Pre tačno sto godina, na današnji dan, poginuo je Života Milenković. Na položaju Arapovac, u velikoj Kolubarskoj bici koja je tek počinjala. Života Milenković nije bio ni general, ni oficir uopšte, nije bio ni neznani junak. Bio je pešadinac. Vojnik IV čete, II bataljona XI pešadijskog puka, I poziva. Jedan od onih koje je bitka u kojoj je pao zapamtila samo kao jednog od mnogih desetina hiljada poginulih. Sahranjivanih mahom zajedno, onako kao što su sa ovog sveta i otišli.

For the next several days, I will be ensconced behind the Great Firewall of China and untouchable by Facebook, Google, YouTube, and 2,700 other websites which the People's Censor has deemed to be unbrowseable.

Iran, Vietnam, and North Korea are also on the list of blockers, but I think it is just me-too-ism.

Autor: Rodolјub Šabić

"Živim u Zemunu, u ul. ... br..., gde sam i prijavljen već trideset godina. Radim u ..... za platu od dvadesetpet hiljada.

Problem je nastao kad mi je poštar doneo poziv da odem u poštu i podignem neki koverat. Mislio sam da je to neki saobraćajni prekršaj, međutim, oni su mi uručili da moram da platim utrošenu električnu energiju za kuću na Bežanijskoj kosi u ul. Generala Mihajla Nedeljkovića br. 96, koju nikad nisam posedovao, a ni živeo u njoj što mogu da potvrde komšije koji žive tamo. Cifra koju bi trebalo da platim iznosi 540.000,00 dinara. Stavili su mi zabranu na platu gde ja trenutno radim za džabe, a nemam pojma kome plaćam struju. Obratio sam se Elektrodistribuciji, gde su mi objasnili da oni nemaju nikakav ugovor sa mnom već imaju moje podatke u kompjuteru. Pitao sam ih kako me ranije nisu obavestili, a oni mi serviraju priču kako su mi slali pozive na Bežanijsku kosu. Kad sam im objasnio da živim u Zemunu gde sam i prijavljen, oni su rekli da se strujomer vodi na mene od 1993. godine, a ovo je obračun od 2010. godine do 2013. godine.

Bez ikakve namere, nekako spontno, ušao sam u fazu vrlo interesantnog, čak inspirativnog haosa i ludila. I to na dva nivoa. Prvi se tiče tehnologije, a drugi spoznaje.

O prvom (haos):

Za one koji su na svet stigli sredinom prošlog veka, pa čak i kasnije, moderna tehnologija je sve misterioznija i nerazumljivija. Hoću da kažem: možda je sve to nekom klincu danas jasno, ali ja sam prilično siguran da ovaj svet jednostavno nije realan. Jer kako je moguće da Vikipedija i takve stvari postoje? Danas odleti raketa na Međunarodnu svemirsku stanicu a to već piše u Vikipediji, sve sa slikama. Vide se kosmonauti kako lebde i mašu nam. Pa nemoguće je da se svakodnevno, već više od decenije, ažurira milion raznih članaka i to još volonterski. A Viki je samo jedan banalan primer. Uzmite komunikaciju. Deset hiljada godina su se za sporazumevanje na daljinu koristili dimni signali, pa glasnici, golubovi pismonoše, dozivanje i dovikivanje s brda (ojha! ej!) itd. sve do modernog doba kada su se pojavili telefon i telegraf. E, ali danas je već i to moderno doba s telefonima i telegrafima davno prošlo vreme. Pluskvamperfekat. Znate ono: „behu jednom telegrafi". Kada sam kao mlad prvi put video magnetofon Revoks nedelju dana sam imao groznicu od uzbuđenja zbog savršenstva tehnologije i ulicom sam išao u bunilu, kao somnabulist. Jednom skoro da sam se izgubio, ali sad, to je druga priča. A danas mladi ljudi i ne znaju šta je to magnetofon. Kao načuli su nešto, videli u nekom istorijskom filmu, ali nisu shvatili tačno čemu to kad je nepraktično i kada se zvuk može snimiti digitalno.

prijatelj moj, bahato jedno i nevaspitano biće, ali umiljat prema užem krugu s kojim je odrastao pa se volimo tako po inerciji on i ja, oduvek je znao da svojim nepristojnim ponašanjem skrene pažnju na sebe - parkira tako na sred autobuskog stajališta da zablokira 3 linije na pola sata i to samo jer ide po paklicu cigareta pa u kafiću pored trafike sretne nekog pa dok se ispričaju... bahat je on i glasan: traži sve i uzima odmah. navikao sam već a i on na mene, kad ga opomenem i posluša me, dovoljno puta smo se tukli kako klinci da se zna ko sme da zavodi red ali vidim ga pre neki dan - čeka u redu, na semaforu - ne prelazi ulicu na crveno iako na kolovozu skoro nikog da nema. kaže mi da je počeo da parkira samo na obeleženim mestima i to ne onim koja su obeležena za invalide pa su stalno slobodna već na regularnim. i poruke za parking šalje. ja u čudu šta mu je? on pak kaže - ušao u politiku pa počeo da vodi računa da se ne pojavi na nekoj naslovnoj strani, kao vodi računa o imidžu, nikako ne bi valjalo da se piše kako se izdrao na nekog ili da je vozio 120 na sat kroz centar grada...

Moj drugar koji je u Beogradu diplomirao svetsku književnost i engleski jezik, otišao je trbuhom za kruhom u Englesku, preciznije u London, još početkom devedesetih godina. Prolazio je sito i rešeto, radio po građevinama, prao sudove i posluživao po pabovima i restoranima ali posle sedam, osam godina, uspeo je da se zaposli u jednoj naizgled skromnoj biblioteci na periferiji Londona. Pisao mi je da je prezadovoljan, posao nije bio težak, dobro se slagao s pretpostavljenima i koleginicama i kolegama. 

Rekoše jednom  prilikom u Simpsonovima: Zbog ovoga će rulja izaći na loš glas.

Autor: Rodoljub Šabić

Dva maloletnika od 10 i 11 godina pretukla su jednog osamdesetjednogodišnjaka! Prišli su mu na ulici, tražili novac i nezadovoljni onim što je imao i dao, napali ga i pretukli. Užas!

Ovo je danas vest kojom se  (uz samo malo manje šokantnu vest da su dva mlađa punoletnika bejzbol palicama pretukla dekana Fakulteta političkih nauka), bave gotovo svi mediji. I "nude" informacije koje prosto provociraju neka pitanja.

Dakle:

"Događaj se desio pre dvadeset dana."

Zašto je bilo potrebno toliko vremena pa da postane "vest"?

Pisalo početkom prošlog meseca u Večernjim novostima da je pre 44 godine u BG, na trgu Marksa i Engelsa (koji se sada zove Trg Nikole Pašića) bio „postavljen svemirski brod 'Apolo 10'". Zapravo radilo se o dva modula: komandnom i lunarnom koji su proputovali Jugoslaviju i bili izloženi prvo u Ljubljani, a posle Beograda i u Skoplju.

Гостујући у Кажипрсту министaр Срђан Вербић објаснио је свим просветним радницима у Србији следеће:

1. Да постоје транспаренти!

2. Да је штрајк од 30 минута катастрофа!

3. Да ће лично инсистирати да се промени одредба Закона о штрајку (јер постоје транспаренти)!

4. Да наставници раде на штету ученика! 

5. Да се сви захтеви своде на један (повећење плата) који није могуће испунити! 

Stoji ispred ogledala. Očima snenim nadzire vlastiti lik  pa  glasom, jošte dubokim,  prozbori:  dobrojtro gospodine minister!!

Ondak se prekrsti  i redom zahvali:Hvala Vučiću, Marksu, Čegevari, SV. Savi  , i bogu.

Iz opravdanih razloga  od Boga Marksa, Čegevare I Sv. Save    drug ministar ne prima direktive. Stoga njih  četvoro ministar može slobodno da tumači pa, ako je potrebno,  da ih  trpa u istu ideološku korpu.

          Mom iznenađenju nije bilo kraja kada sam pročitala: „Žene ogromnu pažnju posvećuju izboru cipela zato što obuća pokriva i štiti stopalo, a ono je simbol ženske moći, neka vrsta zamene za penis koji žene nemaju". Tako bar kaže  slavni Sigmund Frojd. 

Ovog vikenda sam ponovo pronašao onog crnog galeba koji je kod nas retkost, a o kom sam vam već (više puta) pričao. Otkrio sam ga na istom mestu gde se i prošle zime zadržavao, samo što sam ovog puta ja našao način da mu priđem mnogo bliže. Prvo sam napravio nekoliko dokumentacionih fotki mobilnim kroz durbin 25-60×65 Swarovski STX – iz ruke (tj. bez adaptera), a onda mi se ispraznila baterija. Kako galeb nije pokazivao znake želje da ode ma kuda, otišao sam kući po foto-aparat i napravio još jednu seriju slika.

Naslov je mogao da glasi i: Maratonci su umrli pre poslednjeg kruga, Ko to tamo zapomaže, Srpskopravoslavnoplastični Isus, Skupljači pomija, Misterije opstanka, Kasni radovi, Davitelji sopstvenog naroda, Ljubavni slučaj Guvernerke NBS, Majstori, majstori, Nacionalna klasa beskičmenjaka, Dugogodišnje specijalno vaspitanje, Otpisani, Balkan puž, Već sam mrtav i beo, Srbija gori a oni se češljaju, Ilićevi rođaci sa sela, Na dnu, Idiot, Zapisi