim pitanje kakav bi bio moj život, da sam u nekom vremenu, kada je trebalo donositi neke važne odluke, izabrala drugačije. Sigurno vam je poznata ona metafora o viljušci, fork in the road, kad ima nekoliko paralelnih, ali različitih puteva i treba odlučiti i izabrati pravi. Ono kad treba doneti neku vrstu odluke, dobru ili lošu, ali koja će zauvek promeniti smer života kakav je bio do tada?! Često mislim o toj račvi na putu, i šta bi bilo da je izbor bio drugačiji.

Još dublje u kontemplaciju baca me upit šta bi bilo da sam tog letnjeg popodneva jedne davne godine, u jednom gradu na moru, bila samo malo upornija, kočopernija i hrabrija, i kako bi ta moja minorna akcija, (znajući, ustvari, moje roditelje, posebno oca koji je bio bolećiv prema jedinoj ćerki), sasvim promenila moj život. Bio bi to moj efekat leptira, a vreme bi posle reklo svoje.

Danima čekam da neko nešto napiše o slučaju Jura: Vlasnici/rukovodioci korejske fabrike u Srbiji dali su otkaz ženi koja mesecima ne radi jer je na bolovanju (LINK) i nisu se čak ni sažalili da je drže na poslu još samo 4 i po meseca tokom kojih ona i dalje ne bi radila (a

Измена Правилника о наставном плану и програму за Школску 2017/2018.

–  

Dilema je velika. Po mom mišljenju iz poštovanja bi uvek trebalo da bude veliko slovo ali to je sad već druga tema, ovde se radi o pravopisu i jednoj vrednoj devojčici koja je žrtva nečije neažurnosti, aljkavosti a i opšte anarhije koja vlada u obrazovanju (ali o tome drugi put, možda nije tako a ja sam samo neobavešten i neupućen).

Lepo se uči u čitanci za drugi razred osnovne škole u narodnoj priči "Ero i kadija", na kraju priče je pisala mudrost "Kadija te tuži, kadija ti sudi". Tako je bar bilo nekada u moje vreme. Možda su se vremena promenila, možda su sada "Ero i kadija" otišli na neki splav da se provedu malo ali mudrost na kraju priče je i dalje vrlo aktuelna. Učenica osmog razreda OŠ "Živan Maričić“ u Žiči nije se plasirala na republičko takmičenje "Književna olimpijada" za jedan bod iako je zadatak tačno uradila. Na pitanje je odgovorila "Smrt majke Jugovića" a tačan odgovor po ključu je "Smrt Majke Jugovića".

Ona je učila iz čitanke za šesti razred koju potpisuju takođe univerzitetski profesori i koju je odobrilo Ministarstvo prosvete a čiji je urednik dr Zona Mrkalj, koja je ujedno i predsednik Društva za srpski jezik.

Nije nepoznata stara izreka da se pristojnost svakoga meri njegovim pristojnim odnosom prema drugima, da je čovek srećan onoliko koliko je drugih učinio srečnim, da je dobar čovek onoliko koliko je dobar i nesebičan prema drugima, itd, ali ne koliko se ko time hvali već skromno prepusti da to drugi vide . Za razliku od takvih , narod kaže da nepristojne i budale ne treba tražiti, same se jave.

Upravo je je putovanje našim gradskim prevozom prilika da se svašta vidi , čuje i doživi , od nestašluka mladih do bezobrazluka i prostakluka onih kojima to ne priliči.Upravo kada vidimo kako se ponašaju neki koji su babe i dede , pa još kao dame i gospoda,  ne treba se čuditi bezobrazlucima unuka.

Lepo domaće vaspitanje nalaže da mlađi ustupi mesto starijima, muškarci damama, a svi, bez obzira, trudnicama i majkama sa decom.

S tim u vezi evo priče o jednom od ružnih događaja u autobusu GSB.

Ona kreće u sedmi razred, on u prvi. Ja ponavljam opet.
Zamolila sam je da mi napravi spisak potrebnih stvari za novu školsku godinu. U jednom primerku, napismeno.
Dobila sam ovo. (podsećam vas da ćemo osnovni komplet knjiga dobiti besplatno:)

Stvari koje mi uništavaju život...(prim.prev. ništa nisam ni dodala ni oduzela, uključujući i ovaj poetski naslov)