PITANJE 

Baka polomi kuk u kuci. Hitna dodje kad dodje, pogleda i odveze u  Urgentni. Urgentni snimi i da uput za Banjicu. 

Ko vozi Baku sa polomljenim kukom na Banjicu? 

Hitna? Ne. Ona samo dovozi od kuce do Urgentnog.

 Urgentni? Ne. Urgentni je dao uput za Banjicu. Nemaju kola da razvoze Babe sa polomljenim kukovima po Beogradu. 

Banjica? Ne. Banjica ce Baku da primi, posto vec ima uput, ali kad se doveze do Banjice. 

Privatni sektor? Da. Iznajme se mrtvacka kola (moze lepo da se legne unutra

Naša nova stara i umorna kuća - na lokaciji - osim brdovitog i šumovitog placa u koji je usečena ima i nekoliko prostorija sa velikim prozorima koji se ne otvaraju pa su napravljeni iz jednog komada stakla.
To zbunjuje manje ptice, pogotovo u prostorijama gde su takvi prozori na dva suprotna zida, pa nekad pomisle da mogu tuda da prolete.

„I was the shadow of the waxwing slain By the false azure in the windowpane; I was the smudge of ashen fluff - and I Lived on, flew on, in the reflected sky."

Mnogi što su odrasli ili proveli više vremena na selu su imali prilike da u ruci drže pticu koja je upravo uginula. Tužno iskustvo posebno naglašava njihov neukočeni vrat koji je „mekan" kao vrat onih veštačkih kučića kojima se klati glava u nekim kolima dok se kreću.

Mi ćemo novim mladim drvećem i žbunjem pokušati da ptičicama ubijemo iluziju da se kroz providno staklo može proleteti.

Dosadne li godine, AD2023, kiša pada skoro svaki dan. Ali izgleda da će polako prestati. Dani su značajno topliji. Miris proleća u vazduhu je jak, prejak, pa je čak i stari hrast digao ruke i počeo polako da lista.

Početak novog VB VIP me je naveo na jedno poređenje i to Ajs Nigrutina, takozvanog repera i Dalibora Andonova, u Srbiji poznatog kao Gru.

Bili smo klinci, imali svoj rep bend, pisali tekstove protiv rata i zloupotrebe vlasti. Ugledali se na crne repere sa istočne i zapadne obale SAD, Tupak je bio najveći! Pisali protiv režima, smatrali sebe najboljim reperima u Srbiji (nismo znali da li neko još postoji). Negde 1994. godine pojavio se Gru. U ruci CD prvog repera u Srbiji koji je uspeo da izda album. Poslušali. nije bilo loše. Nije bio dobar kao mi, ali OK. :-) Posle došli Robin

             Dobro veče, moj dragi prijatelju. Zdravo, dobri čoveče.

            U ovoj si se mekoj zemlji krio do sada? Danas sam te drugi put našao. Ti si ubio mog rođenog brata prošle jeseni u lovu. Pucao si mu u leđa. Njegova smrt je proglašena nesrećom u lovu a na tebe niko nikada nije uperio prstom.

            Noćima sam slušao majku kako jeca. Crninu nije skidala. Spavala je u crnoj spavaćici.

            Majka je imala običaj da priča po selu da je moj brat bio njen ponos i dika, da je bio bogom dan i da ga je Gospod lično blagoslovio. Majka ga je volela više od bilo koga.

            Videlo se da je želela osvetu.

            Bez znanja majke počeo sam da te tražim.

Jednom davno, Jugoslavija se izdvajala među zemljama centralne i istočne Evrope po tome što je imala prilično profesionalne javne službe nasuprot „političkoj birokratiji" koja je dominirala u nekadašnjem „istočnom bloku". Deset godina teške politizacije društva devedesetih godina prošlog veka uništilo je dobar deo te prednosti. Tada je nastala politizovana administracija, ispraznih sposobnosti. Ona se nadovezala na demotivisane i razočarane profesore, doktore, medicinske sestre i ostale profesionalce u javnoj službi.

U prvoj polovini prošle dekade došlo je do pokušaja modernizacije javnog sektora.

kada neko pomene perpetuum mobile javi mi se nekoliko asocijacija: ne postoji, steta sto ne postoji, ako ikada bude izmisljen izmislice ga neki politicar, a dok ne bude izmisljen cesto ce ga pominjati srpski politicari...

Свако у групи надува балон и на њему напише своје име. 

Skandali! Ende në pritje pozitive PËRGJIGJEN autoritetet e qytetit!

Berlin Wall shkon përsëri!

20 vjet pas rrëzimit të Sllobodan Millosheviçit dhe 8 vjet pas largimit të murit të Berlinit në Hagë, një grup intelektualësh të shquar serb, akademikë, arkitektët, avokatët druri, gjinekologji dhe Ekologji,

   Hteo sam da naslov bude drugačiji, konkretniji, otvoreniji, da bude sažetak, a ne nešto uopšteno, okolišno, sramežljivo, npr. “zašto ne smem nekom da kažem NE“,“zbog čega ne mogu da odolim lepim ženama“,“zašto mi je politika gadljiv, a od nje /posredno/ živim”,“kako to da svi imaju para, a ja ne“,“zašto ne prelazim semafor na crveno“, “zašto izbegavam svađe“, “zbog čega još trpim tapšanje po ramenima“, “zašto je linija nezameranja najpogodnija“….Možda bi ovim naslovima već započeo konkretnije pisanje, brže “otvaranje“, možda su sami naslovi odgovori ili ih ne želim, pa odugovlačim. Neću rešenje soptsvenih muka. Čudo koliko sam privikao na njih. Kada ću da ih se otarasim? Ali, to je druga tema.

(психопатологија свакодневног живота с повременим изборима)

Ипак сам пре неколико дана почео да гледам предизборне програме и рекламе­ ­­­­- не вреди, не може човек да прати стрипове Марка Сомборца у потпуности ако не прати и ту шараду.

И, не знам откуд ми то, али први пут све то гледам, а смејем се. И схватам да то значи да сам превазишао апсурд, или је он превазишао мене. Или смо у неком метакосмосу где се узајамно превазилазимо, ваљда свако убеђен да је зезнуо оног другог?!

Autor: Rodoljub Šabić

Tražilac informacije je podneo organu vlasti zahtev za slobodan pristup informacijama. Tražio je: akt o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta, podatke o broju zaposlenih i njihovom rasporedu, i akt kojim su utvrđeni kriterijumi i merila za izbor članova ispitnih komisija, mentora, predavača i sl.

Organ vlasti je "ćutao".

Tražilac informacije je po proteku zakonskog roka od 15 dana podneo žalbu Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.

Poverenik je povodom žalbe zatražio od

Mi smo priredili ovaj cirkus za vas, gubavci, treslo se sa razglasa, radili smo naporno prethodnih godina u vašu korist, govnari, zar hoćete da nam rušite dvorac od peska, hoćete da nas uništite, sav naš trud, ma teraj te se bre u kurac, kurac, kurac… Eho bi se gubio posle tri repeticije. I kao sa onih sezonskih tura koje bi s proleća ili s jeseni prolazile kroz komšiluk i nudile čišćenje dvorišta, podruma i šupa, odvoženje nepotrebnih stvari, i sada se traka, posle kratke pauze, nastavljala sa MI SMO. Tek bi posle sedam osam ponavljanja monotoniju razbila neočekivana digresija, da, volim ovo, dobar ritam imamo, svi su dobrodošli, pa naravno, svi ste dobrodošli, sve vas volimo, lepo je, zabava, život, mladost, budućnost, skroz smo za to… I kao da je policijski čas iza ugla ili bliže, kada bi kombi sa ledeno-jezivom poslasticom naišao, svi bi u komšiluku ubrzano nestajali s ulice, gmizali u svoja dvorišta, podrume, šupe. Klinci bi istrčavali iz žbunja spuštenih gaća i gledali kako da ispare neprimetno preko glavne ulice.

Ona nije više sa nama. Nije više sa svojim roditeljima. Nema je. I dok se rone on line suze nad detetom koje je ujedinilo Srbiju, ne mogu a da se ne zapitam, s kojim pravom smo je prisvojili? S kojim pravom smo od nje načinili simbol nekakvog ujedinjenja? I da li ćemo uspeti da iz ovoga načinimo nešto korisno, a ne samo spomen na jednu tužnu, neuspelu bitku čiji smo deo bili? Ako smo je svojatali, uzimali za simbol  nečega dobrog u svima nama, onda ne bismo smeli da se zaustavimo na tome. Dugujemo joj to. I ne samo njoj.

Prošle nedelje, umalo mi promače vest o padu malog aviona u Makedoniji :

U udesu školskog aviona) "cesna 172", koji je u četvrtak oko 12.50 pao u portu pravoslavne crkve Uspenja presvete Bogorodice kod izletišta Skrebatno iznad Ohrida, poginule su četiri osobe. Prilikom pada aviona Akademije za obuku pilotskih kadrova, sa oznakama Z-3 DCV, izbegnuta je veća tragedija, jer se letilica srušila na livadu na kojoj je više hiljada ljudi proslavljalo Veliku Gospojinu.

Onda se setih: hej, pa ja sam bio u tom selu. Evo teksta koji sam napisao posle te posete, pre ravno 4 godine. Neke stvari su se od onda promenlie, ali je verovatno najveći deo još uvek isti.