Zabrinjavajuće je što ljudi troše toliko energije na mržnju i na nešto što ih se apsolutno ne dotiče. Slična situacija je i sa vestima o LGBT populaciji, možda čak LGBT populacija bolje prolazi no JK. Ali, ko su ti ljudi koji ulažu toliki trud u mržnju, zašto to rade i kako su odredili koga će mrzeti?

Jelena Karleuša je jedna od retkih javnih ličnosti koja je svakog dana tema teksta, vesti ili priloga u nekom mediju, bilo da je u pitanju dnevna novina, nedeljnik, mesečnik, website ili televizija. Količina informacija o njenom bazenu, cipelama, haljini, znoju, svađama, nastupima, skandalima je neverovatna. Naravno, ne želim da ulazim u trivijalnost tih informacija, niti želim da seciram naše društvo zašto ima potrebu za tim informacijama. Tema ovog teksta je nešto sasvim drugo.

Često kliknem na neku vest o Jeleni, preskočim je i odem na komentare. Možda treba da nas zabrinjava količina trivijalnosti i šupljoglavlja u domaćim medijima, ali mržnja u komentarima svakako da. U Srbiji se jedva zapatila politička korektnost tako da se otvorena mržnja u komentarima prema manjinama cenzuriše, naravno, nešto „promakne" budnom oku moderatora. Mržnja postoji, ona se gomila i treba negde da se odlije. Tu su mediji svesno ili nesvesno napravili kanal za tu mržnju i ona se mahom sliva na žene sa estrade, pre svega na Jelenu Karleušu. Ogromna većina komentara sadrži vređanje, omalovažavanje i otvorenu mržnju. Koren karleušofobije i homofobije su isti.

Gost autor: Bojan Bogdanović, koordinator Ubuntu tima za Srbiju

Dugo sam razmišljao da napišem ovaj članak. Ne zato što je komplikovan (nije, naravno), već je pravi razlog kako ga na pravi način napisati. Prva ideja mi je bila da ga ponudim našim drugarima za novi FLOSS webzin koji je upravo u nastajanju, ali mi je ovde na blogu bilo komotnije: mogu biti „neozbiljniji“ nego u časopisu. Sa druge strane, inicijalnu kapislu da ovo napišem dao mi je Igor (digitalis_vulgaris sa Ubuntu foruma) dok smo radili pripreme za Share konferenciju. I hvala mu na tome. Koja je to inicijalna kapisla, videćete na kraju, kao poentu cele ove priče. Ko pročita do kraja shvatiće.

               E, ja bih prvo da se predstavim. Zovem se Hana. U stvari, ne zovem se tako. Znate, baš kao u onom crtaću... Al' da me ubijete, ne sećam se te replike dovoljno dobro da bih mogla da je citiram kako dolikuje. Opet, računam, znaćete o čemu govorim.

Nakon što sam podneo ostavku na mesto Ministra privrede, Dušan Pavlović, koji je bio savetnik u mom kabinetu, je tražio izdavača za knjigu koju je pisao o našem boravku u vladi Srbije. Štivo je svima izgleda bilo interesantno, ali su rekli da ne smeju da objave knjigu. Autocenzura i sveprisutan strah praćen dirigovanim tabloidnim blatom, medijskim mrakom i odsustvom bilo kakve smislene kritike supermena iz Feketića, obesmišljava demokratiju u Srbiji i pravi farsu od izbora. Ja sam mislio da je društvo naučilo lekcije medijskog mraka 90-tih. Izgleda da sam se prevario.

Sve je počelo tako što sam, kao dečak od 12-13. godina, u prostranom predsoblju kuće jednog očevog prijatelja, arhitekte, video uramljen poster nekog utvrđenja, sa crkvom unutra, u golom kamenitom okruženju. Rekli su mi da je to drevni manastir Sv. Katarine na Sinaju, kao i da u njemu žive grčki monasi, što je trebalo da znači da pripada pravoslavlju.

Ta reprodukcija iz predsoblja više mi se dojmila nego sve druge (originalne) slike, u raskošnim ramovima, u prostranoj dnevnoj sobi arhitekte. S tim u vezi, sećam se da sam jedne večeri, uspavljujući se, rekao sebi da ću, kada postanem "svoj čovek", posetiti manastir sa postera, u dalekom Egiptu.

Tek sada mi se pruža prilika da to učinim.

 

 

(Ovaj blog je nastao kao izraz čiste frustracije . Okačila sam ga ovde jer želim da ga što više ljudi vidi. Komentarisanje, naročito ako je glupo, nije neophodno.)

Ministre Mladene Šarčeviću,

Digitalna vas javnost ovih dana optužuje zbog nekih turbo folk stihova koji su se zatekli u školskim udžbenicima. Poželela sam da vas branim. Kud bi nam kraj bio kada bi ti stihovi bili najveći naš problem. Sve te Cece, Mace, Jece beznačajna su posledica svega onoga što

"Opet, zamislite da to nije atentat, nego zakon verovatnoće. Šta ako svako ko ima kola, i šta ako svaka kola na drumu koja mogu da se trkaju sa Đinđićevim audijem, u stvari, pripadaju Surčinskom klanu. Onda je čudo da do sada s premijerom nisu imala blizak susret, naročito jer ih on nešto mnogo ne izbegava. Sve skupa, mlađani Đinđić nije gadljiv čovek. Eto, na primer, nije povredio Ahilovu petu igrajući fudbal s lekarima, profesorima ili sudijama, nego sa opasnim momcima iz specijalnih antiterorističkih jedinica. Valjda su mu oni

Sinoć na Utisku nedelje tema beše nasilje nad decom i među decom, ali sve se svelo na opasno poučan razgovor o vaspitanju dece i odraslih, generalno. Profi spuštačica slušalica g.đa Olja Bećković sabrala je stručnjake za vaspitanje (pedagog, psiholog, pop) na debatu. Zakasnio sam nisam pohvatao imena, ali svašta se tu pametno reklo.

Deca se ne vaspitavaju kaznom i batinama, kaže divna gospođa psiholog, Milena Jerotijević, inače,

Biti inovator, izumitelj, pronalazač... u Srbiji, ili bolje reći bacač kamena u ovoj baruštini od uvenulih ideja i osujećenih prodora duha, posebna je vrsta prokletstva. Nositi krst DRUGAČIJEG ne podrazumeva samo nelagodnost, nego i stalnu izloženost podozrivosti. Ili kako je to lepo opisala Isidora Sekulić: "Nisu mi dozvoljavali da budem svoja ni pametna, stalno su u onome što sam činila tražili nešto tuđe, napabirčeno."

Vučić: Moj brat držao ličnu kartu

Beograd -- Premijer Srbije Aleksandar Vučić rekao je da su pripadnici Žandarmerije počeli da tuku njegovog brata dok je držao ličnu kartu u ruci."

...

"Nisam ovlašćen da dajem bilo kakve izjave na ovu temu, to može samo Biro. Mogu samo da kažem da radimo na utvrđivanju činjenica u vezi sa ovim slučajem", rekao je za "Danas" i komandant niškog odreda Žandarmerije Senad Koštić.

On nije želeo da odgovori na pitanja da li su pripadnici Žandarmerije koji su učestvovali u intervenciji suspendovani do okončanja istrage, kao ni da li je tačno da je Žandarmeriji oduzet snimak početka intervencije, na kojoj je snimljen i povod za nju.

Podsetimo, tvrdilo se da je Žandarmerija imala disk na kojem je snimljeno ponašanje premijerovog brata i reakcija njenih pripadnika na samom početku intervencije."

 

 

Jelda da je čudo taj Prajd?

 

Mile Ilić i Ratko Marković na čelu naučnih ustanova

Vlada Srbije postavila je za predsednike upravnih odbora dva ugledna beogradska instituta još dva predstavnika ozloglašenih Miloševićevih vremena. Za predsednika UO Instituta društvenih nauka imenovan je Ratko Marković, jedan od autora Zakona o univerzitetu kojim je ukinuta njegova autonomija i posle koga je za nepune dve godine, oko 200 nastavnika i

- Zašto se, čime i sa kime, čerez čega i iz kojih motiva, od kada i kako ljudi - kockaju? - 

Kockanje je (verovatno) "staro" koliko i ljudi, a razlozi zbog kojih su mu ljudi tako skloni ostaje taman toliko tajnovit koliko i tačni podaci o tome koji su se to prvi ljudi, kako i "u čega" - kockali.

Svim svojim osobinama "zaslužilo" je čak i jedan prilično ozbiljan Institut za proučavanje (a gde drugde nego u Nevadi :))

Šta se sve može (ili sme) računati da JE - kockanje?

Kanda nema baš čvrstih pravila.

Najlakše je sa očitom "industrijom kockanja" - ruleti, bakare, ajnc-majsteri, black-jack, slot mašine,....sve i svašta što se smešta u blještave, zavodljive prostore iznad kojih neonska svetla, ogromne reklame i "obećanja lake zarade" ispisuju magična slova "Casino". Zeleni stolovi, majstori pokera, "cash" i žetoni, luksuz i miris avanture koja tvrdi da je za sve potrebno samo malko sreće i da je baš sve napravljeno za nas koji u "Casino" stupamo prvi put, ne odolevši "kockarskom zovu" iz nekih dubina, moćnih i skrivenih do kojih ne može nikako dopreti svetlo racionalnog pitanja "a na kome kockarnice zarađuju i zašto i kako opstaju, ako je sve tačno tako kako izgleda - da je lako, uzbudljivo i lepo, što nam samo ne daju pare koje tako slatko obećavaju, čemu još i - igra, kocka?" Koga briga za takva pitanja dok se zavidljivim pogledom prati neki srećnik/srećnica u čije krilo zveckajući pada sitniš iz mašine ili koji, šaka punih žetona, hita ka blagajni?! Opčinjenost biva potpuna i obuzeti grozničavom nadom - krećemo u kockanje.

Zvezdica vise nema...

Nesto sam ovih dana zapeo za religiju, ne toliko za nju koliko za crkvu, mozda sam to samo ja, ali dal ste primetili, sto su crkve vece to je ljudi manje u njima, mislim nadje se da bude puno ljudi unutra, ali opet su prazne, niko tu nije onako zato sto treba svi nesto na moranje, nikom bas nije jasno zasto.

I lepe su one, ciste, svasta naslikano i sta ti ja znam, stanes pa gledas ne znas gde im je kraj, od hrama Svetog Save do gotskih katedrala, lepe su, impresivne.

Ja nikako da shvatim o cemu se tu radi, evo kako je to u mojoj familiji reseno...