Žmu mi je naredio da vam  uputim javno izvinjenje zbog velike pauze u kačenju nastavka... Šta da kažem? Ne postizavam...

 

 Pošto se velikom zmaju naočigled svih vratio optimizam, veliki majstor Leliksa odluči kako je sada pravi trenutak da zatraži uslugu od smaragdnog trona. On polako priđe caru i obrati mu se ispod glasa:
- Ja sam, u stvari, pored ovoga, došao i da vas nešto lično zamolim, imperatore -

Biti inovator, izumitelj, pronalazač... u Srbiji, ili bolje reći bacač kamena u ovoj baruštini od uvenulih ideja i osujećenih prodora duha, posebna je vrsta prokletstva. Nositi krst DRUGAČIJEG ne podrazumeva samo nelagodnost, nego i stalnu izloženost podozrivosti. Ili kako je to lepo opisala Isidora Sekulić: "Nisu mi dozvoljavali da budem svoja ni pametna, stalno su u onome što sam činila tražili nešto tuđe, napabirčeno."

Da li je sujeta jaca od bola?

Autor: NENA

 

'No man is an Island, entire of itself;
every man is a piece of the continent,
a part of the main.' Džon Don

Ja sam ostrvo i čovek koji beznadno sedi do mene je ostrvo i nema mosta ni broda koji bi nas spojili. Kasnim na sastanak Prvog srpskog društva disleksičara koje ima sastanak povodom šest godina postojanja. Od pozvanih 1000 došlo je 15-oro ljudi. Defektolozi nisu mogli, imaju tezge u večernjeim satima. Dok ulazim u zgradu Kolarca iz sporedne ulice zvane 1300 kaplara penjem se brzo stepeništem

 

Ne ovo nije blog o Islamu... pa nisam ja Alexandar Lambros.

Kada čitamo o Hristu možemo da dođemo do zaključka da je bio naduvani hipik koji je išao okolo i pričao ljudima "mir brate, mir" ili "ljubav brate, ljubav"...

I onda pogledamo bilo koju hrišćansku crkvu koje su apsolutna suprotnost tog zaključka i obratimo pažnju na primere kako su same pogazile sve božje zapovesti tokom vekova. Priče o ljubavi, miru, poštovanju, zajedništvu su se izgubile, naročito u Srbiji, a ostale su priče o kažnjavanju, paklu, grehu, ubijanju grešnika u ime vere i boga...

Srbija je posebno čudna jer se pokazalo da vernici u Srbiji ne veruju toliko u Hrista koliko u srpske svece. Više se poštuje Sveti Sava nego Hrist... I više se poštuje taj mračni i mučenički aspekt vere (živela inkvizicija), nego aspekt koji širi ljubav i poziva na mir.

 

 

Baš negde u ovo božićno doba, mojom roditeljskom kućom se manirom stepe širila ruska tuga. Golema, pregolema. Ogromantna. Jeste da smo svi bili svečano obučeni, naročito ja koja sam za tu priliku bila sva mašnama ukrašena. Belim, naravno, da se ukomponuju sa belim hulahopkama za koje mi je sastavljanjem obrva zapoveđeno da ih slučajno ne isprljam i goste ne dočekam sa rudarskim flekama na kolenima. Zahvaljujući pomenutim mašnama, izgledala sam kao sindikalno okupljanje tropskih leptirova. Duple svilene mašne iznad svakog uveta, na svu sreću su mi samo dva izrasla, jedna nakostrešena, ripsasta, centrirana na moje letvaste grudi, i dve na svakom od para kengurskih džepova svečane mi haljine. Koja je neodoljivo podsećala na podivljalu pečurku.

(Ili još jedna priča na temu: „Ko kuca, otvoriće mu se“)

 

Ne znam za ostale pisce, ali kada bi mene neko pitao kakvi uslovi su mi potrebni za pisanje romana, odgovorila bih: „bolnički mir“. Tokom dve i po godine života na drumu, odvikla sam se od bilo kakvog komfora, pa sam skoro sve moje blogove – a među njima ima, sklona sam da verujem, i nekoliko sasvim dobrih priča – napisala u šatoru, sa notbukom na kolenima, iskrivljena od bola u leđima, i katkad u velikoj buci jer sam kampovala blizu puta, naselja a nekad i aerodrosmkih pista. Ali za pisanje knjige, znala sam, potreban mi je potpuni mir i minimum uslova kao što su zasebna soba, struja i barem povremeno dostupna wifi konekcija radi provere nekih informacija.

[Волети ближњег свог]

„Опет те је назвао 'тата'?" - зачудила се. „Добро, имаш ти ту енергију... Сећаш се онда када само шетали, па почео ветар, па се ти сетио да га добро закопчаш. Гледала сам очеве око мене, ретко који има такав осећај за децу. Једва чекам да имаш дете..." - застала је, сама се збунивши сопственом реченицом. А онда ме је погледала очима пуним нејасноћа.

Ne bih da vas zamaram pričom o tome kako sam pronašao ovaj Borhesov tekst, koji do sada a pročitao sam sve što je kod nas, mislim i na bivšu nam domovinu, objavljeno, ni u jednoj od tih knjiga nisam našao. Imam neverovatna iskustva sa knjigama! Čudni su i misteriozni putevi knjiga i književnih dela. Davno, zaista davno, neko je zaboravio da mi vrati tada za nas kultnu knjigu, Heseovog Stepskog vuka. Ili je prosto ukrao. Bilo je to vreme kad smo razmenjivali knjige i ploče. Prolazile su godine, ja sam često mislio na Stepskog vuka, sve dok dvadesetak godina kasnije odjednom dobih snažan poriv da uđem u (nekadašnju) Knjižaru/antikvarnicu u zgradi SANU, sećate se - ugao Knez Mihailove i Đure Jakšića.

Deset "zapovesti" razumne (racionalne, dobre) debate, deset "zapovesti" bez kojih teško može biti pravog dijaloga, a pre debate

 

1. Ne napadaj čoveka, već argument koji čovek ima ( NE „ad hominem“)

Kao što se verovatno sećate, pre nešto više od dva meseca, 26. oktobra prošle godine, napisao sam blog u kome sam pozvao sve one koji su zainteresovani da mi se pridruže u akciji ponude članstva u Fondu Petnica, pod određenim uslovima koje sam naveo u blogu. Tada sam i obećao (uz jednu korekciju datuma) da ću 6. januara proveriti stanje na sajtu IS Petnica i Fonda Petnica i objaviti blog sa ishodom - da li su uslovi ispunjeni i počinjemo akciju - ili ne. Ovo je taj blog. 

gost autor: enigma

 

23. maja 2006. Godine Spanjolska policija hapsi doktora Eufemiana Fuentesa i otkriva najvecu mrezu dopinga do danasnjeg dana.

Neka se niko ne usudi da kaže da sam oklevetao prošlost. Ja sam prošlost.
odlomak iz knjige koju sam nedavno pročitao

 

Pisati o osamdesetim je bilo lako. Prema osamdesetim se ljudi odnose sa nekom vrstom dobroćudne ravnodušnosti. Najzad, ko se još seća Tode Kurtovića ili mini vala? Pisati o devedesetim je druga stvar. Svi su još tu, zainteresovani. Uključujući i one koji su u međuvremenu umrli ili izginuli. Složiću se ako mi kažete da su devedesete odsvirale svoje. Ali melodija još lebdi u vazduhu.

Ukratko, metoda je sledeća: dođeš, pregledaš, prebrojiš. Jednostavno, zar ne? Pa ipak, mučim se s ovim tekstom već neko vreme. A pre kojih 16 zima sam baš o tome pisao u poslednjem broju Evropljanina, onom na čijoj je naslovnici Ćuruvija iza rešetaka, koje nije doživeo da vidi jer je odstreljen dve nedelje kasnije, a ja još ne znam ni izvršioca, ni nalogodavca, iako me svakog dana uveravaju kako (sam dovoljno glup da) živim u tzv. pravnoj državi.