Ulazi moja ćerka Margareta pre neki dan u kuću blago šokirana.

Kaže „Znaš tata danas su me srela dva dečaka ,prvi ili drugi osnovne , i zamisli rekli su mi –Dobar dan“.

lighting seeds

Nisam znao. Šta to nisam znao? Znao sam da ne znam ali nisam znao šta ne znam? A kako sam znao da ne znam ako nisam znao šta ne znam? Pile u kučine! I znao sam i nisam znao, nisam znao i znao sam. Ne, nije to ono Sokratovo Što više znam, shvatam koliko toga ne znam, ovo što nisam znao, je bilo nekakvog drugačijeg sastava i sočinenija. Znao sam da je prisutno u mojoj mentalnoj nutrini ali nisam znao šta je to što ne znam.

Mučilo me neko vreme, ustvari dugo, često mi ne dozvoljavajući uronjavanje u san, oči mi kao fildžani, prevrći se i obrći po

Mnogo se na blogu ovih dana pričalo o Miladinu Kovačeviću i milion dolara. U priči je, naravno, prednjačila LDP struja, koja je pokušavala na taj način da dobije političke poene. Sutrašnji "Blic" potvrđuje da sam bio u pravu braneći svoje stavove koji su:

1. Miladin Kovačević je jedan siledžija koji mora da odgovara za ono što je uradio.

2. Miladin Kovačević nije smeo da ima pomoć nijednog državnog službenika u bežanju iz Amerike.

3. Neko mora da odgovara pred zakonom zbog toga što je omogućio Miladinu Kovačeviću da pobegne iz Amerike. Da li je

Imao sam pitomu lisicu, ali ju je pijani komšija prosto ubio

komšija, od preko puta, govorio je svojoj majci da će je otpratiti na Orlovaču

a onda je njegova vilica prva osvanula na banderi

pisalo je, između ostalog, ožalošćena majka Ružica

Ovaj tekst je morao da vidi svetla palube.

Upoznajte  njanju_de.manccini

Poceo sam "ovo", da pisem dva minuta, pre Dvadeset Cetvrtog Marta.

Kad ovo zavrsim verovatno ce biti, dvadeset peti mart.

Jednog Dvadeset Cetvrtog Marta, dvadeset treceg da budem precizan (dva minuta pre Dvadeset Cetvrtog Marta) , pre desetak godina, shvatio sam da cu ja sa mojim drugarima ici u rat.

Ne znam o cemu je tacno, ovaj tekst. U principu, verovatno o tisini.

Verovatno.

- Prošlost koju nismo uspeli da prevladamo - vratila nam se

kao sadašnjost u kojoj iznova živimo vlastitu prošlost. 

- Šta li nas onda čeka u budućnosti ? 

- Kako "šta?" - pa isto prošlost !!!

Ne ide, brate, ne mogu da pišem kad sam raspoložena. A danas jesam, onako bezveze. Udarile mi ove precvale lipe u glavu i skroz me sludele. Evo, probudila se jutros razdragana, a lepo se sećam da sam sinoć bila ljuta. Samo ne mogu da se setim zašto. Prespavala razlog.

Al' šta ti je čovek, i kad mu je sve potaman, nešto mu ne valja. Eto, odjutros mi ne smeta  ni ona komšinica, što izađe da očisti ispred svojih vrata kad god se tuđa otvore, ni računi koji ispadaju iz sandučeta, ni prodavačica u obližnjoj bakalnici, koja mi se obraća sa: „Šta si htela“, a ni ime

састав натему . . . летњу 

предвече, докони  у разговору пред прокатедралом ст. џон овде  у валети указују ми исписници малтези да , сенепамти овако температурно  жесток наступ сајфа ( лето на овдашњем ). Маса тетура улицама ,кафићи ,ресторани, баште по сокацима,препуне само се липачи текућина, келнери трљају шакице и захваљују Свевишњем.

Autor: Rodoljub Šabić

Jutros mi je radni dan počeo baš prijatno. Razlog - poruka koju sam dobio od jedne naše koleginice s ovog bloga. Poruka glasi:

„Samo sam kratko htela da vam kažem da je ove godine OŠ "Radoje Domanović" SAMOINICIJATIVNO na svojim vebstranicama objavila Izveštaj o radu i Godišnji plan rada, oko kojih sam prošle godine morala bukvalno fizički da se natežem s direktorkom na Savetu roditelja. Čak je i OŠ "Mladost", takođe samoinicijativno, ove godine po prvi put učinila isto na svom vebsajtu.

Dok svojevremeno ista dokumenta nisu hteli da mi daju ni nakon zvaničnog zahteva, sad ih objavljuju i bez bilo kakvog zahteva.

Univerzijada 2009. godine trebalo je da bude poligon na kome će se ponovo dokazati sposobnosti Beograda i Srbije da budu dobri domaćini mnogim sportistima sveta. Pokazali smo se toliko puta do sada pa se samo očekivalo da nam još jednom dodju dragi dosti i da sve bude kao što očekujemo.

Medjutim, poslednjih dana zasuti smo sve čudnijim vestima. Najpre je objavljeno da su direktoru preduzeća Univerzijada 2009 Siniši Jasniću oduzeta ovlašćenja da donosi odluke u vezi sa ovim takmičenjem. Tada se još nije najbolje naziralo o čemu se radi.

Danas, pak, saznajemo iz medija da Jasniću ne pada na pamet da prestaje da gazduje Univerzijadom (da ne upotrebim neki teži izraz). Eto, nedavno je sklopio ugovor vredan 20 miliona evra za potrebe merenja sportskog vremena na Univerzijadi za koji je nova radna grupa, koju je oformila Vlada Srbije, već sada je najavila da može da sklopi četiri puta jeftiniji ugovor za merenje sportskog vremena! Dalje, ugovorio je kupovinu automobila u vrednosti od 2 miliona dinara, iako budžetom nije predvidjena nikakva nabavka vozila. Baš ga briga - uostalom još pre godinu dana je izjavio "da bi raspisivanje tendera za nabavku opreme za srpske predstavnike bio bacanje para".

Ovaj petak nije bio vrijedan ustajanja.

Vrijeme kakvo ni Trećem Reichu ne bi čovjek poželio, a kamoli jednoj suverenoj nezavisnoj nedjeljivoj jedinstvenoj demokratskoj i svašta još Bosni i Hercegovini. Bogovi kroz oblake sline, valjda zato što ne posjećujem ni crkve ni džamije. Neka plaču, pomislio sam. Manje će… Manje će… Ma znate.

Eto, ote mi se zamalo i blasfemija. A ništa nisam nacrtao. Napisao jesam štošta, ali dobro pazim da se ne izblasfemiram, da na mene ne bacaju fetve i anateme.

Znate, ja sam pisac, dakle ne kolumnista, što nema veze s

Dok srčem prvu jutarnju kafu...

Srk...

Listam novine, srkućem kaficu, pa tako saznajem sledeće vesti...

Srk...

Čitam kako nam je diplomatija još jednom omanula, pa je gospodin Saša Janković morao otići put Osla... dok bi ministar inostranih poslova mogao ostati bez p(osla)... Za sada se ne zna ko je sve ovo zakuvao... ali se zna da

Kukuruzi samo što nisu stigli za branje u seocetu na granici srpskog i rumunskog banata. Stanovništvo mešano pola srba pola rumuna. Blatnjave ulice i sitna kiša koja je rominjala.

Kuće podjednako stare i trošne ali su meštani nepogrešivo znali koja kuća je srpska a koja rumunska.  Rumunske kuće su bile okrečene nekim drugačijim bojama, činilo se veselije i urednije, bar spolja, od srpskih.

Na glavnoj ulici samo jedna crkva u koju su išli i jedni i drugi.  

I škola je bila jedna ali su nastavnici držali časove odvojeno na rumunskom i na srpskom.

Dok je bilo nastave.