Gost autor:  jamari

I, ako mislite da je za vas kasno, obratite pažnju na svoju decu. Oni sigurno nešto vole da rade više nego nešto drugo. Radite to zajedno sa njima, pomozite im da budu ono što žele i što mogu da postanu. Pomozite im da jednog dana znaju zašto su postali to što jesu.

Za drugu polovinu septembra dvehiljadeprve godine imao sam zakazanu (nekoliko meseci unapred) strucnu konferenciju. Veoma sam se radovao odlasku u New York. Nikada pre nisam bio u Velikoj Jabuci. Planirali smo ostanak tako da nedelju dana imamo za privatno zezanje po Menhetnu i okolini. Celog tog leta se po kuci pevalo "start spreading the news...", bas je bilo uzbudjenje. Dobro, neko ce reci bezveze, sta se pale matori (tada ne bas toliko) ljudi na Njujork i slicno, ali je neka marsruta bila isplanirana (in no particular order):

U nekim trenucima svete dokolice ovog leta (svima se događa da budemo dokoni tokom leta, zar ne?), palo mi je na pamet da napišem blog o izuzetnom Vukovom prevodu Novog zaveta.

A toga sam se setio s jednim dobrim razlogom. Naime, video sam da se ove godine u svetu engleskog govornog područja proslavlja značajan jubilej - četiri veka (1611-2011) od engleskog prevoda Biblije pod nazivom „Verzija kralja Džejmsa" (King James Version). Lepa godišnjica, rekao sam u sebi.

( ili kako sam trajno iščašio oba uva )

Možete zamislit kako je nekom ko je bio potpuno nevičan noćnom životu do svoje 20-te, i čiji su dani bili uglavnom ispunjeni treninzima i druženjem sa knjigama, školskim i onim drugim, izgledao silazak u autentični beogradski andergraund - u samo grotlo tamošnje hardkor scene.

Dobro se sjećam tog svog prvog odlaska na hc svirku. Bio je to neki dnevni ivent, grupna svirka, na pristaništu ispod Brankovog mosta,

Снове сам одавно почео да бележим, први 19. Новембра 1982 године:

Već neko vreme razmišljam o ovom tekstu i svaki put odustanem, bojeći se dve stvari: da neću biti dovoljno jasna u onome što hoću da kažem (a ne jednom mi se desilo da ne ne procenim kako treba sagovornika i  da rasprava ode u pogrešnom pravcu) i da će priča postati previše lična jer o onome o čemu planiram da pišem skoro svako ima lično iskustvo.

Gost autor: St.Jepan

Vidim, i ovde će morati ONAJ početak.
To jest, ovaj početak:

Jednom davno, toliko davno da više nije pristojno toga se sećati, sedeo sam povazdan tamo „U Tomaša", i sedeo tamo „U Černeho Vola", pijuckao naizmence tamno i svetlo, čituckao naizmence Nerudu i Hrabala, i crtkao, žvrljuckao, šrafirao, najčešće crnom hemijskom, po kartonskim podmetačima za pivo.

Poklanjao sam te svoje praške tlapnje neznankama i neznancima koji su naše slučajno sedenje želeli da imaju za uvek. Rado sam poklanjao, znao sam da će tako i delić mene biti negde za uvek.

Stizale su krigle, stizale kobasice i pivni sir, govorili se jezici koje sam znao i jezici koje sam, gle, odjednom odnekud znao...

GAS, leto 2010.

GAS, naš pas

GAS, naš pas, vragolasto se ušetao u naše živote leta 1995. On je nas izabrao, a ne mi njega.

Vreme