Cастав на тему: Лака

Toliko sam se svojski predao ničemu, da me već pomalo i nema

углавном се трудимо да пишемо кад се већ тастатуре фатамо онечем.

оничем ретко ко оће да саставља, јершта ниочем може да се и напише. Ниш' баш, у већини се случајева размишља. међутим у мањини случајева није да немош назрети тему, мислим, тко покуша да и оничем нешто изконбинуе. . .

Evo novih vesti iz buducnosti: gost autor  alselone

Disclaimer: Gledista i interpretacije iznesene u ovom postu iskljucivo pripadaju autorima i ne odrazavaju obavezno i moje vidjenje.

 

Svi koji su gledati film Terminator znaju šta je Skynet. Skynet je izmišnljeni samosvesni sistem veštačke inteligencije koji je zamisljen kao sveobuhvatni sistem nadzora i kontrole kompletne američke vojske koja je kompjuterizovana uključujući i B2 bombardere. Razlog za kreiranje ovakvog sistema je bio da se izbegne ljudska greška u upravljanju naoružanjem

Polako. Ni naslov ni tekst koji sledi nisu moji. Radi se o prevodu eseja prof. Hamida Dabašija, napisanog davne 2006. Ko je prof Dabaši? Iranski Amerikanac, intelektualni istoričar, kulturni kritičar i književni teoretičar, koji predaje iranistiku (ako se to tako zove – Iranian studies) i komparativnu književnost na univerzitetu Kolumbija u Njujorku. Autor je devetnaest knjiga koje pokrivaju teme od iranske i palestinske kinematografije preko istorije do islama (Dabaši je inače je stekao dve doktorske titule na univerzitetu Pensilvanije – sociologija kulture i islamske nauke). No, sve to možete naći na Wikipediji i/ili njegovom sajtu, ako vas zanima.

Kome treba pacov u klopci?

 

 

Da li je moguće da niko ne čuje vapaj hora srpskih političara na čelu sa predsednikom Srbije Borisom Tadićem u molitvi da im (nam) se dopusti nekakva, bilo kakva, časna odstupnica, kroz neki jezički kalambur kojim bi Srbija prihvatila Ahtisarijev plan praveći se da je zadržala i nešto obraza, ako već ne i svoju teritoriju, imovinu i građane?
I da li je moguće da im (nam) "naši prijatelji i partneri" iz "međunarodne zajednice" tu odstupnicu ne dozvoljavaju, usput ih (nas) još šamarajući, šutirajući u tur i valjajući se od smeha nad našom brukom i nemoći?

     Stefano Roberto Belizari nije samo italijanski pop muzičar, osnivač i vođa sastava Elio e le storie tese, već i pisac šaljivih i satiričnih kratkih priča. Iz njegove najuspešnije zbirke, Centimetropolitanske bajke, odabrala sam tri priče, po mom mišljenju, dopadljive.

Na ovaj tekst me je inspirisalo pitanje koje je na Cvjetičaninovom blogu postavio nsarski – da li su zaista podele u srpskom društvu tolike da ih je nemoguće rešiti. No, kako je već prošlo nekoliko dana od tog pitanja, nastavljanje te teme u okviru tog bloga bi bilo mamuzanje mrtvog konja, te evo ovde mojih 3 evrocenti.

Polemika je oštra rasprava, najčešće u okvirima političkih, književnih, naučnih, religijskih ili filozofskih razgovora (dijaloga, diskusija) i retko se upotrebljava za nezvanične ili privatne razgovore, (tipa, da je uobičajeno reći: "imao/la sam polemiku sa...- pa neki član/ica porodice), za takve razgovore se češće koristi "svađa", "rasprava" (da ne spominjem kolokvijalne izraze).

Pa, u čemu je ustvari razlika?

Zašto i kako svi oni iz definicije reči "polemika" - polemišu, a svi mi ostali (a i oni u privatnim ulogama) se - samo svađamo?

Jednu od prvih razlika mislim da je dobro definisao John Stuart Mill:

"The worst offense that can be committed by a polemic is to stigmatize those who hold a contrary opinion as bad and immoral men."

Takav pristup se naziva i  "ad hominem" polemikom - napadaš čoveka, a ne ono što čovek govori.

Nameće se zaključak da se polemici - učimo, da mora da postoje sredstva i tehnike kojima je moguće steći - znanja i veštine za polemiku (mislim da nam treba i učenja, znanja i veština za "obično svađanje", ali to je druga priča).

Ovaj blog je u neku ruku nastavak razvogora između Pižona i mene u trenutku "zrelosti" jednog od njegovih prethodnih blogova, a u vezi sa razlozima zbog kojih homoseksualci žele da im se omogući da zaključuju brakove. Ipak, ovaj tekst nije samo o homoseksualcima a pogotovo nije o pravu na zaključenje brakovima između njih.

Tekst se tiče i heteroseksualnih parova koji nisu u braku (i to ne svih nego onih koje Porodični zakon smatra vanbračnim partnerima) i homoseksualnih parova koji i ne mogu da budu u braku (niti se mogu smatrati vanbračnim partnerima) - i jedne i druge zajednički nazivam kohabitanti - i tiče se razlika i nejednakog tretmana u našem poreskom sistemu kohabitanata i ljudi koji su u braku, a za koje objektivno ne postoje razlozi. Kraće, tema bloga jeste pitanje trebaju li se ljudi u istovetnim sitaucijama tretirati istovetno ili ne?

Znate onaj osećaj kada se neko blamira, vi nemate nikakve veze sa tim ali vam je neprijatno?

Tamo negde u vreme proslavljanja državnog praznika, tzv. „Dana državnosti" na RTS-u ukačim negde od sredine igrano-dokumentarni film „Kraljevina Srbija". Kako nisam imao vremena da ga tada pogledam, a zanimaju me teme vezane za istoriju i generalno, dokumentarni film kao forma, potrudih se i uspeh da nađem narečeni film koji potpisaše Zdravko Šotra kao reditelj i što je mnogo važnije za ovu priču, Milovan Vitezović kao scenarista.

Pelinkovac sam počeo da pijem u Vojsci. Mislim: u JeNeA. Posle iscrpljujuće obuke na kojoj sam čak zadobio naprsnuće trtične kosti, što je rezultovalo nepravilnim sedenjem pa samim tim i posebnim problemima vezanim za digestivni trakt (kako lep način da izbegnem da kažem kakve posledice imam), i uz tešku hranu koja je padala na želudac kao kamen, čak je i omiljeno pivo počelo da mi predstavlja problem. Još kako je u Strumici (bugarski: vukojebina, primedba autora) uglavnom služeno Skopsko pivo koje je imalo sasvim drugačiji ukus od tadašnjeg favorita BiPa (nasuprot Prilepskom koje je sjajno pasovalo, ali ga je teško bilo naći), morao sam da pronadjem neko drugo piće za nikad dovoljno dugačke izlaske iz kasarne (mislim: ko je video vojnika koji pije kiselu vodu ili sok?). Kako mi je stomaklija ostala u nedovoljno lepoj uspomeni iz nekih ranijih poduhvata, izbor koji se sam po sebi nametao bio je pelinkovac. Popijem dva komaTa, smirim stomak, zagrejem se u zimskim danima, i veselo nazad u eSeMBe nabijent.

Ko hoće da razume pesnika, taj mora stupiti u njegovu oblast (Gete)

Kažu da čovek može pisati blog iz čiste ljubavi prema pisanju, ali i iz želje da se oslobodi nekih svojih opsesija. A ako izabere da piše o Don Kihotu i Hamletu, onda je  verovatno ovo drugo u pitanju, jer ko bi se normalan danas, na početku XXI veka, bavio (jedan moj drugar koristi arhaičan izraz: akao) sa junacima iz ranog XVII veka?

Da li je baš tako? Hteli mi to ili ne, u svakome od nas i danas ima, ako ne stalno ono bar povremeno, po nešto od

Glavna tema -- predsednički izbori -- predmet je mnogobrojnih analiza koje su onakve kakva je i politička situacija: neinventivne, lišene teorijske lucidnosti, u ravni zdravog razuma. Uglavnom čista dosada. Zbog toga, odlučio sam da ostavim izborne dileme glasačkom telu, jer je ono, po mojoj proceni, dovoljno zrelo da predvidi konsekvence svog (ne)izbora. I pozabavim se drugom temom, koja je reaktuelizovana na blogu, njegovim marginama, ali i van njega.

Sećam se kad smo bili klinci svake godine u ovo vreme otprilike reprizirali su film "Bitka na Neretvi" .Tako smo svake godine od domaćih i velikog broja stranih glumaca bili podsećani na taj toliko važan aspekt naše zajedničke istorije i bili vaspitavani u duhu antifašizma na kojem se temeljila tadašnja država. U poslednjih dvadeset godina retko se reprizira taj film ,država nam se raspala u krvavom građanskom ratu ,a ravnogorska čitanka zamenila je antifašizam, na koji smo toliko bili ponosni.

Sve to potiskivanje antifašizma izmišljanje i falsifikovanje istorije od strane

Milan Nikolić

Nikada ne bih pisao o slučaju srpske nacionalne šta god ona bila. Ni najnovije vesti o tome da će se verovatno nagoditi sa Tužilaštvom, da je ponudila čak milion i po eura, da će biti „pritvorena“ u sopstvenoj vili, i da će seka Lidija, koja je samo verno pomagala, kako nalaže

As the political situation and the economy have eased in the past few years, a trickle of ex-patriots (Serb citizens who moved abroad) have begun to return. I know personally of three families in my circle alone and have received emails from several other returning Serb expats who read this blog. 

I suspect the government would like to see the diaspora reversed even more.  More expat retirees coming home to spend their last years and life savings living well in a land that's pretty cheap (as long as you stay out of downtown Belgrade.)   Plus, more young workers with college degrees