prosla je i "utakmica" a prosle su i kazne. srbija je dobila 3:0 sluzbenim rezultatom jer igraci albanije nisu hteli da nastave utakmicu posle prekida. srbija je kaznjena oduzimanjem 3 boda zbog lose organizacije utakmice sto je za posledicu imalo ulazak navijaca na teren. mislim da se pominje njih 14 a medije je najvise zainteresovao ivan bogdanov a slika dana je bilo saketanje albanskog kapitena i navijaca srbije u crnoj majci. vucic je opet imao svoje vidjenej kazne, po obicaju pateticno i netacno

"Čak je i UEFA odlučila da Srbiji dodeli tri boda, jer je incident izazvala zastava", rekao je Vučić.

Ulicama Berlina, kolovozom i trotoarima, vijuga jedna kamena linija sastavljena od dva bloka koji su bili temelj Zida, svugde su u ravni podloge, malo su drugačije boje i po njima se ne može uvek hodati, ali se uvek mogu – videti. I kad se zagledaš u njih stvore ti pitanje „da li je danas važnije što je Zid pao ili što je bio?“. Lakoća kojom se može dobiti odgovor „važnije je što je pao“ nosi istovremeno sobom svu težinu istorije kojom je – bio. Istorije kojom je ostavio neizbrisiv otisak na ulice, prostor, zgrade i život svih koji su u Berlinu živeli, tada i sada. I ne samo na njih.

 Berlin je već dugo važan grad, iz mnogo dobrih razloga. Sporiće mu, ponekad, tu „važnost“ obližnji Drezden i istorija Saksonije, (a o Bavarskoj ili Hesenu i da se ne govori), ali niko neće stvarno poreći važnost Berlina i Pruske, čudesne države koja je nestala preko noći 1919 (neće je spominjati često, ali njen nevidljivi otisak je tu).

Berlin, kao četrdesetpetogodišnji simbol „podeljenog grada (sveta)“, nosi sobom svu tu važnu istoriju nekako sasvim posebno, slično kao otisak Zida koji ne postoji više ali je „sveprisutan“, bar meni potpuno vidljiv.

 Možda zato ne umem da vidim spomen na Zid drugačije nego kroz na mah stvorene slike samo o – Berlincima koji su živeli s obe strane Zida.

(један аспект)

Опет Тесла на дневном реду, опет храм. Коме год није још увек јасно да се Српска православна црква у свом пуном капацитету укључила у политички живот у Србији, још увек није касно да отвори очи. Некакав меморандум који је потписао патријарх лично, градоначелник плагијатор и министарка из ресора који нема везе са темом је из неког

gost autor - martin_krpan 

Oportunitetni trošak je alternativni trošak ili drugim riječima neiskorištena mogućnost za profit. Nerazumijevanje oportunitetnog troška u Srbiji je veliki problem. U tome se ogleda ljenost, sporost, neznanje postkomunističke Srbije. Problet O- troška je u tome veći što on ne pogađa samo jednu stranu - subjekt, već pogađa sve društvene faktore.

Autor: Rodoljub Šabić
Neretko sam govorio o neobičnoj sudbini krivičnih prijava koje je Poverenik za (informacije od javnog značaja i) zaštitu podataka o ličnosti podnosio javnim tužilaštvima. Kažem neobičnoj s obzirom da nijedna od većeg broja tih krivičnih prijava podnetih zbog krivičnog dela iz člana 146. KZ ili zbog drugih krivičnih dela u direktnoj ili indirektnoj vezi sa nedopuštenom obradom ličnih podataka nije nikad dobila očekivani epilog, nije "prerasla" u optužnicu. A pri tom stvar nije bila u tome da poverenik i njegovi saradnici nisu znali da prepoznaju "osnove sumnje", jer nikad ni jedna krivična prijava nije ni odbačena. Sve su imale manje više istu sudbinu - zastarelost.
A ovih dana po prvi put sam dobio jedan tužilački akt kojim se na meritoran način tužilac izjašnjava o poverenikovoj krivičnoj prijavi - prijava je odbačena.
I mada i to izgleda neobično, obradovao sam se.

Kao prvo, slučajnosti ne postoje. Naročito ne onda kada najslučajnije izgledaju. Iza svake slučajnosti čuči nešto što čeka na svoj trenutak, a nju šalje na pozornicu svakodnevice samo da bi pažnju odvratilo.

Kao drugo, Sajam knjiga je. Nedelju dana konačno knjige dolaze na red i razmile se svuda, do te mere da ih čak i na televiziji možete videti, a da njihovi pisci nisu izginuli od neke neverovatne ili bar lascivne smrti. Tada izmili i velikim slovima počne da se reprizira već od akanja izlizano sugestivno pitanje: »Da li ljudi danas dovoljno čitaju?« Može i uskličnik da se doda ako neko voli. Odgovor je naravno, svake godine, uz sastavljanje obrva i setno naginjanje glave: »Ne, ljudi danas ne čitaju dovoljno«.

ekonomija možda i jeste nauka ali neki ekonomisti sigurno nisu naučnici... ili tako nekako. mislim da sam već pominjao ovu izreku. ovog puta bih o ovom "naučnom delu" više nego o samim "naučnicima". ekonomija je nauka koja se bavi proučavanje zakonitosti u privrednim aktivnostima. na primer ako nemate dovoljno novca za redovno isplaćivanje penzija u određenom iznosu koji je određen nekim pravilima vi te iznose smanjujete. za sad je lako? problem je što uvek postoje neke uzročno posledične veze pa stvari nisu uvek baš toliko jednostavne.

Do not go gentle into that good night,
Old age should burn and rave at close of day;
Rage, rage against the dying of the light.

(Dylan Thomas)

Ovo nije lula, niti je učeni osvrt na život i delo Dilana Tomasa prigodom stogodišnjice njegovog rodjenja. Za to će se, verujem, pobrinuti drugi, vičniji pisanju od mene. Ovo

Rebalansiranje ... madjioničarenje nas je održalo ... pa opet ispočetka ...

Zove me dok spavam. To mrzim.

Nikada mi neće biti jasno zašto svaki put ustanem i bez razmišljanja odem do njega. Otvaram oči i skačem sa kreveta, gegam se do kuhinje i pozdravljam ga klimanjem glave. Gazda ćuti. Sedam i doručkujem. Jedem brzo. Nisam siguran u čemu je štos. Zašto ćuti a pozvao me je. Maltene se prodrao da ustanem. Ipak - on je glavni. Izvukao me je sa ulice, dao mi da kuntam kod njega i hrani me. To mora da se poštuje. 

Progovorio je posle par minuta, rekao je - idemo. Jebiga, idemo - mislim se. Ne bih izlazio iz sobe ali idemo, jebiga. Spavao bih još dva dana sigurno. Spavao, jeo, pišao i srao. Samo to. Dva dana, minimum. Ali poslovi se moraju odrađivati i tog dela sam svestan. 

Rebalans budžeta za 2014.godinu pokazuje svu nesposobnost premijera Vučića i njegove nesposobne Vlade i potpuno odsustvo bilo kakvih smislenih reformi. Nemojte smanjivati plate i penzije. To će nas samo gurnuti dublje u krizu. Iz krize se izlazi uvođenjem reda, ne stavljanjem krpe na zakrpu.

Ako ste ovih poslednjih oktobarskih dana nekom zgodom u Milanu, ne bi trebalo propustiti izložbe slika Marka Šagala, Van Goga ili Đovanija Segantinija u Palati Reale, hvaljen Pirandelov komad "Enriko IV" u Teatru Pikolo, brojne koncerte u Teatru Arčimboldi, ili MakMilanov balet "Romeo i Julija" u Skali... I sve to u susret još gušćem rasporedu umetničke ponude koji se najavljuje za milanski Sajam, ili dok još ima low-cost letova iz našeg malog

Čistačice nisu još ni ispraznile piksle posle skupštine DSS-a na kojoj je Sanda Rašković Ivić postala predsednica stranke, a Vojislav je Koštunica napustio stranku. Šta je nateralo dotadašnjeg neprikosnovenog vođu da tako, za svoj habitus neobično promptno, reaguje?

UEFA je donela odluku. Sledeći svoja pravila, kaznila je reprezentaciju Albanije gubitkom utakmice službenim rezultatom 3-0 zbog odbijanja da izađe na teren i nastavi utakmicu. Kaznila je reprezentaciju Srbije gubitkom 3 boda i igranja dva meča bez publike zbog ulaska navijača u teren. Kaznila je Srbiju, a nagradila sve ostale uključujući i Albaniju. Da se razumemo, ulazak publike u teren je skandal sam za sebe nemam nameru da ga opravadavam; čak se stidim i verujem da je svakom više muka da iznova i iznova presuđuje reprezentaciji Srbije ili fudbalskom savezu za iste prekršaje. Čudo je da nismo izbačeni iz kvalifikacija.