Kad pomislim na Sizifa uvijek se sjetim Hulka. Kolaps gradskog saobraćaja trenutačno me asocira na Spajdermena. I mislim, stvarno, gdje su ti superheroji, onda, kad su nam najpotrebniji?

 

2-4. juli 2012.

U Stavropolju su me dočekali obilni pljuskovi koji će potrajati danima prouzrokujući poplave u celom rejonu, Tanja i Ivan, moji domaćini sa Kauč surfing liste i mejl mog podstanara u kom mi saopštava da se od avgusta iseljava.

Potonje sam mogla da očekujem u svakom trenutku i toga sam bila savršeno svesna kada sam odlučila da se u ovu avanturu upustim samofinansirajući se novcem od kirije kao jedinim izvorom prihoda. Neozbiljno i neodgovorno -- reći će oni koji planiraju do u detalje svaki sledeći korak i uvek idu samo na sigurno.

Dugo sam razmišljala da li da napišem blog na temu serije Otvorena Vrata koju uskoro planiramo da snimamo. Imala sam razloge za i protiv i ipak su prevagnuli oni za, najpre praktične prirode jer ne mogu da postignem da odgovorim zainteresovanima iz celog regiona na sva pitanja. Pokušaću to, ovde, gde se osećam kao da su mi vrata otvorena. 

TV serija OTVORENA VRATA snimana je i emitovana u dve sezone, '94 i '95 godine i predstavljala je svojevrsnu kritiku posrnule srpske kulture i političke scene devedesetih godina, kroz jednu građansku ali sasvim neobičnu porodicu. Uprkos tome, premijerno je emitovana je na Prvom programu RTS, u udarnom terminu. Ovo ističem, jer nema te osobe koja je živela u Srbiji tada a koja se ovoj činjenici nije čudila.

 ... To Nagual:

U našem sadašnjem društvu ljudi provedu dosta vremena u građenju nekakvih odnosa. Nekada ranije su se odnosi gradili na drugačijim principima. Sada se grade na ovdašnjim. I ti odnosi imaju svoje zakonitosti kreiranja. Bazirani su na pravilima društva. Dakle, kako izgleda kreiranje odnosa dvoje ljudi u ovom društvu (prikazano na metaforičkom primeru - vrlo, vrlo metaforičkom):

1. Dvoje ljudi se sretnu. Negde. Bilogde. I upoznaju se. Pozdrave se učtivo.

               U početku beše reč.
               Ma, ne! To nije početak ove njene priče, mada je neverovatno koliko je oslikava u samoj njenoj suštini.
               Ali, da ne trči pred rudu, već da krene redom.

 

Današnji «Danas» ima tekst koji predstavlja odjek na moj «Neka razgovaraju Tadić i Pacoli» (http://blog.b92.net/text/20626/Neka-razgovaraju-Tadic-i-Pacoli/) Citiraću ga sa sve reagovanjima koja se u njemu pojavljuju, pa ću i ja (malo) reagovati na njih. Tekstovi koje prenosim su italik, moji komentari su pisani normalnim fontom.

 

Kome treba „Dubai“ na Ibru

(Autor: J.Tasić)

Beograd - Da li je i zbog čega srpska javnost trebalo da više pažnje obrati na nedavno oživljavanje nekoliko godina stare ideje potpredsednika

Ti. Nije u redu da imaš dve tako različite strane. Da jedan dan govoriš, glasno, iskreno i u takvom haljinčetu da svi misle da tvoja iskrenost nema granica Volim te Zaljubljena sam u Tebe

Napomena: Uz dozvolu autorke Jelene Vasić, prenosim integralni tekst koji je objavio CINS (Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije).

Veoma unosan posao vođenja BusPlus sistema Grad Beograd dodelio je kompaniji koja je, nakon polu-javnog konkursa čiji su uslovi iz takmičenja izbacili sve ostale firme, bila jedini mogući izbor

Piše: Jelena Vasić

Konkurs za veoma unosan, i istovremeno skup, posao naplate karata u javnom gradskom prevozu, Grad Beograd održao je po pravilima koje je sam doneo, ne poštujući Zakon o javnim nabavkama.

Ima već godina dana kako je žiri u sastavu: Darko Radović, Roberto Simon, Josep Acebillo, Kurt Puchinger, Dragan Đilas, Vladinir Lojanica i Milica Grozdanić, izabrao i proglasio dve jednakovredne Prve nagrade (videti u Att.) i dobiše ih, naravno po jednu, Branislav Redžić i Sou Fudžimoto, na konkursu za urbani lik beogradskog priobalja podno Kalemegdana, tamo oko Kapetanije i Beton hale. Nagrađena su dva projekta sasvim različita u svim aspektima koje arhitektura poznaje, mada je posao žirija da odluči, da stisne petlju i kaže ko je bolje rešio stvar a neodlučnost i svoje dileme nema pravo da ostavlja raspisivaču konkursa.

Mnogi tvrde da se srpska privreda oslanja na dva poslovna modela. Jedan je da kupiš za 1 i prodaš za 2 ili 3 (dinara, evra, dolara) a drugi da kupiš za 2 ili 3 i prodaš za 1.

Prvi model odnosi se na neka privatna preduzeća dok drugi važi za javna ili državna preduzeća. I ni jedan od njih ne vodi održivom privrednom razvoju. Štaviše, građani Srbije sve to još dva puta plate: jednom kao potrošači, a drugi put kao poreski obveznici.

Priliku da kupiš za 1 i prodaš za 2 ili 3 po pravilu ti pružaju monopoli ili oligopoli - to je situacija u kojoj jedno ili dva velika preduzeća kontrolišu tržište. Zato Srbija treba da podstakne ulazak više firmi u sektore u kojima postoje takvi trendovi. Nova preduzeća će se takmičiti sa postojećim snižavanjem cena ili ponudom kvalitetnijih proizvoda za iste pare.

Sticajem letnjih, uzavrelih okolnosti, poklopila su se dva, na prvi pogled, nepovezana događaja: hrabar, "baraćevski" tekst guvernera NBS Dejana Šoškića o korupciji kao GLAVNOM uzroku velike nezaposlenosti, tj. ekonomske bede, i BUS-PLUS kampanja novog načina ulaska u vozila gradskog prevoza.

Autorski tekst profesora Šoškića u dnevnom listu "Politika" je stručan, relevantan presek ekonomske situacije u Srbiji nakon dve decenije besomučne pljačke i otimačine.

Danas je u Londonu, izmučen rakom pankreasa, od plućne embolije umro Džon Lord. Bio je jedan od osnivača i autora kultnih pesama grupe Dip Parpl.

Za razliku od pravih Evropljana, vlasnici srpskih pasoša pred svaki prelazak granice još uvek panično prevrću po svojim tašnama, proveravajući da slučajno nisu zaboravili pasoš. Ukoliko je putna isprava tu, verovatnoća da će njen vlasnik preći granicu se uvećava, ali još nije stopostotna.

Ako policajca na kontrolnom punktu pogledaš malčice popreko ili, ako mu se baš tako hoće, on može očas posla da ustanovi kako ne možeš nikud, jer na fotografiji ne ličiš na sebe.