Letu štuke, letu avijoni,

Da poruše ciganski domovi....

Svaki dan se tramvajem vozim iz Blokova u Šest kaplara ili u grad i prolazim pored sklepanog, improvizovanog u zavisnosti od mašte i materijala koji može da se sakupi na đubrištima, cigansko/romskog naselja tik do Miškovićevog Belvilla. I juče mi u glavi zazvoni gore navedena strofa. Nisam siguran ali mi se čini da je to svojevremeno spevao Brana Crnčević za onaj trio koji je između ostalog pevao o Otu i Motu:

....uz dobar provod, izuzetno malo novca, u skoro slobodno vreme i uz izuzento mali rizik?!

Zašto ovo pišem:

   • Pojava je interesantna i doživljava bum u svetu poslednjih godina.

   • Pošto je trend relativno nov oni koji se prvi uključe imaju veće šanse na uspeh.

   • Potrebne investicije su unutar granica koje mogu da pokriju i učesnici iz Srbije.

   • Potrebne investicije su dovoljno male da ako ideja i propadne učešće u pokušaju će ostati u prijatnoj uspomeni, a potrošeni novac može brzo da se zaboravi.

   • Sve što je potrebno je dobra volja, veliko uzbuđenje idejom, tvrdoglavost, odsustvo nekih formi srama (nema ništa nemoralno u pokušaju) i vredan rad u slobodno vreme.

   • Rizik vrednog rada u slobodno vreme se lako pokriva tako što se u priču uvede neko ko je nezaposlen, s punim radnim vremenom, ali mu se oprosti finansijsko učešće.

(...) Buba, moja drugarica iz srednje škole, studirala je vanredno dramaturgiju i u isto vreme radila u amaterskom pozorištu čiji su se članovi sastajali s vremena na vreme. Probe su održavali u prostorijama moje bivše osnovne škole, a predstave prikazivali na svakom mestu koje bi im se učinilo zgodnim za to.

Repertoar im je bio sastavljen od komedija, mjuzikla, kabarea i parodija, jer su članovi pozorišta dobro znali da su stanovnici našeg grada uvek voleli da se nasmeju i zabave na tuđ račun. Aplauzi publike bili su najveći kada su žrtve imale svima poznata imena i prezimena.

Onomad je dan počeo sevanjem golišavih delova tela na račun babljeg leta. Naravno, uprkos najavama metereologa da će pasti sneg. Uostalom, na metereologe se ovde obraća pažnja taman  koliko i na poetski raspoloženog vidovnjaka kome je virozna temperatura prerasla razum. Uostalom, ko bi im verovao, poslednji put kad su najavili kišu, moj kaktus je dobio opekotine od sunca, a naivni su po ulici hodali znojeći se i vukući motke kišobrana, kao mentalno senzibilni pušteni na produženi vikend.

Ovo su razmišljanja i konkretne ideje lakovernog detlića šta bi mogla Srbija da uradi. Da li je to realno, da li je moguće, ima li smisla? Ne znam.  Trudim se da ne čitam novine i da ne pratim vesti iz matice. Trudim se da se jedina komunikacija svede na doznake po bankama, međutim ponekad vidim koliko nesposobni klipani sede na vlasti da ti i za baba seru u javnom WC-u treba veza inače ćeš da se unerediš u sopstvene gaće. Nažalost uvek posle posete Srbiji dolazim do zaključka da je nostalgija bolje rešenje.

Galerija poklon zbirke Rajka Mamuzića

u Novom Sadu (ul. Vase Stajića 1)

12. oktobar (19 h) - 8. novembar 2011.

Autor i kustos: Nebojša Milenković

 

Emotivna istorija čoveka sačinjena je od malih, intimnih priča. Ako je desakralizujemo i lišimo pretenzija da daje odgovore na tzv. krupna, istorijska pitanja - shvatićemo da umetnost jeste univerzalna ljudska aktivnost, u podjednakoj meri u kojoj su to, recimo, uzimanje hrane, spavanje, vođenje ljubavi, čitanje, disanje i tsl.

 J. Radić, Slika 2001.

- Ništa, dušo, ljubim te. Neću da te zadržavam. Valjda ćeš ovih dana imati malo više vremena pa da se lepo ispričamo - kaže Vanjina mama posle sat i tri četvrti razgovora sa sinom preko kompjutera. 

 

Ima ljudi, i nije ih malo, što su u stanju da drve satima o nečemu što znaju ili što ih zanima. Specijalnost Vanjine mame je sasvim druga, ona, naprosto, ume da razgovara.

 

Kako se stvari komplikuju spolja, tako postaju sve jednostavnije iznutra.
Što ljudi oko mene više viču, zahtevaju, mole i naređuju, to ja više šapućem, odbijam, radim i odmahujem glavom...
I slušam Belle&Sebastian.
Nije to nikakav isprazni eskapizam, ni kukavičluk, ni lenjost.
Prosto više nemam vremena za velike reči.
Samo sitna dela.
I poneko zadovoljstvo.
U datim okolnostima
to se čini
kao
svakodnevno
čudo.

Dragi moji i drage moje, svi vi koji ste nekada išli u osnovnu školu „Pero Popović - Aga", ovo je poziv za vas.

Na FB se okupila grupica negdašnjih drugara, malo ćaskala, onako komšijski, preko pola sveta, i na kraju se dogovorila da se okupimo u školskom. Bez obzira na generaciju.

Možda sretnemo nekog poznatog - a možda i ne.

Kako god, ideja je da pokušamo da se sretnemo.

Zato mi je muka, kada gledam kako oni, koji nikada nisu imali ni truna sažaljenja, ni mrve ljudskog poštenja, ni traga srama, sada nas pokušavaju da nateraju da prema njima pokažemo osećanja, koja nas čine ljudima drugačijim od njih. Da se sažalimo, da i dalje verujemo da je svaki ljudski život važan, da pomislimo na njihovu decu i njihove porodice. Da nas nateraju da osudimo sebe, sateravši nas u ćošak iz koga ćemo izaći oprostivši im ili priznavši da smo isti kao i oni - bez samilosti. Da zaboravimo sve žrtve njihove politike, koje nisu imale ni toliko slobode odlučivanja o svom telu i životu, koliko oni sada i po zatvorima imaju. Da damo dobro u nama, za zlo u njima.