Jedan od mojih blogova sam poče rečenicom „Velikani srpskog analitičkog piskaranja, profesori s pedigreom, kolumnisti sa fobijama, nevladini zavisnici od sponzora i druga grebatorska bagra, ćute.“

Duboko sam uverene da ovaj moj zapis, ima vezu sa tada iznetom misli, koja je samo odraz slike iz ogledala naše stvarnosti.

 

Pre par dana pozvao me je umilan glasić, službenice

Profesor Žarko Trebješanin je u razgovoru za jedan internet portal ocenio da je nostalgično vraćanje u devedesete sve samo ne bezazleno i da zapravo označava "neku vrstu provokacije, povampirenja one pseudokulture koja predstavlja najgore izdanje Srbije". Da li je reč o povampirenju ili samo jasnijem izražavanju nečega što je sve vreme bilo vitalno i prisutno, pitanje je koje može da pomogne u razumevanju te, nove nostalgije. Jer, ma koliko se trudili, ostaje čudno nejasno i na poseban način jezivo kako se može žaliti za tim vremenom mraka (eto zgodnog naslova koji je, od juče preaktuelni Dobrica Ćosić u svom opusu propustio, verovatno zbog drugačije "vizure" te iste decenije).

 

Bilo je podne, i bio je četvrtak, i bilo je sivo ali je kiša prestala još pre nego što je svanulo pa su na pločniku, skoro sasvim suvom, bile samo retke barice. Predrag je šljapnuo u jednu od njih i nekoliko kapi prljave vode poprskalo je manžetnu njegovih pantalona od engleskog štofa. Besno je zatresao nogu da otrese kapljice ali je izgubio ravnotežu pa je šljisnuo i u drugu baricu; sad su obe manžetne bile uprskane.  Bilo je očigledno da razbijanje treme rakijom nije bilo uspešno. 

Olga nije imala tremu pa je lako izbegla barice i strpljivo je sačekala da Predrag još nekoliko puta tresne nogama pa da joj otvori vrata na kojima je bila kartonska tabla na kojoj je, debelim, crvenim slovima pisalo:  Народно Ослободилачки Одбор I Реона.

Kako iz Srbije naći posao i zaposliti se u Nemačkoj? Zbog istih pitanja koja povremeno dobijam e-mail-om, reših da napišem par reči o ovoj temi a ostali neka dopune svojim iskustvima. Procedura se ne razlikuje previše ni za druge profile tako da ovaj tekst nije vezan strogo samo za IT-jevce. Činjenica da je za IT sektor lakše naći posao od mnogih drugih kao i da ljudi koji se time bave u Srbiji imaju prilično više plate u odnosu na neki prosek, ipak ako se neko i pored toga reši da zapuca u Nemačku, ovde može naći ukratko uputstva šta i kako treba da uradi.

 5. oktobra 2004. u krugu kasarne Vojske Srbije na Topčideru ubijeni su vojnici Dragan Jakovljević i Dražen Milovanović.

Država do danas još uvek nije pronašla i kaznila izvršioce ovog "samoubistva".

 

Dušan Kadrijević, 18 godina, Nikola Knežević, 24 godine, i Vladimir Vasić, 27 godina, bili su mladi ljudi, dok je Milan Brajonović, 60 godina, bio izbeglica iz Hrvatske. Zajedničko im je to da ih je u četvrtak, 29. septembra 2011. ubila srpska, beogradska Kalvarija. Likvidirani su na grozan način, odronom velike količine zemlje u zemunskom

 Zabrana Parade ponosa - mnogo više nego za samu LGBT populaciju - predstavlja pitanje narušenog ponosa same Srbije koja je po ko zna koji put pokazala kako nije u stanju da svoje građanke i građane zaštiti od nasilja!

U Nemačkoj, prvo su došli po komuniste - ja se nisam usprotivio, jer nisam bio komunista. Onda dođoše po Jevreje - ja se nisam bunio, jer nisam bio Jevrej. Onda su došli po unioniste - ja nisam protestovao, jer nisam bio unionist. Onda su došli po Katolike - ja se nisam protivio, jer sam bio Protestant. Kad su došli po mene, više nije ostao niko ko bi mogao da se usprotivi... Martin Niemoeller

Sloboda da se bude drugačiji i pravo na različitost pripadaju onom korpusu ljudskih prava čije poštovanje, odnosno nepoštovanje, jesu lakmus test za određivanje demokratičnosti, razvoja i socijalne emancipovanosti jednog društva. Zabrana Parade ponosa koju su pretnjama nasiljem izborile grupe koje u svom programu imaju elemente terorističkog delovanja, odražava dramatičan stepen civilizacijske, moralne, kulturne i svake druge zapuštenosti srpskog društva danas.

Aleksandar Makedonski. Karavađo. Platon. Čajkovski. Prust. Sergej Ajzenštajn. Vagner. Leonardo da Vinči. Endi Vorhol. Ričard Kromvel. Galijano. Imperator Hadrijan. Almodovar. Oskar Vajld. Đani Versaće. Leonard Bernštajn. Virdžinija Vulf. Tenesi Vilijams. Dejvid Bouvi. Keli Mek Gilis. Martina Navratilova. Elton Džon. Džoan Kraford. Lord Bajron. Goja. Marlon Brando. Sirano de Beržerak. Simon de Bovoar. Rok Hadson. Džordž Majkl. Marlena Ditrih. Kol Porter. Džoan Baez. Dženis Džoplin. Vladimir Horovic, Montgomeri Klif. Fredi Merkjuri. Riki Martin. Volfgang Joop. Semjuel Barber. Bendžamin Briten. Džon Gilgud. Rudolf Nurejev. Džodi Foster. Žan Pol Gotije. Ian Mek Kelen. Kristian Dior. Lorens Olivije. Ginsberg. Džon Šlezinger. Iv Sen Loren. Mikelanđelo...............................................................................................................................................

Ovaj svet bi bio siromašniji bez njihovih srca boje duge.

Transilvanija

Ne moramo da gledamo u mapu da bismo shvatili kako smo se nakon istočnih Karpata obreli u Transilvaniji. Razlika je toliko očigledna kao da smo se našli u sasvim drugoj zemlji. Drugačija je priroda, drugačija su naselja, drugačiji su i ljudi. Bilo da okrećemo pedale uzbrdo ili stiskamo kočnice nizbrdo, s obe strane puta pucaju otvoreni vidici na basen nekadašnjeg Panonskog mora.

 

Specijalno za coviax-a, koji u komentaru mog poslednjeg teksta, napisa između ostalog:

A da niko ne primeti da intelektualna elita jednostavno
ne zna da napiše nešto lepo, afirmativno,upotrebljivo bilo kome...

Iako mu skrenuh pažnju da ne volim svrstavanje u bilo kakvo krdo pa ni elitno, krećem dakle afirmativno:

Ima li igde u svetu bolje države od Srbije? Nema!

Ima li igde na svetu