* blogorama kao panorama - pokušaj da jednim pogledom obuhvatiš i upiješ skoro sve

- prilog za podršku predlogu "najviše 70% muškaraca na mestima odlučivanja u vojvođanskoj i u lokalnim skupštinama u Srbiji" -

 Prisutnost žena na mestima odlučivanja u politici, ekonomiji, kulturi, obrazovanju, umetnosti, medijima, finansijama, gde god u društvu je prilično "mlada" tema na planeti Zemlji, traje tek jedan vek i formalni početak joj je u ženskim i radničkim pokretima sa početka XX veka, a obeležen je demonstracijama za žensko pravo glasa i jednostavnom i još uvek vrlo živom parolom "Hleba, mira i ruža". (UN su 8.mart na osnovu tih događaja proglasile "Međunarodnim danom žena", a osnivački akt UN je prvi dokument kojim se pominju ženska prava i ravnopravnost.)

XX vek je negde na planeti obeležen pojavom teorijskog i praktičnog feminizma (mahom Evropa, Amerika, Australija, ekonomski razvijen svet), zatim učešćem žena u pokretima protiv kolonijalizma i diktatura (Azija, Afrika, Južna Amerika) ili posebnim modelima jednopartijskih društava (socijalističke ili komunisitčke zemlje širom sveta). I svi ti procesi su se naravno menjali, prolazili razne faze, napredovali, gasili se pa ponovo stvarali, okupljali žene najrazličitijih "vrsta i opredeljenja", ali osnovnu ideju, ipak, nisu menjali. Diskriminacija je neudobna, žulja, vređa, ponižava, boli, snižava kvalitet svakodnevice i uvek je bilo i biće žena koje će se organizovati, steći potrebna znanja i veštine i kazati "ovako kako postoje društveni modeli za žene - ne valja, prijatelji, ne valja, hajde da malo to menjamo!"

Trenutno je i globalizacija praktično - završena. Imamo subjekte i objekte globalizacije i "ram za sliku XXI veka u kojem 10% populacije na planeti koristi 90% svih resursa na planeti" i još uvek nekako želatinozno i nejasno, ali ipak - uspostavljanje raznih novih pravila za koje ogromnoj većini populacije, i muškoj i ženskoj, nije baš sasvim jasno ko, gde, kako i zašto ih formira. I šta je sa društvenim modelom za žene u celoj toj slici.

To je jedan od razloga zašto je internet sjajna stvar. (oduvek mislim da će štreberi spasti svet, i lepota, naravno, ali od nedavno na taj spisak dodajem i - internet, ovaj i onaj koji će tek nastati)

A bez borbe se ništa ne dobija.

Kao prvo - zahvaljujem se A. Stošiću – The Teči, čiji je izvanredan blog "normalni ljudi" bio inspiracija za ovaj skromny tekst. Da budem potpuno iskren, svemu je pripomoglo i par komentara Dr Wu -a

   Poprilično često se na blogu, na raznolikim temama, susrećemo sa "starom Jugoslavijom".
Da li su to : muzika, TV, sport, putovanja, geografsko prostranstvo, političke zavrzlame, rat, pokolji, nacionalizam, navijači, zločinci,

Srce, talenat, pamet, znanje, požrtvovanost, hrabrost.

Srbija ipak nije zemlja luzera.

Ovo su prvaci sveta!

Da li ste ikad razmisljali kako izgleda smrt jedne revolucije, da li uopste jedna revolucija moze umreti i ako moze kako i zasto umire ?

Kažu da je ovih dana u Holivudu zavladala strašna panika. Istina je da ona traje duže ali sada je definitivno kulminirala. Novak Đoković, novi idol mladih širom sveta je dobio prizanje koje se od mnogih svetskih autoriteta knjiži kao "najbolji sportista na svetu". Kako sad oni nakaradni umovi po raznim holivudovima da prodaju filmove u kojima su Srbi zli silovatelji i nevaspitana marva? Kako, kada ceo svet zna ko je Novak a samim tim i ko je Srbin? Maniri, šarm, upornost, ... to su sve osobine koje krase, što bi moja komšika rekla, našeg Đoleta.

Definitivno je došlo vreme u kome niko pametan ne spori vanserijski rad, upornost i srčanost našeg sportiste krunisanu najvećim uspesima. Ovo "niko pametan" čini mi se ne obavezuje puno skijaškog tatu Kostelića koji staje rame uz rame sa onim nenaštelovanim novinarom is susjedstva koji je skorašnje rukometno prvenstvo Evrope uporedio sa Hitlerovim olimpijskim igrama. No u svakom žitu ima kukolja. Jebeš kukolj.

Ponovo šverc prepelica i grlica: na graničnom prelazu Preševo carinici otkrili 221 prepelicu i 130 grlica i gugutki, koje su odstreljene u Senti! One, na sramotu države, jesu i dalje lovne vrste, ali, zna se da italijanski pucači dolaze da love samo tamo gde su im obezbeđene vabilice, koje zabranjuje i Zakon o lovstvu i potpisana i kod nas ratifikovana Bernska konvencija.

Можда неће бити највећа тема на овим изборима, можда ни на следећим али питање пензија је већ дуже једна од најважнијих тема српског а и не само српског друштва. Шта су тачно желели у Политици пре неки дан са нападима на тзв други пензиони стуб који и не постоји у Србији није ми до краја јасно. 

Andrea Bojanić

Kao građanka/građanin Republike Srbije svojeručnim potpisom potvrđujem vlastitu saglasnost sa tekstom Andreinog predloga - inicijative za promenu ODREDBI ZAKONA O BEZBEDNOSTI SAOBRAĆAJA NA PUTEVIMA

Postulat koji stoji na početku ovog teksta je da nije moguće ne komunicirati. I stvarno, ljudska bića, ako pogledate malo (pa dobro, ne baš malo, već mnogo) bolje nisu u stanju da ne komuniciraju. Jer, i kada ne dobijete odgovor na pitanje - dobili ste odgovor - ne želim da odgovorim. Razlozi za to što neko ne bi odgovorio na vaše pitanje su, sa jedne strane tako subjektivni, a sa druge strane tako podložni situaciji da u njih nećemo zalaziti.

Iliti,

Po svemu sudeći pomeranju kazaljki na satu (bar u Evropi) je odzvonilo. Evropska Komisija će predložiti ukidanje tzv. DST (Daylight Saving Time) sistema tako da se više neće, dva puta godišnje, pomerati kazaljke na satovima. Medjutim, neće se jednostavno samo ukinuti "letnje" računanje vremena, nego su organizovali anketu gde su gradjane pitali šta oni žele ... tj. koje računanje da zadrže.

Lično smatram da je to malo tupavo pitanje, tj. uvodjenjem globalnih vremenskih zona, definisane su širine zona i vremenske razlike zavisno od rastojanja u odnosu na osnovni meridijan. Po tom sistemu "zimsko" računanje je ono pravo. "Letnje" je bila caka za povećanje ekonomskih efekata (koja je pokazala prilično slabe efekte). Na svu tu suludost "birokrata iz Brisela" se naravno nadovezala i naša poslovična borba za "večito leto" tj. arlaukanje kako smo mi u pogrešnoj vremenskoj zoni koju smo uveli zbog "mrske" SFRJ.

Koliko god da neki ljudi više voleli letnje računanje vremena (pa "lobiraju" da mi predjemo u vremensku zonu u kojoj je Grčka) mi zapravo jesmo u pravoj vremenskoj zoni.

 Драги племенити грађани и грађанке Републике Србије, поштована дијаспоро, драго расејање — сви ви по свету добри, горки, занесени  —

Ви који сте своју хуманост, племенитост и несебичност показивали увек кад је било најпотребније, ви који сте неуморно гласали и слали СМС-ове кад год је тешко (и кад чак ни Човић не помаже), ви које нико не сме  да бије и које нико не може да превари — ви живи, ви сутра убијени —

Имам за све вас велику молбу и верујем да ћете ми хитно помоћи:

Годинама већ у мени постоји латентна сумња која се последњих недеља драматично интензивира толико да ми више не да мира тако да због ње (и њој сличних) не могу да спавам (има ноћи не зна им се број)! Наиме, гледам ја тако себе и нешто се мислим: паметан сам дечко, написао сам толике књиге, многе сам чак и прочитао и просто ми не иде у главу како то да нисам већ негде докторирао?

Гледе тога, чини ми се да имам и доказе како гарант ипак можда јесам:

Gde je istina o lekarskoj grešci posle više od četiri godine od smrti Anđelke Trifunović Popović, piše porodična prijateljica i naša koleginica stasava:

     Posetioci Krugolininih blogova se sigurno sećaju tragičnog slučaja smrti Anđelke Trifunović Popović, porodilje iz Čukojevca kod Kraljeva, koja je iza sebe ostavila troje dece. (Podsetnik za ministra i Otvoreno pismo dr Draganu Arsiću) Bilo je to 27. 9. 2008, a prisećanja radi, ni godinu dana kasnije, o čemu je opet Krugolina pisala, nije se maklo sa mrtve tačke (In memoriam: Anđelka Trifunović Popović)  i pored osnovane sumnje da je do smrtnog ishoda došlo zbog lekarske greške u kraljevačkom porodilištu. Prošao je i 27. 9. 2012, a predmet je još uvek u Osnovnom sudu u Kraljevu.

  Ne morate mi poverovati ni jednu reč. Znam da počesto ne verujete ni sebi, zašto bi onda drugi bili u prednosti, imali tu privilegiju, iskorišćavali vašu dobrotu, razumevanje, težnju ka prisnosti...Da li, ako verujete sebi, možete u istom trenutku da verujete i drugima? Zbog čega je to bitno? Ja ne mogu da prođem ulicom, a da ne pogledam, ne u izlog prodavnica, nego u hodajući izlog na trotoaru: lepe, mlade, jedre žene same ili sa pratnjom, ponosno hodaju, uzdignutih glava, pritajenih pogleda, hoće da budu primećene. Gledam ih upravo tako, pa tek onda kao ženska biće puna strasti, energije, sopstvenog znanja i moći – što bi me, svakako, uništilo za prolet lastavice. Ponekad me sete na neku davnu ljubav, za taj tren pokušavam da pronađem ponešto od njih, ne oduzimajću ženama ni trunku njihovog značaja. Duboko verujem da one osećaju moju nevinost. Mora tako da bude, ako je drugačije moj pogled neće više skretati ka njima. Neće skretati nigde, po cenu da večno izgubim inspiraciju.