Imam priliku da ustupim ovo mesto blogeru alselone

 Veliki sportski rivaliteti uzdižu popularnost spota i pišu momente istorije koji će se proučavati i obožavati godinama. Odjednom, svi klinci na ulici igraju tenis kao nekada Borg i Mekenro ili danas Đokovic, Nadal i Federer, glume vozače kao što su Prost i Sena, boksaju kao Ali i Frejzer, bacaju loptu kao Bird i Magic, udaraju loptu kao Vanja Grbić i, recimo, Van de Goor i tako dalje. Rivaliteti i rivali guraju sportiste da razvijaju svoje sposobnost do granica koje su bile

Iako obojica Mađari, malo je verovatno da su se Šandor Ferenci i Reže Šereš ikada sreli. Čak i činjenice da su i jedan i drugi poreklom Jevreji i da su između dva velika rata živeli u Budimpešti ništa ne menja. Ipak, njih dvojicu još nešto povezuje - povezuju ih nedelje, sumorne nedelje.

Dr Šandor Ferenci (1873-1933), lekar psihijatar, pripadnik prvog Frojdovog kruga psihoanalitičara, u svom teorijskom opusu napisao je i jedan kratak rad o osećanju uznemirenosti, neraspoloženja, bezvoljnosti, suvišnosti, besmisla, depresiji i anksioznosti koja se javlja kod jednog broja ljudi vikendom, a već u ponedeljak, prvog radnog dana, nestaje. To mučno stanje nazvao je “neuroza nedelje”.

Davorjanka Paunović

"I'm selfish, impatient and a little insecure. I make mistakes, I am out of control and at times hard to handle. But if you can't handle me at my worst, then you sure as hell don't deserve me at my best."

Marilyn Monroe

U svojoj knjizi Đilas prvi put pominje Titovu sekretaricu, Davorjanku Paunović - Zdenku godine 1941, dakle, na samom početku rata. Inače, cela Đilasova knjiga je potpuno operisana od humora, osim kad pominje drugaricu Zdenku. I ta komična crta ustvari dolazi od iskrene i lične netrpeljivosti Đilasa, što ovaj i ne pokušava da sakrije.

Molim?!

Osim što sam ponosna što ovaj video gledam na svom računaru marke Apple - dakle ja koja marke bilo čega ne volim, ne nosim i izbegavam -  želim video da podelim sa vama. Baš danas, dvadeset godina posle devetomartovskih demonstracija. Koje nisu ili jesu uticale, na različite načine, u manjoj ili velikoj meri, na živote svih nas. Koje jesu ili nisu bile odluka. 

Tog devetog marta 1991. odlučila sam, definitivno, da neću studirati prava i da je moja advokatska karijera okončana pre no što je i počela. Tih dana, na neki čudan način kroz učešće u plišanoj revoluciji, došla sam do toga da od prava u ovoj zemlji neće biti ništa, još dugo. Od pravde takođe. I opredelila sam se za ono što volim, a za šta sam mislila da mi neće pojesti džigericu - glumu. To je bio taj moj izbor, iz ljubavi. Posle se ispostavilo da su mi džigericu pojeli i gluma, kao neizvestan posao koji zahteva puno strpljenja - i pravo, kroz život u državi koja se njime nije mogla podičiti.

Pripadnici srpskog ogranka grupe Anonimus su hakovali sajtove državnih organa. Policija se odmah pohvalila kako je za samo par sati uhapsila jednog osumnjičenog. Još ćemo pomisliti da je policija efikasna! A siguran sam i da hakovano tužilaštvo i sud neće dozvoliti da ovom klincu zastari slučaj nakon višegodišnjeg nepostupanja, kao što se to sasvim slučajno desilo voljenom Marku Miloševiću i uvaženom vladici Pahomiju.

Međutim, da li je naš nespretni haker uhapšen zato što se igrao sa sajtom državnog organa, ili zato što je na tom sajtu napisao nešto suviše provokativno? Jer tekst koji je on napisao važniji je od vesti o još jednom hakovanju slabo zaštićenog sajta, dok hapšenje počinoca više svedoči o ostrašćenosti policije nego njenoj efikasnosti. Najopasniji anonimusi u Srbiji su likovi koji nam anonimno godinama hakuju državni budžet, a niko ne sme da ih uhapsi...

Pročitajte tekst koji je uhapšeni član grupe Anonimus "neovlašćeno" postavio na sajt Republičkog javnog tužilaštva:

Tako je mlađahna u farmerkama najavila punom Stravi Centru francuski film Ne osvrći se. Film je inače teško dno. Početak je bio dobar, obećavao totalno nadrealnu radnju, ali avaj! Scenario, koji verovatno nije prošao rigoroznu kontrolu latinoameričke soap-opera-mafije i, najverovatnije, bio okarakterisan kao dosadan i sa toliko opštih mesta i besmislenosti, što se neće prodati ako se pretvori u seriju sa hiljadama epizoda, pronašao je svoje mesto u najnovjoj francuskoj kinematografiji. Publiku je svakako privukla glumačka podela, tačnije dve ženske

Kako bi bilo lepo zabraniti sindikalno organizovanje u prosveti (zdravstvu?!) i linkovati, pa mnoziti idealnu platu prosvetnih radnika sa skalom od 0 do 1 gde je 0 najgora zemlja na PISA testu, a 1 najbolja.

Pa kad deca postignu 0,4 na PISA-i nas prosvetni radnik dobije 40% od idealne plate - koja se btw odmah postavi na prosek najbolje evropske zemlje na PISA testu (trenutno Finska - cca 2000 evra) - Pa kad se poprave deca, popravi se i prosvetna plata. I svi zadovoljni.

Jednostavno, ko hoce vecu platu morao bi da za uzvrat ponudi i bolje rezultate. Ovako, prosvetni radnici

E, pa ja sam žena fusnota.

Latinski:

 Áve, María, grátia pléna;

Dóminus técum: benedícta tu in muliéribus,

et benedíctus frúctus véntris túi, Iésus. Sáncta María, Máter Déi,

óra pro nóbis peccatóribus nunc et in hóra mórtis nóstrae

Katolički:

Zdravo, Marijo, milosti puna, Gospodin s tobom. Blagoslovljena ti među ženama i bagoslovljen Plod utrobe Tvoje, Isus, Sveta Marijo, Majko Božja, moli za nas grešnike, sada i na času smrti naše.

Pravoslavno srpski:

Bogorodice djevo, raduj

Boletova tetka je bila iz Dubrovnika, zato smo tamo išli na letovanje. Nije bilo drugog razloga. Ne zbog letnjih igara, iako smo išli obično u to vreme. Igre počinju negde oko mog rođendana, po tome pamtim. Za sve te godine slušao sam nekoliko gudačkih koncerata kroz pregrade od šper ploče. U to vreme pada i svršetak Vimbldona. Meni drevne lepote starog grada ništa nisu značile. Ni onaj kamen koji štrči iz crkve i na koji se ljudi penju pokušavajući da se zadrže, zbog određene simbolike. Ni Djelo Jusić, ni brat mu, ni Tereza Kesovija koja se glasno smeje ispred Gradske kafane, ni Buco i Srđan, ni Hamlet na Lovrijencu, ni Rade Šerbedžija, ni šarplaninac Ibrice Jusića, ni hrvatske i srpske glumice srednje i mlađe generacije; ništa mi sve to nije značilo kao činjenica da si u Dubrovniku mogao, kao u nekom velikom gradu, da se izgubiš u gužvi.

BUDIMO REALNI, TRAZIMO VIKILIKS!

Moj kandidat, a nadam se i mnogih blogera, je Džulijan Asanž, osnivač VIKILIKSA, globalne pištaljke koja je potresla čitavu planetu! U ovom trenutku ne vidim boljeg kandidata

       Ne, nisam bila u Norveškoj.
       Bila sam na Zlatiboru. I u Višegradu.

      Tamo mi je bilo kao u Norveškoj:)

Nikad bolji momenat za malo dobre muzike

i malo kurčenja, šta smeta da se proba:

nedeljom je laća, nedelja je ionako samo nogometni dan, nedelja je dan posle trinaestog 

ili bilo kog drugog.

moj favorit (benigna verzija)