autor: Rodoljub Šabić
Ovaj post nisam stigao da napišem juče, a želeo sam jer je na jučerašnji dan, 04. avgusta 1908. godine, umro Radoje Domanović.

Umro je mlad, razočaran, bolestan, ogorčen. Živeo je veoma kratko, samo 35 godina, ali je ipak ostavio iza sebe opus pripovetki koje su ga potvrdile kao najvećeg srpskog satiričara. Svako ko je pročitao neku od njegovih pripovetki (Vođa, Stradija, Danga, Mrtvo more, Razmišljanje

Predveče, umesto da nastavimo svoj put ka Gretni, odlučili smo da se zadržimo u kući Dagijevog strica Garija. On nije želeo da nam dopusti da vozimo po mraku, pa smo u njegovom domu – tako je zapovedio! – morali da ostanemo i prespavamo. Meni se dopala ideja, nisam bio siguran za Dagija. 

Čim je pala noć, Gari se poput uplašene životinje uvukao u svoje sklonište, u dnevnu sobu velike kuće. Sve nas je pozvao da mu se pridružimo, i uživamo uz viski i televiziju. Mali Tom je bio u svojoj sobi na spratu. Dagi i gospodin Meknif su prihvatili Garijev poziv, dok sam ja više

Nagledao sam se svakakvih tipova koji sebe nazivaju trenerima, ličnim trenerima i trenerima sa sertifikatom. I da budem iskren ne cenim ih sve na isti način. Neke uopšte ne cenim. Ima ortodoksnih budala među njima koje koriste"kursnu razliku" između vašeg neznanja i njihovog projektovanog znanja. Ne mali broj puta gledam kako rade i ježim se. Ajmo nekoliko stvari da razjasnimo:

1. Treneri često ne sagledavaju

Њих две су тинејџерке. Спавају дуго, па мало Фејсбук, мало телефон, мало ништа-ме-не-питајте-петнаест-ми-је и некако се прогура бесконачни летњи дан.

Упознале су се у обданишту, али живе на пет-шест километара једна од друге, ишле су у различите основне школе, иду у различите гимназије, једна је тренирала гимнастику, друга пливање, једна воли енглески, друга биологију, једна је причљива, друга није, код куће говоре различитим језицима, ...

Na Pajtićev autorski tekst o «srpskoj Srbiji» primedbe su, po tvrdnjama samog predsednika DS, imali po jedan analitičar, urednik i državnik. Uz uvažavanje svih navedenih, neke primedbe imala je i moja malenkost. U međuvremenu se pojavio i odgovor Pajtićev na primedbe. U njemu se elaborira ono što je izazvalo najviše...ajde da kažem, nedoumica, a to je: "Ne možemo da napravimo evropsku Srbiju ako pre toga ne napravimo srpsku Srbiju." Evo, priznajem, i meni je ovo ozbiljno zasmetalo.

     Баш као и готово сваки дан овога пролећа и лета (?) утрчала сам у кућу како бих се склонила од наступајућег невремена. И сетила сам се једне хумористичко-сатиричне приче написане пре петнаестак година. Стефано Бени се, тада, као и сваки добар писац шаљивих прича, обилато служио хиперболом, која данас и не делује као преувеличавање.

Verujem da će biti onih koji će na ovaj moj tekst reagovati žučno, možda ne i komentarno, čvrsto uvereni u ispravnost svog reagovanja: Pa zar se to i tako piše u trenutku kad stotine ljudi, žena, miškaraca i dece gine u izraelskom genocidnom pohodu, kada nam je u zemlji, državi, stanje sve gore, kada je sve više ljudi na ivici gladi, siromašni su/smo odavno, kada živimo od danas pre podne do danas posle podne, ako preživimo, kada nas ucenjuju i Zapad i Istok... Kako god, ja sam ja a oni su oni, ja njima ne sugerišem šta i o čemu će pisati. Za

       Gost autor: horhe akimov

Mali dečak Tanaka je krenuo u kratku šetnju. Bio je na putu ka parku Shukkei-en u kom postoji Most Duge. Letnji raspust je u mnogome koristio za izučavanje ptica.

 Neverovatna je neosetljivost vlasti na primedbe koje su upućene od strane arhitekata, Društva arhitekata Bograda, Udruženja arhitekata Srbije, ljudi iz kulturne sfere i svih onih koji su  građani Beograda i osetili su potrebu da učestvuju u proceduri izmena Generalnog urbanističkog plana Beograda i svojim iskazima pokažu neslaganje sa megalomanskim projektom koji preti da ugrozi ne samo lik grada već i uvede u praksu model planiranja bez učešća javnosti, stručne i laičke i svakako sasvim netransparentan. 

Zašto već tri decenije u našoj zemlji nema ozbiljnog privrednog rasta? Zašto, uprkos javnom dugu od čak 70% bruto domaćeg proizvoda (BDP), nemamo izgrađenu osnovnu infrastrukturu? Gde je to pravo malo bogatstvo koje smo pozajmljivali od 2008. godine otišlo? Kako to da u zemlji koja se uvek odlikovala kvalitetnom metalskom, namenskom i prehrambrenom industrijom, nezaposlenost prelazi 30%? Da li nam je sudbina da (jednom) nakon (uspešne) fiskalne konsolidacije nastavimo da životarimo na nekom evropskom minimumu, bez perspektive da će naša deca živeti bolje od nas?

Dragi prijatelji, prenosim tekst koji sam originalno napisao za Politiku, ne sa pretenzijom da znam neke velike istine koje drugi ne znaju, niti da bih ponudio gotova rešenja, već samo da bih pokušao da dam doprinos javnoj debati o najvažnijim društvenim pitanjima.

Autor: Rodoljub Šabić

Famozno APP - "ako prođe, prođe", bar za mene je vrlo iritantna "umotvorina".  Zapravo ne ona sama, već "fenomen" koji oslikava, karakterističan za mentalitet naše birokratije. I normalno, nimalo mi ne prijaju učestale potvrde o snažnoj ukorenjenosti tog fenomena. Pa tako ni poslednja s kraja ovog meseca, vrlo ilustrativna.      

Jul je inače, kad su u pitanju žalbe Povereniku za informacije od javnog značaja (i zaštitu podataka o ličnosti), tradicionalno nekako "najmirniji" mesec. Žalbi naravno ima i u julu. Ali, ipak uvek nekako evidentno

The effect is meant to demonstrate the machine's power by generating enough noise to drown out any other urban man-made sound within 10 kilometers of the blower.

It also

UN: 'world stands disgraced' as shelter for Gaza children is shelled by Israel

 Danas, leta gospodnjeg 2014. postoji tačka na ovoj planeti na kojoj su sve mete legitimne: obdaništa, škole, bolnice, civilne zgrade, džamije. I objekti UN.