''Svako umetnicko delo javlja se kao produkt drustvenih okolnosti" - Dis

Vladislav Petković Dis (10. marta 1880. Zablaće kod Čačka - 16. maj 1917, kod Krfa), pesnik. 

Veliki srpski pesnik i rodoljub. Radio kao učitelj i carinski službenik. Bio je izveštač sa fronta u Balkanskim ratovima. Za vreme Prvog svetskog rata prebegao je u Francusku. Pri povratku u Grčku brod na kome je plovio presreće

Evo kako se stvari odvijaju u jednoj tipicnoj srpskoj porodici koja je imala tu "nesrecu" da su joj bracni drugovi navijacki podeljeni. On navija za CZ, a ona je poturica (gori od turcina- sto bi se reklo) posto je nekad navijala za CZ dok nije ugledala Iva Nakica.  Onda je postala ono drugo...

Ovako nas dvoje pricamo pred vazne utakmice nasih ili njihovih....razgovor je vodjen preko skajpa

[10:51:25] Aleksandar Stosic says:sta da kazem mariji za basket, sta ti mislis? (prehladjen sam, a vec sam pisao blog "Gaelic basket" -  pogledati arhivu - u kojem sam opisao iskustvo igranja

                                                                             Raymond Queneau-u  u spomen

No 1

Na dan Uskrsnuća Gospodina našeg Isusa Krista po ortodoksnom ili pravoslavno srpskom kalendaru (a o tom bi se dalo progovorit neku!), dakle na pravoslavni Vaskrs, izišel sam popiti kavicu s mljekom...i kupi mi glavicu,

Mnogo volim NY. Nemam reči da opišem ni zašto, ni kako, ali mnogo ga volim. Kad god odem tamo osećam se ko da se vraćam kući, valjda zato što kad sam došla prvi put u SAD došla sam upravo tu. Kad god se tamo vratim meni se zavrti u glavi od mogućnosti koje ovaj grad pruža. Ovaj prethodni vikend, za par dana, sam uspela da vidim samo delić šarenila koje ovaj grad nudi.

Da krenem nekim redom. Odem ja u New York Public Library da vidim ono što mene zanima. Pitam onog iz obezbeđenja koji nam zaviruje u torbe a gde je Volter, a on mangup kaže meni, konačno si stigla, eno

Umereno moderna, mlada, i prijatne spoljašnosti, su neke od osobina koje njeni prijatelji i kolege primećuju. Ali ono što je vrlo bitno za samu Emiliju nije vidljivo na prvi pogled...

Širom planete strah od gubitka posla preuzima prvo mesto na listi strahova, a doskorašnji sasvim normalan strah od smrti je potisnut na drugo mesto. Mnogi solidni radnici danas gube posao zbog loše ekonomske situacije, i opšteg trenda brzog smanjenja troškova koji se načešće izvodi kroz otpuštanje zaposlenih. Emilija strahuje da je ona možda jedna od onih koji će uskoro smanjiti troškove u njenoj organizaciji.

Pre neki dan naletih na jednu svoju staru sliku, koju odavno nisam video. Slika je sa pocetka osamdesetih godina, sa letovanja negde u Dalmaciji. Vetrovit, polusuncan, poluoblacan dan, stojim na rivi malog gradica, preplanuo od sunca, sa svojih dvanaest-trinaest godina, ali vec "izrastao" u visinu, tipican tinejdzerski pogled u svugde i nigde. Obavezan crni sorc, verovatno na nogama "starke" i pramenovi crne kose koji se lelulaju na vetru.

Prilicno sam se bio iznenadio kad sam se ugledao. Nije da nemam dosta slika iz detinjstva, mladosti i uopste, niti da nikad ne gledamo stare albume,

ima jedno dve tri nedelje, ne izlazim iz stana osim da kupim neke ogromne neprirodne jagode,  boks mekog marlbora (ne smem da napišem koliko kutija ode dnevno), novine izbegavam, jedem samo špagete (to me ne mrzi da napravim) , pijem neznamnijakoliko litara koka kole dnevno, mutim kafu za kafom.... kroz prozor sunce, ispred kuće blato, kafić u komšiluku nezanimljiv već mesecima, ljubazni prodavci, komšinica mi gleda u šolju, uvek neki susret, glas, dobitak, put... 

i mislim samo jednu misao "da se ide"

onda neko organizuje promociju moje - zoranove knjige "zalažem

Dva puta do sada sam objavljivao kolumne Orhana Kemala Džengiza. On je predstavnik liberalnog-sekularnog dela turskog novinarstva. Pre više nedelja sam hteo da predstavim jednim tekstom predstavnika konzervativno-religioznog dela. Međutim, iz "tehničkih razloga" nisam bio online nedelju dana, a taj tekst Mustafe Akjola je u međuvremenu izgubio nešto od aktuelnosti [da se ne baci, prevod sam objavio na privatnom blogu]. Dobivši dozvolu da propagiram njegove tekstove, objavljujem jedan dragulj, koji mi je svojevremeno promakao jer sam u vreme njegovog objavljivanja bio u Srbiji.

Zamislite da vam neko traži pare za nešto što nećete, pa vam ih na silu otme.

A onda i od drugih uzmu pare (a ne bi trebalo jer su ih već uzeli od vas) i na kraju ni jednima ni drugima ne daju ono zbog čega su i uzeli pare.

To je nesportski (eufemizam od govnarski).

Verovatno se i vama dogodilo da krenete u svoju omiljenu knjižaru, u kojoj godinama razgledate i kupujete knjige, a kada tamo stignete sa čuđenjem konstatujete da vaše knjižare više nema.  Već desetak godina knjižare po Srbiji nestaju. U centru Beogradu prva je nestala Jugoslovenska knjiga iz Palate Albanija, a zatim su jedna po jedna nestajale Nolitve knjižare, knjižara Kultura, Rad i druge. Na mestima gde su nekada bile knjižare sada su parfimerije i butici modne i sprtske odeće i obuće. U neravnopravnoj borbi sa brendiranim parfemima, trenerkama i patikama knjiga je poražena.

Međutim, ne nestaju samo knjižare, već i velike izdavačke kuće i štamparije ( Prosveta, Nolit, Filip Višnjić, BIGZ ...).

Da li je reč samo o posledicama tranzicije ili su to znaci da je štampana knjiga, kakvu poznajemo više od pet vekova, u ozbiljnoj  krizi, ne samo u Srbiji, već i u svetu?  

Prvi put sam bila u poseti DFID (Odeljenje za međunarodni razvoj) timu i našim partnerima u Beogradu u decembru 2008. godine. Zadržala sam se samo jedan dan, jer sam u to vreme posećivala i Sarajevo i Prištinu. I kao što sam obećala vratila sam se da bih videla i mesta van Beograda, u kojima naši projekti dovode do pozitivnih promena.

90% DFID budžeta se direktno ulaže u siromašne zemlje, koje Svetska banka kategorizuje kao zemlje niskih prihoda. Najveća pomoć je uglavnom potrebna zemljama afričkog i

Jedan deo kinte ću sigurno da ostavim   da bih ostvarim dečački san . Šta koji?

Pa da produciram porno filmove.

Generali su ocigledno u modi. 

Prvo se pre koju nedelju, ako li ne vec i mesec, zavrsila bruka sa generalom Vladom Trifunovicem. Tacnije zavrsila se drzavno sponzorisana shikana genrala Trifunovica, dok je bruka ostala. Ostala na drzavi, a bogami i drustvu koje je dozvolilo da mu generala Trifunovica posluze kao izdajnika, a djenerala Mladica kao heroja.

Sto je i najbizarnije u tom celom slucaju - jedan djeneral koji je sejao smrt i jedan general koji je omoguzio zivot, zavrsavaju u konacnici tako sto jedan zivi kao bubreg u loju na lovorikama nation-wide slave, dok drugi zivi

Moja baba Kaja je imala dve reči, kojima je dočaravala da je nešto gadno da gadnije biti ne može. Prva je bila pogan, kratkog, sasečenog glasa o, a druga je bila Turčin. U prvu su spadale sve boleštine, protiv kojih je baba Kaja tukla neumornu bitku bajalicama, melemima i gašenjem ugljevlja, elementarne katastrofe, većina insekata i svi gmizavci. U istom rangu bivala je i druga reč, Turčin, koja je obuhvatala sve Turke i to onako kako ih je baba Kaja zamišljala, kao i sve ono ili one koji su toj njenoj predstavi odgovarali. To što navedena baba  za svog dugog veka nije srela ni jednog Turčina, to nema veze. Baba Kaja je dogmatično radila na očuvanju kolektivnog sećanja, kačeći reč Turčin i tursko, na sve što valjalo nije.

Čudo jedno je ta higijena, a mora čovek ponekad i odeću da pere, a koja to mašina najbolje pere veš? Pa naravno bilo koja, samo da je iz uvoza i to po mogućstvu kada se dotera kući da stoji onako “na oku“ svima u komšiluku. Jedan ćosak mora da viri iz kartona, čisto onako da stvara zazubice (kao Ljubica na Bregoviziji) tom istom