Početkom juna ove godine premijeri Crne Gore i BiH u Sarajevu parafirali su ugovor o državnoj granici, a državne komisije BiH i CG potpisale su ugovor o granici. Trebalo bi da usledi proces ratifikacije ovog ugovora.

Međutim, bilo bi pogrešno da BIH ne pokuša da granice sa CG reši arbitražom ili pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu. Naročito bi vlasti Republike Srpske trebalo da insistiraju na ovom pitanju, za početak blokiranjem ratifikacije u parlamentarnoj skupštini BIH, jer bi logikom stvari reon Sutorine od 75 km2 pripao opštini Trebinje. To bi se moglo učiniti

Već mesecima se spominju neki stranački botovi i internet timovi stranaka, pre svega SNS i niko ne krije da oni zaista postoje. Istraživanje Radija 021 je pokazalo da političke stranke u Srbiji koriste softver za menjanje i umnožavanje IP adresa, čime zatrpavaju informativne portale komentarima i obesmišljavaju diskusiju na njima. 

Ali, sve ima svoje granice, jer kada u nečemu preterate ono postaje vidljivo, ogoljeno i providno. Tako je i sa botovima i došlo se do tog nivoa da kada vidimo odnos plusića i minusića u komentarima koji je protivan zdravom razumu, prvo što uradimo pomislimo "Evo opet botovi manipulišu"... Na temama kao što su lažni doktorati i Zakon o radu to je bilo tako providno. Botovi su ušli u javni diskurs, znamo za njihovo postojanje i sada, svaki put kada vidimo odnos plus/minus koji nam je sumnjim, pomislićemo na botove, pa makar oni nemali udela u tome.

Ono što hoću da kažem jeste da su stranački botovi postali kontraproduktivni i napravili su više štete no koristi strankama za koje rade, jer mi građani smo možda sisali vesla, ali toliko baš i nismo! 

Jučerašnja diskusija BlogOpena o cenzuri na internetu izbacila je na površinu i više nego što su neki od nas očekivali. Saznali smo da u Srbiji ni tribine više nisu dosadne već -- opasne, te da ih čak treba sabotirati.

Možda po prvi put, videli smo tzv. SNS-botove van kompjuterskih ekrana: materijalizovali su se pred nama u 3D tehnici kao ljudi od krvi i mesa (ili, u najmanju ruku, kao vrlo antropomorfni).

Međutim, najbitnija stvar koju smo uočili u vezi sa cenzurom u Srbiji je jedno zajedničko osećanje koje danas povezuje hiljade ljudi logovane na domaći internet... I to nije osećanje straha, kako se možda ponadao po neki čitalac ovde, već osećanje duboke rezigniranosti, koje u ljudima već odavno ključa i čeka pravo vreme da se izrazi.

Prvi put mi se desilo da od publike ne mogu da se probijem do mesta za paneliste

Šta se zapravo desilo... 

 Mala slikica pa iza tih otškrinutih vrata tamo gore je evropa koja jedva čeka onog odozdo sa livade i bratska rusija koja se tome raduje, pa pravilima propisana sreća nežne pink boje za sve, iza vrata nema korupcije, tamo je i uspešna privreda i reforme od sutra već, radna mesta na izvolte, pravna država stamena i objektivna i pravedna koja nije naklonjena nikome posebno pa ni sama sebi, standard za uzor, slobodni mediji čak i primedbe kad imaju, nepatetični i nepritisnuti PMR, jednakost, bratstvo i jedinstvo naroda uz nenametljivu i blagonaklonu podršku vlasti ali sa strane i pomalo odozgo tek da se taj narod ima na oku, pismenost a ne frljanje sa padežima i uopšte tamo je jedna edenska atmosfera i ugođaj, narodski rečeno obećana zemlja jedna.    

Istina, sve je u oblacima i lepršavo i ...

Objavio Miloš Babović dana 10.6.2014. u 14:34
Tako po njegovom mišljenju postoji samo jedan prazan skup (koga danas označavamo Ø), skup bez članova. (Encyclopaedia Britannica, Kantor)

objavio --->OVDE

Najkraće rečeno, Drugostepena komisija RFZO je ponovo odbila da na lečenje u inostranstvo pošalje šestogodišnjeg Aleksandra Jovanovića iz Kragujevca. Njegovoj majci su kratko i jasno rekli, usmenim putem, da mu leka nema. Da se tako nešto majci kaže treba biti junak. Ili bar imati srce manje od zrnca peska. Sećate se tog malog Aleksandra o kom sam blog već pisala? [url] http://blog.b92.net/text/23681/BIROKRATIJA-DECU-UBIJA/[/url] E, za tog Aleksandra sada se javnost ponovo u pomoć zove. Jer očito samo javnost može da mu pomogne da preživi.

Nakon pomenutog bloga, Aleksandar je ponovo pozvan na lekarski konzilijum na Banjici. I doktori, eksperti, sa ozbiljnim činovima u medicinskoj nauci, ovaj put u većem broju no prilikom prvog pregleda, su dali mišljenje da Sašu treba poslati u Švajcarsku na pregled, jer srpski lekari su iscrpli svoja znanja i mogućnosti.

Uprkos tome, Drugostepena komisija RFZO je ponovo odbila da dete pošalje u inostranstvo. Zato što, recimo, RFZO kaže da je glavna bolest koja uzrokuje deformitet Aleksandrove kičme i grudnog koša – nepoznata. Ali u istom dahu RFZO napismeno tvrdi i da je neizlečiva.

Šklovski u poglavlju pod naslovom Potkovana buva prenosi sadržinu Levskovljeve priče Levak i ja ću taj njegov rezime pročitati:

Caru Aleksandru Pavloviču Englezi poklone čeličnu buvu koja pleše.

Za vladavine Nikolaja Pavloviča odluče da posrame Engleze. Dadu buvu u Tulu. U Tuli potkuju buvu. Tanan rad, čak se ni pod mikroskopom ne može proučiti. Pošalju buvu u inostranstvo, nek se stranci dive.

Samo buva prestala da igra. Svaka mašina ima proporcije koje joj odgovaraju.

Englezi se silno divili tananom radu, ali shvatili: ne znaju ljudi tablicu množenja.

Jadan ministar Nebojša!!!

Iako fin, odgovoran, postao je žrtva "nazovi naučnika". Oni su se, eto baš sad setili da analiziraju doktorsku disertaciju, iako je Stefanović disertaciju obranio još daleke 2013.

Naivno sam mislio da  teško šta može biti  bizarnije od očigledno amaterski skrpanog sastava koji nosi naslov doktorske  disertacije. Pogrešio sam. Još je bizarnija obrana tzv doktorata.

Očigledno da se velika glupost može braniti jedino još većom glupošću. Ako se Dr Snežana Djordjevic već  kockala sa svojim integritetom profesora

[Ми, полубогови]

Деловање наших магијских моћи су многи осетили на својој кожи. У стању смо да човеку оведримо дан или осузимо образе, да га смиримо кад је под тензијом или покренемо кад је без енергије, да дижемо револуције или допринесемо миру... А можда сте већ чули за лепотице које су нашом моћи заводиле морнаре на мору. Можемо да људима обојимо мисли различитим осећањима.

Ми смо ту, међу обичним људима, од њих потекли. Тешко нас је препознати по људкој природи, јер је свако од нас различит. Неки од нас су мирни, неки раздражљиви, неки су коцкари, женскароши, неспособни за везе, наркомани, арогантне дркаџије, неодговорни на послу, а неки су породични типови, монаси, посвећени помагачи, ревносни радници, пожртвовани пријатељи. Међутим, када оно божанско проради у нама, све наше особине постају неважне и сви нас познају по нашој моћи:

Često slušamo priče o strašnim posledicama loše privatizacije, o korupciji koja nas je uništila, o silnom iznetom kapitalu iz Srbije, kojeg, uzgred budi rečeno, faktički nemamo. Da bi barem deo ovog narativa pokušao da osporim analiziraću privredni rast i zaposlenost posle 2000.
Pođimo od ključnog pokazatelja: stope rasta BDP po stanovniku. Taj indikator je u periodu 2000-2013 prosečno rastao 3,5%, što je jednako proseku centralne i jugoistočne Evrope (podaci za 2014 ne mogu bitnije da promene sliku, iako projekcije EBRD ukazuju da će Srbija imati nešto sporiji rast od

Školski brod Galeb, nekada ponos naše mornarice i mesto istorijskih zbivanja, rđa u riječkom brodogradilištu "Viktor Lenac" čekajući neke bolje dane koji ko zna kada će doći.

Давно, пре него је постао председник, Николић је тренирао кошарку. Бар тако тврди. Искрено, можда је неку лопту и убацио у кош, али чини ми се да се тренирањем слабо бавио, јер кошарка је првенствено спорт и бар се у тим неким млађим категоријама којима се Николић као бавио (осим ако није играо негде професионално) још увек вуку трагови нечег што се зове спортски дух, а то се код николића не примећује ни у траговима. Очит пример је губитак председничких избора од Бориса Тадића док су Николић и Вучић још увек били радикали и формално, а не само суштински. Конкретније мислим на председничку инаугурацију, коју су радикали радикалски обележили циркуским понашањем у скупштини (сви су дошли обучени у беле мајице са ликом војводе ког ће ускоро издати). Да се Николиић икад бавио спортом знао би и како да изгуби и како да честита противнику, знао би у ком тренутку је такмичење готово и како се понаша док се стоји поред подијума где се победнику предаје маслимова гранчица. Велика је то ствар научити како изгубити, а кад научиш имаш право себе назвати спортистом, а не радикалом.

Posle masaže i ledene kupke, naspavaj se. A onda sutra, kad poraniš, dobro razmisli. Upitaj se šta ti je donela saradnja sa Borisom Bekerom.  Mi, tvoja verna publika, koja prati sve tvoje mečeve, od kada ti je Beker trener, ni jedan novi udarac nismo videli, ni bilo kakav napredak u tvojoj igri.  Ali, zato smo videli da već u drugom ili trećem setu "gubiš energiju", kako nam saopštava tvoj glavni trener, a prenose naši vrli reporteri. Ne dozvoli da te zamajavaju, energija u ljudskom telu, a ni u našoj vasioni, ne može da se izgubi, ukoliko postoji, ali može zaludno da se potroši. Hteo sam da kažem - zahvali se her Bekeru i vrati se proverenom saradniku, čoveku koji ti je pomogao, da svoj toliko redak i izuzetan talenat, iskažeš i potvrdiš na najbolji način:, dakle Marjanu Vajdi.

Protekle nedelje igrala se utakmica između vlasti i opozicije, ona tradicionalna koja se u demokratskim zemljama igra neprestano, i još se uvek prebrojavaju mnogobrojni pogoci u obe mreže. Zna se samo jedno - svaki od pogodaka bio je čist autogol.

Autogolovi DS-a bili su efektni. Stranački izbori kad im vreme nije. Demonstracija nedostatka empatije i solidarnosti. Stavljanje parcijalnog interesa iznad opšteg. Đilasov argument da, eto, i Skupština radi, bio je takođe autogol. Jer radi i Pošta, ali Pošta neće sutra ići na izbore. A ni Skupština kao