E, sad mi je dosta! Ovo je priča koju sam ostala dužna Krugolini Borup, Majci Hrabrost koja se borila da se ne ponižavaju majke u Srbiji.

Ništa novo u pokušajima da se nekako oporavi građevinarstvo. Opet novi predlog zakona o planiranju i izgradnji. Sve dosadanje vlade su to probale putem promena narečenog zakona, uglavnom insistirajući na skraćenju rokova za dobijanje građevinskih dozvola i drugih potrebnih papira, smanjenju rokova u proceduri i u svim dosadanjim predlozima a koji su i usvajani i postajali važeći, to je bilo uzorno određeno i svaki put je rečeno da je problem rešen. Dobro de, skoro rešen

Unatoč tome po nekim, naravno zlonamernim (sic!), reakcijama evropskih posmatrača koji neprekidno prave razne ankete i rangiraju Srbiju uvek pri dnu liste efikasnih u ovoj oblasti, stanje se ne popravlja.

Karl Hajnrih Marks već dugo ne visi po zidovima učionica srpskih škola. Novi sveci danas krase te oronule zidove, ali oni koje smo naizgled odbacili još dugo će živeti u jungovskim arhetipima srpskog bića.

Dobri stari Marks svet je video kao borbu neprestanu između tlačitelja i potlačenih. Tlačiteljem je bivao onaj koji je u svojim rukama držao "sredstva za proizvodnju", a potlačeni je koru hleba morao da zaradi kod svog tlačitelja - u osvit civilizacije kao rob, kasnije kao kmet i, konačno, kao radnik. Podela jasna i jednostavna. Srce lako bira stranu. 

Stvari se, međutim, prilično komplikuju u postpetooktobarskoj Srbiji, i bogami bi se nad savremenom srpskom klasnom podelom itekako zamislili i Karl Hajnrih Marks i drugar mu Fridrih Engels.

15ог јануара те године, после празничних лудовања, стајао сам на станици чекајући бус за свој град. Вече је било хладно. Док сам седео на клупи поред станице, гардероба је обећавала да ме сачува довољних двадесетакак минута до поласка. Звонио је телефон. Пре него што се чуо било какав глас са друге стране, пожелео сам све срећно по реду, тоном накрцаним празничном еуфоријом.

- Позвао сам те - збунио ме уморан глас, - да се поздравим.

Моје расположење је тек порасло. То! значи искористити празничну атмосферу. Отпутовати негде! Тотално одушевљење. Кад се врати, да части због провода. Још ако падне неки секс, 'оћу своје прасе.

Онда је почео да прича нешто о ватромету после поноћи, о неким таблетама, мислим барбитуратима, како кажу да човек ништа не осети, само се загњури глава у јастук и посматра шоу, како је чист начин, без нереда, без крви.

Evidentna je transformacija srpske političke "elite" od: "mi imamo izuzetno kvalifikovane radnike", do "dođite u Srbiju, gospodo strani investitori, naši radnici rade za kikiriki, a nabavili smo i razne modele bičeva kako bi ove naše lenštine nešto radile". U suštini, ono što se u Srbiji ne menja je mlaćenje prazne slame.

Moj životni moto je "igraj kartama koje su ti podeljene". A šta to Srbija ima da ponudi stranim investitorima, osim subvencija i smanjenja plata i doprinosa? Već izvesno vreme se priča da će Nemci da sele svoje fabrike iz Kine u Evropu, da bi smanjili troškove transporta. Imamo Dunav, a i sreću da je Vojvodina ravna.

Neko bi rekao: pravda je spora (15 godina), ali dostižna. Ja bih rekao: pravda je selektivna i instrumentalizovana.

Hapšenje osumnjičenih za brutalnu likvidaciju novinara Slavka Ćuruvije svakako je vest koju smo očekivali još tokom 2001. godine, a evo dočekali tek 2014. O izvršiocima ubistva, kao i o nalogodavcima, pisalo se i javno govorilo još 1999. godine. U tome su svakako bili najglasniji i najuporniji rođeni brat Slavka Ćuruvije, Jovo Ćuruvija, nevenčana supruga Slavka Ćuruvije, istoričarka Branka Prpa, kao i Nezavisno udruženje novinara Srbije.

 O ubistvu Slavka Ćuruvije zna se praktično sve još od samog momenta egzekucije. Neki su, kažu, znali i pre toga. Naredbodavca, transmisiju, način.  

„Ćuran“: Mira Marković, Rade Marković, Milan Radonjić, terenci.

I svako malo su se pojavljivale nove pretpostavke, novi detalji, potencijalni pomaci u istrazi. Ali je sama istraga tapkala u mestu.

Šta je to što je učinilo da Aleksandar Vučić ponovo slavodobitno pobere lovorike i prima čestitke sa svih strana, uključujući i svoje – kobajagi – oponente?

 

 

Da se vratimo samo nekoliko koraka unazad:  

Poslednje vreme došlo. Poslanik u poljskom parlamentu proveo noć u hotelu sa prostitutkom, a nije joj platio za uslugu. Pa u kakvom to svetu, ljudi moji, živimo? Potpuno sam saglasan sa komentarom kolege cepesa na ovu vest: “..ima li neki politicar na ovom svetu a da nije parazit i grebator?!”

Autor: Rodoljub Šabić

Već dugo vremena svako jutro, sasvim rano, izlazim u šetnju. Uglavnom obalom Save i Dunava, Kalemegdanom, pa i kroz sam Grad - Dorćol, centar, nekad i do Vračara. U poslednje vreme stekao sam i naviku da tokom šetnje fotografišem različite beogradske motive, i da ih „objavljujem“ na Tviteru. Po pravilu slikam lepe stvari one koje meni ili ljudima sa kojima ih „delim“ mogu da poprave raspoloženje. Prekjuče sam, međutim, slikao jednu sasvim drugačiju, ružnu i deprimirajuću, pored koje nažalost već duže vremena prolazim. Iz razloga koje pretpostavljam ne treba objašnjavati, podigao sam je na Tviter uz komentar: „Ulaz u zgradu u kojoj je živeo (piše na spomen ploči) naš jedini nobelovac Ivo AndrićL“

 Oteli djevojčicu ispred škole, tri dana je držali zarobljenu i silovali je - naslov kojim su gotovo svi BiH mediji gledaoce i čitaoce šokirali danima, dodajući svakodnevno nove detalje.

 

 

 Ti detalji, koji su dodatno zgražavali publiku, istovremeno su raspirivali maštu, anonimnih, ali i uredno potpisanih komentatora po portalima, čiji su prijedlozi kazni za počinitelje često bili jednako gnusni kao

Osećam kako mi noge slabe
a ruke to primaju previše 
ravnodušno.

Postajem 5 sa 5
nepravilno isečen pravougaonik oko pupka.
Mrtva koža.
Duboka raširena zenica
koja upija očigledno
zavaljena na kauču
sa koga je nemoguće ustati.
Tu pored je noćni stolčić
sa čašom vode koju bih rado popio
ali sam lenj i naduvan do te mere
da ću je samo posmatrati neko vreme.

 

Negde u ovo doba, u mojoj roditeljskoj kući, vladalo je izuzetno veselo raspoloženje. Pravo praznično. Roditeljica je relativno uparađena pokušavala da zadrži otvorene oči, dok sam ja padala glavom u ostatke već pominjane ruske salate. Što i nije bio veći problem, pomenuta je bila prilično mekana, jedino što je bilo zlo je problem da mi se kasnije povadi grašak iz kose i potroši cisterna šampona na moje razmašćivanje. Samo je Otac bio razdragan. I to nekako na rubu histerije, što ja doduše u tim godinama primećivala nisam, al sad kad se setim sve mi se čini da bi mu neka tabletica jako koristila u cilju prihvatanja realnosti.

Nauče nas, nekako, da gnev i prenos gneva znače iskrenost, da samo kad „puknemo" i poput bujične vode krenemo da prenosimo svoj celokupni, čisti, ničim ublažen gnev zbog nekoga i nečega, nauče nas, (nekako, a pogrešno), da samo tada govorimo stvarno ono što mislimo i da je samim tim prenos gneva u svakoj komunikaciji - super, odobravamo ga većinski. I retko se zapitamo „a šta nam je doneo taj transfer gneva i kakvog se dobra od toga desi"? Uz gnev se idealno slažu jake reči, verbalni seks i pretnje, prezir, uz grmljavinu gneva utihne svaka volja za dijalogom, jer gnev traži monolog, traži samo ćutljivo uživanje većine koja je isto gnevna, ali „navijački", u tišini. Šta nam je slatka hrana za prihvatanje takve „etike gneva", za volju da gnevom iskazujući nezadovoljstvo zbog postojanja nekog problema, istovremeno a oprečno u stvari - sprečavamo rešavanje?

Jedna stara poslovica kaže „u srdita popa prazni bisazi" (poslovice naše kulture i inače su zlatan kovčeg mudrosti narativa koje su nam ostavile mnoge prethodne bezimene generacije, svo njihov iskustvo skupljeno u metafore, ali katkada se čini da ih retko čitamo) i odnosi se na običaj da se „popu nešto daje" za uslugu koju obavlja. Čini se da ni na same popove ova poslovica ne utiče - češće su srditi i u „svom pravednom gnevu" nego što drugačijim pristupom pokušavaju da u „svoje bisage" stave nešto, materijalno ili ne.

Šta nam je hrana za gnev?

Nezadovoljstvo, ugrožavanje naših etičkih stavova, nepravde, svedočenje posledicama tuđeg gneva, osujećenost, osećanje da smo u bezizlaznoj situaciji, trpljenje, kinjenje, mržnja, poniženje, osećanje bespomoćnosti, omalovažavanje, osećanje ugroženosti tuđim postupcima ili rečima, nedostatak našeg autoriteta kod onih za koje smatramo da moraju da nas slušaju, bespogovorno, često želja za osvetom i najslađa hrana od svih - neodoljiva želja da se „ispraznimo", da se gnevom „naspominjemo majaka i sve rodbine" onima ili onome što nas iritira, nervira, što nam smeta, ma koliko „sitno ili krupno" bilo.

Sa obzirom na krizu i nemanje svega i svačega a pravoslavlje zahteva repete dočeka nove godine po arheološkom kalendaru država je savesno i odgovorno i ažurno angažovala čuvenog madjoničara Šarla da obezbedi pučanstvu provijant  za dočekivanje i tako to ... i poručila: ... sretno narode i časna reč biće bolje, do kraja godine a možda i sledeće ili već neke, samo budite strpljivi ... uostalom, ako nama baš ne uspe ... ŠARLO je uvek tu za vas ...

It is my last cigarette. It smokes now beside me. It is the last one. Ever.

Ever, however, is way too long. There are not any evers in life. Ever belongs to the church, to mythology, to fairy tales. Our world, the real and tangible and smokable world, is about increments of time. Time since my last cigarette. Time before my last cigarette. Time it takes to smoke a cigarette. Time I need to suck on my electronic cigarette to make up for the time it took to smoke my last cigarette.