Hmmmm. Izgleda da sam se prerano obradovala. Peščanikova "sigurna kuća" ipak nece biti portal B92. Tehničke nemogućnosti onemogućavaju moguće. Autorke i saradnici Peščanika ubrzano traže drugo rešenje, gde da instaliraju sajt pescanik.net, a da imaju barem minimalnu zaštitu od organizovanih napada. Podsećam da ovaj moj Vrbica blog, što već zaudara kao Lazar kad se pridigao iz mrtvih, objavljuje informacije, autorske tekstove i sadržaje vezane za napade na Peščanik. Jedna od njih je i da se Predsednikov kabinet oglasio i da je tražio da se slučaj "ispita".

Važi,

 

Kad se osvrnem u proslost, sto mi se cesto desava kad mi, kao sada, iz zvucnika cure rok-balade iz "sedamdesetih",  shvatam da, cesto, naginjem egzoticnim nacinima za resavanje problema.

Evo nekoliko primera, da vas pripremim za temu, ali ukratko...

U prvoj polovini "sezdesetih", kad sam bio u uzrastu u kome se sve zna, zalagao sam se za uvodjenje kapitalistickih metoda u socijalistickim uslovima, dozvoljavanje privatne inicijative, ukidanje zemljisnog maksimuma, svodjenje drzavnog uticaja u privredi samo na strogu poresku politiku i plemenito socijalno staranje.

Pocetkom 

Citajuci blogove, posmatrajuci novinske i ostale medijske teze i izvestaje, muceci muke naseg drustva i globalnih briga, mislim da smo zaboravili sami na sebe. Ne kazem, ne mozemo niti trebamo ostati ravnodusni na sve ono sto nas okruzuje pa samim tim i utice na nase zivote, ali u svemu tome zaboravljamo na sopstvene potrebe i zelje.

Kada ste recimo poslednji put zadovoljili svoj hedonizam, potpuno "praznog" mozga? Da li se secate kada ste zadnji put usli u radnju i kupili sebi neku stvarcicu samo zato sto vam se neodoljivo dopala, ne razmisljajuci koliko

Rijetko mi se dogodi da usred bijela dana imam vremena setati gradom...sjediti u kaficu "u izlogu", promatrati ljude...ili samo buljiti u prazno. Danas je bio jedan takav dan. 

Kod Jarila sam se prisjetila godisnjice Mozartovog rodjenja i okacila link na stavak iz Requiema. Naravno...nije bas najveselije od Mozarta, ali meni je tada nekako pasalo. Kako to obicno biva, link je najvise djelovao upravo na mene. Palo mi je na pamet da ponovim gradivo vezano za posljednje trenutke ovog velikog umjetnika i procitam nekoliko njegovih pisama. Usla sam u knjizaru i pronasla Mozartova pisma....malo

EVO ŠTA SU POBUNJENI STUDENTI UZVIKIVALI NA ULICAMA PRESTONICE SRBIJE TE BURNE 1968:

Hoćemo sutra bez onih koji su upropastili juče!

Nećemo rešavanja, hoćemo rešenje!

Nema sporazuma, nema primirja sa onima za koje je republika - špekulacija, a revolucija – zanat!

Radničku omladinu na fakultete! Dosta nam je maminih i tatinih sinova!

Mladost je naša jedina privilegija! Radnici se savijaju – birokrate uživaju!

Ko odgovara za haos u privredi!? Imamo li Ustav!?

Nećemo demokratiju u šlemovima!

Dosta pendreka

Imao sam dvanaest godina kada sam primetio da moja okolina smatra da s mnom nešto nije kako treba. Dok su moji školski drugovi komentarisali koja devojčica iz odeljenja ima veće grudi, mene je više zanimalo koja se od njih bolje oblači i kakvu frizuru ima. Ili, dok su oni komentarisali fudbalske utakmice, mene je više zanimalo koji je fudbaler lepši. Oni su skupljali sličice Mondijal Italija '90, a ja Barbie. Oni su se ložili na Alica Coopera i Guns N' Roses, ja na New Kids On The Block, ali ne zbog njihove muzike... Nisam dugo čekao da se moje iskakanje iz dozvoljenih rodnih okvira okarakteriše kao „pedersko" i da druga deca počnu da mi dobacuju. To nekako ide u rok službe, ali, kao da mi je to upisano u gej DNK, znao sam da pomoć i podršku ne mogu dobiti od nastavnika, niti od roditelja.

 

 

 

Dok srčem prvi jutarnji čaj ...

 

Srk ...

Da...dobro ste pročitali...Više neću da srkućem kafu, od danas prelazim na čaj...Nije to zbog ovog hladnog vremena,niti zbog virusa, u pitanju su neke druge štetočine koje najavljuju akcize na odredjene proizvode...E pa mislim se nešto od jutros, neću vam ja preko vaših monopolista finansirati stranke,plaćati dnevnice za trabunjanja u skupštini,isplaćivati sastanke poslaničkih grupa, kupovinu gasa po višoj ceni, i t.d....Ja od danas počinjem da štedim...Za početak

"Dalibor Bubnjević, simpatizer ekstremne miloševićevske  levice,  stalni saradnik pomagača osuđuvanih nacista, zbunjen je  kao i sama Srbija."  

Moj drug Vlada Ilić, 5.7.2007   

Danas je  Međunarodni dan sećanja  na žrtve holokausta. Obeležava se širom sveta, pa i u Srbiji. Evo mog doprinosa ovde na blogu.

Zvanična srpska verzija  glasi ovako: Međunarodni Dan sećanja na žrtve holokausta, 27. januar, obeležen je i u Srbiji nizom manifestacija,

well i thought that
we all cared about peace
and i thought that
we'd all cry about love and loss
and i thought that
we were somehow holding on
but i'm just standing here

no one should have to
live all of their life on their own
no one should have to
live all of their life on the

every time i think about
what i can do
it just slips away
and every time i think that
we can make things work
well it just slips away
and i turn on the news
and there's always some dude
who's relentlessly bringing me

Da li ste se ikada zamislili i zapitali: šta je za mene pouzdani izvor informacija? Psiholozi kažu da većina ljudi čita one izvore informacija koji odgovaraju njihovim gledištima. Zašto bismo čitali one novine, slušali onaj radio ili gledali onu televiziju sa čijim gledištem se uopšte ne slažemo?

Ali tu sada postoji jedna distinkcija: jedno je gledište, a drugo čista informacija. Gledište se stvara na osnovu informacija, koje čine gole, objektivne, proverljive činjenice. Da bi neko stvorio sopstveno gledište mora da raspolaže objektivnim informacijama. Kad se dogodi

Ja bih onda mogla i da ćutim (ili tutim)...

(to spada u domen naučne fantastike - moram da progovorim, pa makar na lakat - pripisuje se Krleži ova izreka, a u narodu se to kaže opisnije)

Ja bih onda samo stavila link do dobrog teksta  blogerke miniko63 i ne bih komentarisala ništa....

Ne bih ostavila mogućnost komentara...

Ukinula bih i mogućnost ostavljanja preporuka i skupljanja poena na račun tuđeg

Portal B92 sa autorkama Pescanika ubrzano radi na tome da se citav sajt pescanik.net preseli ovde, u "sigurnu kuću". U medjuvremenu, kao što sam rekla, svoj blog ponovo aktiviram sadržajima čiji su autori saradnici Pešcanika. Danas objavljujem pismo autorki i dva teksta - Nikole Samardžića i Petra Lukovića. S jednom napomenom - pescanik.net čine tekstovi, ali ne i komentari čitalaca. Blogerski način komunikacije, posebno onaj koji se može zateći kod mene, nije prihvatljiv svakome. Molila bih vas da diskusiju vodite na primereni način i da budete pristojni prema gostima.

Hvala.Blogerka

Vojislav Stojković

Priču stare gospođe čuo sam u jednoj od onih dugih i izgubljenih noći krajem dvadesetog veka, dok su rakete krstarile nad Beogradom tražeći svoje ciljeve, a mi sedeli u memljivom skloništu.

Govorila je tiho, a prekidala je samo kad bi maramicom brisala suze. Svi smo je pažljivo slušali, čak su i deca prestala da plaču.

- Moj otac Šimon, iako poreklom Jevrejin, nije bio ni trgovac, ni zlatar, a ni zelenaš, bio je paor i čobanin.