Често се каже да је бирократија систем који омогућава да десет људи ради нешто што један човек може сам да обави. То је, наравно, шала и, као и свака шала, претерује. Али кад погледамо исход недавне одлуке владе да утврди колико заправо људи ради у државној служби ствар и није тако смешна. Испоставило се, наиме, да је број запослених који се финансирају из државне касе дупло већи од онога што су сви веровали!

Pre obećavajući dosadne žurke

Svratih kod lokalnog dilera

Da kupim Oksikodin.

1 mg košta 1 dolar.

I to kod stalnog pouzdanog dilera.

Znači 140 dolara nedeljno.

ili

Kako su Hrvati potpisali kolektivno samoubistvo

Mi oduvek izgleda imamo problem sa istorijom ili je sami ne razumemo ili mislimo da drugi ne razumeju, pa tako unapred brinemo kako će iduća godina biti sva u znaku revizije istorije s ciljem da će neki “radi svoje amnestije” optužiti Srbiju kao krivca za 1.svetski rat, a Gavrila Principa kao teroristu i izazivača rata. A onda, imamo kao zabrinute političare, istoričare i javne radnike kako se moramo pripremiti za odbranu od još jedne agresije, a oni su upravo ti koji će nas odbraniti.

Nadam se da u Evropi ima dovoljno ozbiljnih istoriča i obrazovanih političara koji znaju kako je došlo do 1.svetskog rata, a verujem da ne postoji nikakva zavera da se Srbija ponovo optuži kao eto imperija koja je izazvala rat. Polazeći od tog ubeđenja, mislim da Srbija uopšte ne treba da obraća pažnju na pojedinačne manje poznate istoričarei i medije i njihove meditacije o tome. Takođe mislim da ne stoji teza da je npr. Nemačkoj baš stalo da se toliko kao država blamira da, “radi umanjenja odgovornosti ondašnje Nemačke”, zvanično udari medijsku i političku hajku na Srbiju kao krivca.

Jednostavno, Srbija nije krivac već žrtva tog rata, Gavrilo Princip nije terorista več pripadnik jedne oslobodilačke organizacije koja se zalagala za oslobođenje okupirane zemlje.

Svakome kome nije jasno o čemu se radi poslao bih tekst koji je napisao akademik Muhamed Filipović - em je čovek naučnik, em Bošnjak, em Sarajlija, em nije Srbin, em je naučno i istorijski pošten i objektivan. Evo tog teksta:

Koliko li je glava zabijenih u pesak? Ma, to je samo prvodecembarska „kontemplacija“. I mala etička vežba. 

Gde je kraj početka? Direktor bolnice u Leskovcu se oglasio saopštenjem da će biti kažnjen svako ko radi u ustanovi koju on vodi a ne obavlja posao zbog koga je tu. Mislio je naravno pre svega na izvesne lekare, za koje postoje informacije da ne žele da pruže zdravstvenu pomoć dvoma koji su bračni par i zaraženi su HIV-om. U istom paketu se provukla i vest da ti neki lekari čak ne žele da leče ni njihovu decu, koja nisu zaražena (mada u normalnim okolnostima oni ne bi smeli da se vode kao ne-zaraženi HIV-om, već kao bilo koji drugi pacijenti).  Elem, zar se to uopšte naglašava, to, da će lekar biti kažnjen ako „bira“ pacijente i neke od njih odbija da leči?  

 Slično je „zvučalo“ kad je pre neki dan Veljović, direktor policije, naglasio da će biti kažnjen ili procesuiran svaki pripadnik žandarmerije-policije koji učestvuje u kriminalnim aktivnostima. I to - zar se naglašava?

I nisam učio kada je bilo vreme. Pih, a mogao sam da smislim lek za neku boljku ili da konstruišem pogon koji bi omogućio ludima da stignu na planetu koja ima iste uslove života kao Zemlja ili da osnujem religiju koja bi se zasnivala na ljudima a ne na bogovima. Ali nisam učio na vreme. Nije ni sada kasno ali,

- O romanu Bonavia Dragana Velikića -

Nema te prepreke koja može zaustaviti približavanje dva bića koja su se prepoznala.

Kada odeš, s tobom odlazi sve. Raspored slika u stanu, navike, stvari i predmeti, čitava jedna spomen-soba se rasformira
Dragan Velikić, Bonavia (Laguna, Beograd, 2012)

Među srpskim, a rekao bih i ex-jugoslovenskim književnicima današnjice na prste jedne ruke mogli bi se nabrojati autori čije se nove knjige iščekuju sa onom vrstom čitalačke i intelektualne pažnje i radoznalosti koja, recimo, može da se opiše kao karakteristična za velike i ozbiljne literarne i kulturne scene. Uostalom, šta je to što jednu književnost čini značajnom ako ne upravo taj osećaj poverenja probuđen kod čitaoca koji je (napokon) pronašao vlastitog pisca. Naravno, sa druge strane treba da stoji pisac koji to i takvo poverenje ničim ne izneverava. Jedan od takvih pisaca sa naših prostora svakako je Dragan Velikić - otuda je i njegov poslednje objavljeni roman Bonavia (Stubovi kulture, Beograd, 2012 / drugo izdanje: Laguna, Beograd, 2012) izazvao očekivanu pažnju u regionu. Velikić je nedavno dobio i uglednu Nagradu grada Budimpešte za uverljivost slike mađarske prestonice u njegovoj prozi - između ostalih, i u Bonaviji.

Već nakon površnog listanja moju je pažnju privukla jedna kratka informacija. Dana 21. juna 1963. godine federalni zatvor Alkatraz je, nakon dvadeset i devet godina, prestao sa radom. Tog jutra sa stenovitog ostrva u zalivu San Franciska, poslednja grupa od 126 zatvrenika je specijalnim vozom transportovana u zatvor Sing-Sing, okrug Vestčester, država Njujork. U toj grupi su bili zatvorenici osuđeni na doživotnu robiju ili smrtnu kaznu pljačkaši, višestruke i masovne ubice. U jednom od uskih kanjona Kolorada, specijalnoj kompoziciji je tačno u ponoć priređena zaseda tako što su eksplozivom urušene okolne stene. Borba napadača, čiji je cilj bio oslobođenje zločinaca iz voza i policije trajala je dva sata, a završena je dolaskom helikopterske jedinice specijalnih snaga. Može se zamisliti kakva je napetost vladala i koju vrstu misli su imali putnici specijalnog voza dok je borba trajala. Tačka sukoba je tačno u sredini pretpostavljenog lučnog pojasa, a vreme sukoba se poklapa sa vremenom zločina u Vestroudu.

                                                              Počasni gost autor:  Nowhereman

Šah. Nije li to dosadno u naše doba? Danas, kada kosmos uzmiče, kada stvarnost prevazilazi najneverovatnije, reklo bi se fantastične težnje Žila Verna, kada čovek prodire u najskrivenije tajne prirode, kada...

Šah! Nije li to dosadno? I stvarno, kakvu duhovnu radost mogu da pruže ljudima zamršena kretanja figura na 64 polja?

Gore navedene reči izrekao je Tigran Petrosjan, bivši šampion sveta u šahu.

Leto `42. , ma cela `42., bilo je nekako bezlično.  Ni jedan dogadjaj nije ostao u porodičnom sećanju kao ključan.  Svako je imao svoju malu priču, neku podeljenu sa ostalima a neku baš i ne. Ono što je bilo zajedničko svim tim pričama bilo je lagano navikavanje na okupaciju.

Bane je redovno išao na posao a Nedeljom popodne i na Hipodrom ali nije video ni jednu trku; honorarno je radio na kladionici. Mogao je da čuje samo navijanje publike i neverovatno brzo mlevenje spikera; posle završnog kreščenda kojim je izvikivan pobednik začule bi se psovke onih koji su se kladili na pogrešnog konja. Kolko li će tek psovanja da bude posle rata, kad se vidi ko se kladio na pogrešnog konja; najbolje je ne kladiti se uopšte, razmišlao je dok je u džepu stezao nekoliko novčanica dobijenih kao honorar.

Partha je moj ortak with a passion for public speaking. Ima 40 godina i vec 4 je Direktor bolnice u Portsmouthu. Izabrali ga ponovo. Kazu da je vizionar. Napravio je jednu od najvecih reformi sluzbe za Dijabetes u UK. 

Kad god se vidimo, razgovor nekako uvek zavrsi na temi Kuda ide ovaj svet. Vec dosta godina, zbog uvecavanja znanja, napredovanja tehnologije etc u medicini (a i sire) trend je bio u specijalizovanju u kom jedan covek poseduje ekspertizu za jedan mikronski deo univerzuma. Medjutim, ispostavlja se da nam ljudi mikelandjelovskog tipa sve vise nedostaju.

Na današnji dan pre 95 godina osnovana je Kraljevina SHS1. decembra 1918. godine regent (od 1921. kralj) Aleksandar Karađorđević u palati Krsmanović, na Terazijama u Beogradu, proglasio stvaranje nove države - Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca

meni je ovo za danas

odlična pesma:

But I'm a creep, I'm a weirdo.
What the hell am I doing here?
I don't belong here.

Један човек силажаше из Јерусалима у Јерихон, па га ухватише хајдуци, који га свукоше и изранише, па отидоше, оставивши га пола мртва. А изненада силажаше оним путем некакав свештеник, и видевши га прође. А тако и Левит кад је био на ономе месту, приступи, и видевши га прође. А Самарјанин некакав пролазећи дође над њега, и видевши га сажали му се; И приступивши зави му ране и зали уљем и вином; и посадивши га на своје кљусе доведе у гостионицу, и устаде око њега. И сутрадан полазећи извади два гроша те даде крчмару, и рече му: Гледај га, и шта више потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим.

 

 Gost autor: muaddib92

Само да ви речем

Лепо се некада знало како се пише лектира: увод, разрада, лепо место па на крају закључак. Па ево, по реду -

Увод