Narodu izginulom tokom NATO agresije na Otadžbinu.

Baš smo se pre neki dan lepo raspričali na FB-u na temu kako bolje raditi, živeti takoreći, kad sam ja naglo i neočekivano vrcio sa te svilene krpice i zatekao se u paukovoj mreži „bubica" koje sam onomad ostavio „za posle", ko da su neka poslastica. I to ne u nekoj urednoj mreži nego onoj pravoj seoskoj gde pauk ko da je popio malo i mlati bez plana i programa (kako zna koje su niti lepljive, a koje nisu nije ni njemu jasno).

I sad, odjednom, subota - idealno vreme da se izlistaju saveti za bolji rad, pa do Ponedeljka uredno zaborave, da se ne opterećujemo previše radnim danom.

I evo te, jedne druge paučine, paučine od saveta, finije po definiciji, naravno, zvezdasto entogonalne, na FB-u izlistane pod urednim imenom očigledno jedne „mračne" organizacije „Landscape Architects Network":

Evo nekih podataka koje srpski mediji ignorišu, jer niko da postavi pitanje, a zašto li su nas te 1999. godine uopšte bombardovali? Jel zato što smo mi Srbi najlepši narod na svetu, pa su ljubomorni, ili zato što su vršeni neki zločini na Kosovu?

Ljudski gubici tokom NATO bombardovanja SRJ 

Tekst preuzet sa sajta Fonda za humanitarno pravo:Podaci Fonda za humanitarno pravo (FHP) i Fonda za humanitarno pravo Kosovo (FHP Kosovo) pokazuju da je u periodu od 24.03. do 10.06.1999. godine, u toku međunarodnog oružanog sukoba na Kosovu ubijeno, stradalo ili prisilno nestalo 9.401 osoba, od kojih je 758 stradalo od dejstva NATO. Podaci FHP-a se zasnivaju na analizi preko 6.000 dokumenata - izjava svedoka i preživelih članova porodica žrtava, sudske dokumentacije, državnih izveštaja, izveštaja domaćih i međunarodnih organizacija za ljudska prava, forenzičkih izveštaja, novinskih tekstova, knjiga, monografija i drugih izvora podataka o periodu NATO bombardovanja.

U principu nisam imao neki poseban stav oko rehabilitacije Dragoljuba Draže Mihailovića. Smatram da je to jedna politička odluka i da ce odredjene političke okolnosti pre ili kasnije dovesti do odluke za (ili vec protiv) rehabilitacije pripadnika JVuO.

Ono što se mora shvatiti je da ovo nije pitanje samo istorijske nauke (iako bi naravno trebalo da bude). Ovo je pre svega politička odluka i stvar postojanja ili nepostojanja političkog konsenzusa za takvo nešto.

Mislim da poslednji blog koji je mlekac napisala treba da bude na VIP strani, da ga vidi što više ljudi, ne bi li ikako uspeli da joj pomognemo:

 Isključili su mi struju.

Dok sam jutros otišla po hleb došli su i isključili su je.

Pošto ne uspevam da nađem posao, a nemam odakle da platim, očigledno ću do daljnjeg biti offline.

Stoga, dragi moji i drage moje - bilo je divno družiti se sa vama, ali do daljnjeg, mene ovde neće biti. Osim povremeno, kad me, kao sada neka dobra duša iz komšiluka pusti da privirim u virtuelni svet.

Ako uopšte budem sposobna da odem do komšiluka.

Neopisivo sam tužna i osećam se užasno.

Ljubim vas sve.

Vaša, mlekac.

P.S.

Ako neko ima plinski rešo da mi pozajmi, biću mu večno zahvalna.

Predizborni plakati – prilika za uništavanje (ono malo) estetike gradova

Autor: dr Davor Džalto

Počele su predizborne kampanje.

Izbori su, sami po sebi, u svim društvima koja gaje tradiciju predstavničke demokratije, pozitivna stvar i prilika da „public opinion“ utiče na „public policy“. Ostavljajući ovom prilikom po strani probleme sa kojima se suočava savremena demokratija (o tome videti: D.Dž., „Kriza demokratije?“, u: Pravoslavlje 1080, 28-31) u ovom tekstu ću se fokusirati na jedan drugi problem, problem predizborne (anti)estetike koja se ogleda u predizbornim plakatima i načinima njihovog prezentovanja javnosti.

Sedimo sin i ja juče posle ručka, pomfrit sa po dva jaja (jajeta) pržena s obe strane + ljutkasti ajvar, pijemo kafu, Cronat Gold, koju je on spremio, pušimo. Upaljen televizor, ne gledamo ga, razgovaramo, slušam ja njega, pa onda on mene, lepo nam je. Odjednom! Jesi li čuo? Ne, šta?Pa ovo malopre...posno...ne znam šta, posno ovo, posno ono... Mani me bre, sve postade posno, svi počeše da poste, kad idem da kupim hleb, samo slušam: Imate li posne kolače, a jel' vam posna ova pita...spremam posne punjene paprike i sarme, a ja posan pasulj... Kako stoji stvar, nasmeja se moj sin, sa prasićima? Nasmejah se i ja i zezajući se, iznedrismo na svetlo srpskopravoslavnoposnog dana četiri P. Pravoslavno Posno Pečeno Prase!

Isključili su mi struju.

Dok sam jutros otišla po hleb došli su i isključili su je.

Pošto ne uspevam da nađem posao, a nemam odakle da platim, očigledno ću do daljnjeg biti offline.

Stoga, dragi moji i drage moje - bilo je divno družiti se sa vama, ali do daljnjeg, mene ovde neće biti. Osim povremeno, kad me, kao sada neka dobra duša iz komšiluka pusti da privirim u virtuelni svet.

Ako uopšte budem sposobna da odem do komšiluka.

Neopisivo sam tužna i osećam se užasno.

Ljubim vas sve.

Vaša, mlekac.

POBEDNICI U RATU

Da je ostavljena mogućnost komentarisanja njegovog bloga, ja bih napisao: Kritikovati i osuđivati ono što su radili komunisti je u redu i legitimno, ali  time se ne mogu amnestirati niti rehabilitovati kolaboracionisti i zločinci.

Međutim, ono što mene posebno irititira je revizija istorije.

Iako ovih dana bas ne stizem do kompa, ne smem da preskocim cetvrtak. ;)

Nakon poslednjih dogadjaja iz Kragujevca, NLO su opet u centru paznje i krajnje je vreme da se ozbiljno pozabavimo tim fenomenom.

Autor: Rodoljub Šabić

U Srbiji živi nepoznat broj nevidljivih ljudi. Naravno, ne bukvalno nevidljivih, već „pravno nevidljivih". Reč je o osobama koje ili nikada nisu bile upisane u matične knjige rođenih, ili su bile upisane a matične knjige su uništene ili nestale, a oni ne raspolažu dokumentima ili drugim dokazima koji potvrđuju da jesu bili upisani. Ti ljudi nemaju pravni identitet, oni su za državu i pravni sistem nevidljivi, praktično svedeni na ono famozno „niko i ništa" i potpuno onemogućeni u ostvarivanju građanskih i drugih prava.
Tačan broj „nevidljivih" je, kao što rekoh, nepoznat, а procene su veoma različite. Minimalne se kreću oko 2.500, a maksimalne oko 20.000.

Kada se prica o usudu naseg (srpskog) naroda, obicno se posle trece recenice sve svede na to kako smo mi istorijske zrtve, kako nam se samo desavaju istorijske nepravde, kako smo uglavnom bili predmet cenjkanja velikih sila, kako su nas tukli i sleva i sdesna, i od gore i od dole, i sve tako u krug, u krug, pa onda opet ispocetka isto. Nikad mi nismo nizasta niti bili, niti cemo ikad biti odgovorni. Takodje, svaki vremensko-hronoloski trenutak je istorijski, svako raskrsce je sudbonosna prekretnica, svaki izbori su biti ili ne biti, svaka odluka je po principu "kom opanci...", i sve tako u krug, pa onda opet ispocetka isto.