Kada neko našem čoveku pomene Evropu, niko ne krene da razmišlja o tome šta sve Evropa nudi i može da ponudi. većina običnog sveta prvo pomisli na duge redove ispred amabasada, maltretiranje ispred šaltera, vraćanje u neku službu po neki dodatni papir.... Spisak je podugačak.

U dijaspori je mnogo bolje što se svega toga tiče. Tačno se zna šta se od papira traži, znaš koja su tvoja prava ali i ograničenja. Igrom slučaja i ja sam upao

Rad je stvorio čoveka, u to nema sumnje. No šta on misli o tome? Ukoliko bi sudili po izrekama, sve najbolje. „Rad je otac ugleda" (Euripid). „Svi veliki ljudi su veliki radnici" (Niče). Starogrčkog pesnika Hesioda najrađe citiraju kada kaže: nije rad sramota, već lenjost.

 branje maslina   posao pesnika

No iako su sve ove izreke odraz merila ljudskih vrednosti, stvari nisu baš tako jednostavne.

Direktor nečega koji sedi pored mene se okreće i počinje nešto da mi priča, onako vidno ljut. Niko nije savršen ali ovom baji smrdi iz usta kao da se taze izbljuvao. Ne znam da li je čuo za osveživače daha, Orbit, šta bilo... Prilično ošamućen držim ruku preko nosa da se ne bi onesvestio, samo mi se oči vide. Da imam maramu umesto ruke preko nosa izgledao bi' kao nindža. Klimam glavom u znak odobravanja šta

Ovo je eksperiment u blogovanju. (I sama se pitam kako je muž uspeo da me nagovori na ovo.)

Ovo nije blog o tome kako da prestanete da pušite. Ovo nije blog o tome zašto treba da prestanete da pušite. Ovo nije ni blog o tome kako sam ja prestala da pušim. Ovo je blog o tome kako sam  ja počela i zašto sam prestala da pušim. ..

            Na početku beše, naravno Classic.. prva kupljena kutija... Druga godina gimnazije, neki februar 1994. Zašto? Zato što je to bilo zabranjeno, zato što je to od malene

tekst pisao moj uvek dragi gost, loader

Ima i ova legenda, gde se kaže da je u praistoriji, na tlu današnje Srbije, bio raspisan nagradni konkurs za osmišljavanje nekog načina kojim bi se lokalni šaman prevozio lagodnije, jer mu jahanje koščatih praistorijskih konja beše em dosadilo, em postalo krajnje neudobno.

Kaže se da je nekoliko godina taj konkurs bio otvoren bez uspeha. Nije se odmaklo dalje od velike kotarice za sedenje pričvršćene na bok konja. Nešto složenija varijanta behu dve drvene oblice, koje jednim krajem behu privezane za konja, dok im se druga strana vukla po tlu, a između njih je bila zategnuta koža na kojoj je sedeo "korisnik prevoza", odskačući po džombavim lokalnim i regionalnim praistorijskim putevima. Komisija beše u gotovo stalnom zasedanju. Iz mnogih su krajeva dolazili nekakvi šarlatani u želji za slavom i priznanjem, nudeći svakojake, nesuvisle predloge. Šaman se sve češće vajkao što nije postao inženjer, pa da sam osmisli neko zadovoljavajuće rešenje.

"Vreme je da se okrenemo budućnosti, da zajedno predano radimo na bržem razvoju, da ne ostavljamo probleme svojoj deci nego da ih sami rešavamo", rekao je Cvetković.

"Nemamo vremena za političke razmirice, ovo je vreme kada odlučujemo kako će naša zemlja izgledati za 10, za 20 godina. Srbija ima snage za to, a ta snaga leži u bogatoj tardiciji, pre svega, i u jasnoj viziji i u dobro osmišljenoj startegiji"

Bitka da zaposleni u porodilištima nose bedževe s imenom, prezimenom i funkcijom polako poprima razmere Kosovske bitke. Uprkos tome što je ministar Milosavljević, prilikom našeg zajedničkog gostovanja u emisiji "Stanje nacije" rekao da je nošenje bedževa zakonska obaveza medicinskog osoblja, na poslednjem sastanku održanom u Ministarstvu zdravlja (početkom februara), saznasmo da NE POSTOJI

 Naslov je vodio na tekst u potpalublju koji je izbrisan.

- tekst posvećen Dimitriju Davidoviću, njegovoj sudbini i dubokim tragovima koje je ostavio u istoriji, novinarstvu, politici, diplomatiji, zakonodavstvu, pa čak i medicini, živeći i radeći u Zemunu, Sremskim Karlovcima, Beču, Kragujevcu, Beogradu, Budimpešti, Kežmeraku, po Austriji, Mađarskoj, Jevropi  i Srbiji, sve do Smedereva gde umire "sahranjen na ledini", siromašan, zaboravljen, potpuno neopaženo od savremenika i verovatno bez svesti o tome koliko dubokog traga je svojim životom neizbrisivo ostavio -

Slobodan Jovanović za njega kaže :

"... i on spada u grupu onih istina naivnih, ali dobronamernih Srba iz Austrije, koji su u naš politički život prvi uneli ideju o pravu, i pokušali da od jedne zemlje još primitivne, s patrijarhalnim pojmovima i hajdučkim naravima, načine modernu državu".

Do Dimitrija Davidovića, jezički običaj je bio da se najviši pravni akt naziva "konštitucija", a on mu je dao ime "Ustav". Po danu donošenja 02./15. februar i po prazniku "Sretenje", taj Ustav se kasnije često naziva i "Sretenjski". A napisao ga je - Dimitrije Davidović.

Dimitrije je vršnjak i savremenik velikih revolucija.

Ne mogu da verujem da je već mesec dana prošlo, a da nisam analizirao ni jednu TV emisiju. Prošlonedeljno prepisivanje mog prvog bloga se ne računa. Ovoga puta došlo je vreme za jednu od najpopularnijih. Koju drugu da analiziram na isteku dana zaljubljenih od čuvenog ultramegagiga popularnog "Sve za ljubav" serijala. Neću da pišem o nezainteresovanom voditelju koji smatra da je dovoljno da se pojavi i da se emisija gleda. Iskreno, i jeste tako. Neću ni o dijalozima unutar emisije, niti o bratu i sestri koji se nisu videli 30 i kusur godina, a žive udaljeni jedno od drugog 200 kilometara,

Da li ste nekada rekli da ovo/to/nešto nikada nećete uraditi, a onda ipak - uradite?

E, ja jesam. Možda bi bi bolje bilo da sam od reči i da ne pišem ovaj blog. 

Nisam htela da otvaram blogove, osim onih koje pišem u svojstvu urednice, gde objašnjavam i po potrebi  - a da je potrebe bilo to svi manje-više znate - se izvinjavam zbog propusta u mom i našem radu.

Ipak ....

Zagađivanje vazduha, sve manje zalihe pijaće vode, poskupljenje energije, sve slabiji ulov ribe, izumiranje životinjskih vrsta… Umesto da smo se našli u situaciji da sa radošću iščekujemo novo doba, početak 21. veka obeležavaju ove zlokobne rečenice. Na sve to nadovezali su se, najpre finansijski kolaps, a zatim i gotovo opšta privredna recesija. Umesto da iščekujemo znatno bolje, dali bismo mnogo da se vratimo na ono od pre nekoliko godina.

Kada nas neko zapita šta bismo mi mogli da uradimo da stvari krenu nabolje, sležemo ramenima. Šta može da uradi pojedinac protiv

Poštovani čitatelji bloga B92, prenosim vam intervju sa mojom malenkosti objavljen u dnevnim novinama Borba povodom reakcije SPC na donošenje statuta Vojvodine, pod naslovom: "Sinod se oglasio posle pritiska vojvođanskih arhijereja"

Izvor: Borba, 14.02.2009

1. Koji je, po Vama, razlog da SPC izadje sa jednim ovakvim
saopstenjem protiv statuta Vojvodine, 4 meseca nakon sto je bez
problema prosao u vojvodjanskom parlamentu?

Određena nagađanja koja u Vojvodini kruže, govore o tome da su arhijereji vojvođanskih eparhija napravili pritisak na Sinod SPC kako bi se on oglasio povodom pitanja Statuta Vojvodine. U tom slučaju je do ovakve reakcije Sinoda trebalo da dođe nekoliko meseci ranije da je na čelo Sinoda SPC došao drugi patrijarh, ali kako je situacija krenula drugim tokom, do zvanične reakcije došlo je znatno kasnije.

Uvod

Bice kratak jer gorim da krenem sa pricom. Ne znam zasto bas sada. U to vreme sam u Severnoj Americi (koju cu nadalje zvati ‘Amerika' jer kontinent podeljen izmedju dve drzave, sa repovima zapalim Meksiku, to moze da podnese) bila jedva par godina. Neke od ovih epizoda su se pojavljivale ranije u odlomcima ili slikama i u drugim pricama, ali niti ja znam gde su one sada, niti to ima neke vaznosti u ovom trenutku kada je sve doslo na pravo mesto. Ono sto sam zelela da kazem je da tek sada uvidjam da je put u San Francisko bio jedno misticno putovanje u dolinu koja je moja, i samo moja. Nisam joj zapamtila koordinate, ali ne mari.