Milan Nikolić

                    "Umetnost je ono što ja činim drugima, kultura je ono što drugi čine meni"

                                                                                            Branislav Dimitrijević

"Kada veroučitelj kaže učeniku da dobri ljudi idu u raj, onda on upali tv i kroz reality programe gleda - raj"

U svom poslednjem tekstu, pre mesec dana, pisao sam o sumanutoj odluci poreske uprave (tačnije neke gospođe iz DS) da  preduzetnice porodilje moraju retroaktivno da plate doprinose za socijalno osiguranje, koje su već jednom platile i koji su im refundirani.

Danas ću napisati dve kratke istinite priče koje su posledica te odluke:

Jelena je preduzetnica koja sa mužem drži malu prodavnicu. Ništa specijalno, ali dovoljno da imaju za osnovne potrebe. Oboje plaćaju jednak iznos na ime doprinosa.

Danima me muntaju da su uplatili, a kinta nikako da legne.

Najzad!

Predlozi za povod, naslov i zezanciju su bili:

1. Како сам све прослављао рођендане.

2. На чијим сам све рођенданима био/ла...

3. Da li vam je neko nekada napisao rodjendanski blog?

Gore, uzbrdo po bulevaru, podosta iznad Đerma ima pekarica. S desne strane. Jedna jedina. Bez konkurencije podivljalih modernističkih pekara.

Pravcata tesna pekara sa uzalud svaki dan ribanim pločicama, koje su bile i ostaće otužno bežaste. U njoj se iza jedine tezge guraju bar tri prodavačice koje komšijaju svakog kupca uz prateći srdačan osmeh.

Iz te pekarice se letos vio jutarnji red. I ja u njemu. Jer iako ta uzbrdačka pekara nema hleba, ima takve kifle posute suncokretovim semenkama, zbog kojih Žmuu nikada nije teško da me u nju pošalje. Pomenute kifle nemaju veze sa izvornim, austrobugarskim shvatanjem dotičnog hlebnog rođaka, jer su na ivici kolača svojim slatkasto-mlečnim ukusom. Kifle po definiciji bulevarske pekarice su samo malečki hlebovi. Hlebni prsti. A kako je trend zdrave hrane dopro i skoro na vrh bulevara, to se u njenoj kratkoj, zastakljenoj polici, šepuri nekoliko vrsta tamnoputih kifli, posutih raznim sortama semenja.

believe or not!

Autor: Rodoljub Šabić

Zbog toga što Vas neprimerno uznemirava tako što uporno, više puta pokušava da Vam „utrapi" neku komercijalnu informaciju iako ste mu skrenuli pažnju da Vas ista ne zanima odgovorno lice u nekom trgovinskom, turističkom ili sličnom preduzeću rizikuje (prema Zakonu o trgovini) da bude kažnjeno novčanom kaznom u iznosu od pedesethiljada do stopedesethiljada dinara. A istovremeno, zbog toga što neće da Vam da neku informaciju iako ste mu jasno stavili do znanja da Vas zanima i da Vam je potrebna, odgovorno lice, funkcioner u nekom organu vlasti (prema Zakonu o slobodnom pristupu informacijama) rizikuje zantno manju kaznu, od pethiljada do pedesethiljada dinara. Pravično ili ne? Pa, kako stvari stoje, nije ni bitno jer mogućnosti za izricanje druge od dve pomenute kazne više je hipotetička nego realna. A takva „mogućnost" upućuje na zanimljivije pitanje - da li je „naša" specifičnost u sprovođenju zakona to da je „treniranje strogoće" rezervisano samo za građane i preduzetnike, da ne važi za one iz vlasti?

SAMO HRABRA USTA GOVORE!

Bivši švajcarski bankar Rudolf Elmer dostavio je Vikiliksu podatke o dve hiljade tajnih računa bogataša i kompanija, među kojima je i četrdesetak

Naša koleginica Arwenna upozorava na plan reforme gimnazijskog školovanja kojim je planirano da se iz programa izbaci jedan jedini predmet - i to Informatika! Evo njenog otvorenog pisma Ministru prosvete na koji posle par meseci još uvek ne stiže odgovor.

Bila sam na promociji u Zelenom Zvonu.  Došla sam preumorna i sa zakašnjenjem. Ljudi su sedeli i čekali. Jedan dečko, mlad čovek, kako god, zapitkivao me je da li je i koliko Zoran pio. Bio je sipmatičan i otvoren. Posle je pričao kako nema pravih ljudi, naručivao pivo i pominjao nekakav bend. Sela sam s njim za šank, pila kratku s mlekom (to piju umorni)  Zrenjanin je mesto koje pamtim po nekim vožnjama iz Novog Sada, ne sećam se imena lokala znam samo sa kim sam u njih ulazila, sedela, pričala... Sećam se i Milana Mumina, ne znam zašto - on nije iz Zrenjanina.

Ali

"Too much of a good thing may be a great thing", Mae West

Šta   tragači za transcedentnim uzbuđenjem, prevratnici kulturnih normi i mogući revolucionari da rade i kako da  provode vreme, kada se u istoriji retko dešavaju bona fide kulturne, političke i duhovne revolucije, ponekad ni za čitavog jednog ljudskog veka? Jedna od mogućnosti je da postanu opasni i srastveni club i discotheque goer-i, te da uz šarenilo svetla stroboskopa utonu u slatku dekadenciju (hmm...Me Vest), koju je disco era nosila sobom, i tako popiju poznati i dèjà vu  antidote protiv monotonije i lošeg svakodnevnog života. ( Peter Braunstein ) Noćni klubovi i diskoteke su mu nekako dolazili kao čuvari plaže u zimskom periodu, i sprečavali, kao i obično,  i primisli o nekim socijalnim nemirima i pobunama. Dnevne nedaće i problemi, nestajali su noću uz naglašene ritmove disco muzike i kičasta svetlucanja lažnog glamura.

I nije priča, više je nešto kao iščupci iz sopstvenog mi vremenskog života.

Nikoga ne primoravam niti to mogu, da ih čita. Ako se neko i odluči da ih čita, neka se ne nada mudrostima, razmotavanjima ili zamotavanjima intelektualnog klupka, savetima, uputstvima bilo kojeg tipa...ne to su dosadne, ordinarne i banalne pričice, toliko obične, da se čudim samom sebi što se njima bavim! A opet, svaka sitnica, mrvica, sranja koja nam se dešavaju svakodnevno...to

Matursko veče mi je izazivalo odbojnost. Nije se uklapalo u moj životni stav. Nije ni u moj stil, u farmerke sa zakrpama (Po ugledu na one Neil Youngove sa omota ploče After the Gold Rush). O tome sam imao dijalog sa Borisom u Dobračinoj uluci. Hodali smo uzbrdo i ja sam formulisao svoju ideju obogaćujući je u hodu mislima o socijalnoj pravdi i tvrdeći da tu proslavu treba bojkotovati jer «ne mogu svi učenici da sebi priušte matursko odelo». On se slagao sa mnom, ali je tvrdio da bi to ipak bila šteta propustiti.

 I stub - odnos broja zaposlenih i broja penzionera

Od ulaska nama susednih država Bugarske, Rumunije i Mađarske u EU isplivao je ponovo jedan stari problem.- problem dvojnog državljanstva.
Evo jednog primera: vest

Ovaj navedeni razgovor sa Ištvanom Pastorom  je samo povod za šire pitanje praktičnosti, patriotizma i lojalnosti. Ne mislim da je Ištvan Pastor manje patriota, od npr. mene. Ali je razgovor u NOVOSTIMA  sa njim bio inspirativan za mene i ja sam odmah postavio sebi nekoliko pitanje:

da li bih ja u sličnoj situaciji tražio još jedno državljanstvo, da li su svi građani Srbije stvarno ravnopravni, da li su svi građani npr. Mađarske stvarno ravnopravni, da li građani Srbije sa dvojnim državljanstvom treba da imaju glasačko pravo kao i oni građani koji su samo državljani Srbije, da li će protokom vremena biti sve manje državljana Srbije koji imaju samo državljanstvo Srbije, da li je moralno na graničnim pelazima vaditi jedan ili drugi pasoš u zavisnosti od toga da li je to u ličnom interesu ili ne, zašto bi neko tražio i drugo državljanstvo (dobro, ovde znam većinski odgovor), da li mi imamo evidenciju koji državljanin Srbije ima još neko državljanstvo, ...  

Not so in Serbia.