Prošle nedelje, dopao mi je ruku ženevski "Les Temps". Negde na dnu stranice naiđoh na kratku vest o izboru Vuka Jeremića za predsednika Generalne skupštine Ujedinjenih Nacija. Mali značaj posvećen ovoj vesti bio je u potputnoj suprotnosti načinu na koji je ona propraćena u našim medijama. To me je dodatno zbunilo jer "Les Temps" je poznat po tome što pažljivo prati događaje u Ujedinjenim Nacijama, a Švajcarska je snažno podržala Vuka Jeremića. Sve u svemu, bilo je za očekivati veći naslov, ako ne i vest na naslovnoj strani.

Naravno, Jeremić je naš čovek, a naši mediji su skloni jakom spinu. Jeremić je čak izjavio da je njegov uspeh u diplomatiji jednak osvajanju svetskog prvenstva u fudbalu (čudo nije pomenuo Vimbldon). Sve u svemu, cela situacija me je zbunila te sam morao da rešim ovaj "cognitive dissonance" tako što sam se obratio za pomoć prijatelju koji se bavi diplomatijom. Evo nekoliko njegovih pojašnjenja....

... jer u principu život u Srbiji je uvek bio život življen kao neposredno pred neku katastrofu. I život u Srbiji nikada, ali nikada, nje bilo dovoljno dobar da bi to ljudi i priznali.

Tokom 20. veka prosečno radno vreme opalo je skoro duplo, pre svega zbog dramatičnog rasta produktivnosti, ali i usled pritiska sindikata, kao i progresivnog zakonodavstva. Radna nedelja, u većem delu industrijalizovanog sveta, kontinuirano je padala, na oko četrdeset sati posle Drugog svetskog rata. Već 1926. Henri Ford je počeo da zatvara svoje fabrike automobila subotom i nedeljom. Tri godine kasnije sindikat radnika u proizvodnji odeće u SAD izborio se za petodnevnu radnu nedelju. Federalna vlada SAD ozakonila je 1946. četrdeset-časovnu radnu sedmicu za državne funkcionere, ali

Izazovi stepe

26-28. maj

Gruzija verovatno ima najveći broj manastira i crkava po glavi stanovnika. Mnogi od njih datiraju još iz ranog srednjeg veka, počev od petog-šestog, ali su i danas u veoma dobrom stanju, čak iako nikad nisu bili temeljno restauirani. Tako, kad se sticajem okolnosti desi da za vikend moram da otpedalam nekuda iz Tbilisija -- jer mi je “pristojno” vreme kod prethodnih domaćina isteklo, a novi može da me ugosti tek od ponedeljka -- prvo što potražim na turističkoj mapi Gruzije jesu ikone crkava i manastira u krugu od stotinak kilometara od prestonice. Odbacim pravac iz kojeg sam došla, te pravce ka Rusiji i Jermeniji kojima ću zasigurno voziti kad budem prelazila u te zemlje, i ostaje mi jugoistok zemlje, prema granici sa Azerbejdžanom.

Moja generacija prolazi krizu. Žene te imaju te nemaju, stalno im nešto vrućina, lade se, grudnjaci sve tvrđi, dekoltei sve veći, a muškarci kupuju motore i gitare. Cvrče žice i pojačala pod neukim prstićima, a posle „probe" sednu na motore i pravac bulevar, da ih svi vide. 

Neki se odvaže da idu i dalje, autoputem do Beograda ili vikendice na Fruškoj Gori, a neki bogami i tripuju Route 66 i Jennu Jameson koja čvrsto stiska butine da ne padne u onu prašinu ili kaktus, mada bi joj neki kaktoid iz Arizone verovatno priuštio izliv endorfina na mozak u odnosu na ono što mogu da joj pruže ovi prekaljeni motoraši. A tek je 30 godina prošlo od srednje škole.

Ja ovo moram da objavim ali vi to ne morate da čitate!

E pa krećem. Besmisao smisla ili besmisao besmisla ili Nesuvislost nesuvislosti, kako je davno naslovio svoju knjigu Abu-Walid Muhammad ibn Ahmad ibn Muhammad ibn Rušd, poznatiji po nickname-u AVEROES.

Najbolji, najprovereniji put ka besmislu smisla ili besmislu besmisla je depresija. Ona se ne događa odjednom, u trenutku, to je proces koji traje i trajanjem dobija sve veću snagu, zamah. Moлчание je svakako početak, zatim osamljivanje, striktno izbegavanje komunikacije s bližnjima i daljnjima, brisanje svih spojki sa svetom i životom okolotebnim. Briga, saveti, onih koji te vole i koje ti voliš i pored ili usprkos ljubavi i želji da ti pomognu, nekorisni su, šuplji i ne odzvanjaju u okeanu tvog stanja, iz trenutka u trenutak, sve bližeg besmislu besmisla. Deo mentalija koji nije zaražen besmislom, hvata se u koštac, nudi izlaze i rešenja ali RIEN!

Basara, razmišljajući o razlozima koji su glumce Ateljea 212 nagnali na pobunu pritiv upravnika, kaže u Danasu: «Ono jeste, fakat, Kokan je poprilično impulsivan i, da kažemo, nediplomatičan, ama čovek nije ambasador nego reditelj i - dok se drugačije ne naredi - direktor pozorišta. Kad je onomad zaseo u vrelu fotelju Ateljea 212, Mladenoviću je pala na um jeretička misao da bi umetnici trebalo i da rade, a ne da dokoni sede u bifeu i da primaju platu. Pošteno, reklo bi se. Možda i jeste, ali se to umetničkim dušama nije svidelo.

NBS je pre dva dana objavila analizu javnog duga Republike. On je na kraju marta iznosio 51.1% BDP-a. Ministarstvo finansija nas svojim biltenom za februar mesec koji su objavili krajem prošle sedmice ubeđuje da je javni dug 44% BDP-a. Which is?

Ne tako davno bili smo u blatu do dupeta, ali tako kaljavi smo mogli bez problema da uđemo i u banku ili u bilo koji lokal lažnih sisa i pravih pedera. Nije bilo cenzure i kravatirani uštogljeni bicmani su poštivali nas u gumenim čizmama spremnim za potop. Englesko blato koje to nije, koje pre može da se nazove kaldrma ali uz pravi tretman rađa nešto je definitivno ostavilo utisak na mene da mnogo više cenim zemlju pored Morave.

Kod

Danas mi bila komšinica, plače i pokazuje rane od pada na lopaticama i laktovima. Ja joj napravila čaj od kamilice i tešila "da je dobro prošla", ništa mi pametnije nije palo na pamet.

Moja komšinica je udovica, ima četrdeset i neku, mršava je, skromna i tiha osoba. Jedini luksuz koji ima je debeli zlatan lanac s priveskom na kome je bogorodica. Lanac uvek nosi oko vrata, uspomena je na pokojnog muža i obično ga pokrije nekim šalom.

Juče nije, pa misli da je kriva. Kažem da nije.

Da li su nam deca nepismena?

Jesu.

Zašto su nam deca nepismena?

Ako je suditi po najglasnijim komentarima u javnosti poslednjih dana, deca su nam nepismena zato što im se na testovima tačni odgovori ne poništavaju zbog nepismenosti.

A neće biti da je baš tako. Nije test ništa kriv za nepismenost naše dece. Krivi smo mi sami.

Tako je, mi i niko drugi - roditelji i nastavnici. Mi smo nepismeni, pa ostaje nejasno ko onda uopšte pismenosti decu da uči?

Autor: dr Davor Džalto

Iz medija saznajemo za postojanje uputstva Ministarstva prosvete Republike Srbije kojim se traži tolerisanje pravopisnih grešaka na završnom ispitu učenika osnovne škole iz srpskog jezika, ukoliko se pitanja ne odnose striktno na pravopis (ovde kao izvor koristim dnevni list Blic). Kao dodatak tome stiže i informacija, ova već sasvim nadrealna, da će se tolerisati i mešanje ćiriličnog i latiničnog pisma. Nakon momentalne i burne reakcije roditelja, stručne i najšire javnosti, iz Zavoda za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja (izvor: b92.net) stiže solomonsko rešenje problema: učenici će uglavnom zaokruživati odgovore pa tako neće ni biti prilike da učenik napravi pravopisnu grešku!

U poslednje vreme osvojio sam tolike nagrade i nadobijao se poklona da više ne znam šta ću ni kud ću s njima. Čini se da nema turističke agencije koja je u Beogradu  promovisala svoje nove destinacije na francuskoj, italijanskoj i drugim  rivijerama, srednjoevropskim gradovima, srpskim banjama i panonskim salašima, a da nije baš mene nagradila besplatnim putovanjem. O poklonima kao što su jastuci, ćebad, donji veš, magične krpe  i otrovi za bubašvabe, koje mnoge firme žele da mi uruče na promocijama i to uz besplatnu večeru u restoranima sa pet i više zvezdica, da i ne govorim. Čim zazvoni telefon u stanu, ja odmah znam da sam osvojio vrednu nagradu ili skupocen poklon. Možda mi nećete verovati, ali jednom su mi na poklon ponudili mrtvački sanduk i to sa kompletnom opremom za ukop.

Подигла се прашина у вези с признавањем правописно непрописних, а тачних одговора на овогодишњим матурским тестовима. Ко је у праву - „либерално" Министарство или „ригидни" професори? По мени, (н)и једни (н)и други.