Tokom dugog razgovora sa Saidom, azilantom iz Sirije koji živi u okolini Beograda, u meni su počela da naviru sećanja iz školskih dana.

Tada, sredinom devedesetih, u moje odeljenje u osnovnoj, a kasnije i u srednjoj školi u Beogradu, došlo je nekoliko novih đaka. Bila su to deca koja su sa porodicama izbegla iz Hrvatske i BiH. Setio sam se i prijatelja odavde koji su par godina kasnije, na prvoj godini fakulteta, pod zvukovima sirena za uzbunu odlučili da migriraju ka zapadu, u Evropsku uniju. Pomislio sam kako između naših porodica koje su bežale od ratova na Balkanu i migranata koji danas beže od ratova na Bliskom Istoku i u Africi, ima mnogo toga sličnog. Na prvom mestu, svi mi želimo šansu da vodimo bezbedan život, bez metaka, bombi i paljevina. Želimo da sa sebe skinemo oznaku neprijatelja, želimo da se uklopimo u društvo u kojem nećemo biti meta nasilja i progona.

Međutim, razgovor nas je ubrzo vratio u današnje vreme, u Srbiju. Naglo sam se podsetio koliko smo Said i ja zapravo različiti: ja sam kod svoje kuće, a on ima privremeni azil. Ja se danas slobodno šetam svojim gradom, a on se krije od protesta koje moji sugrađani organizuju protiv migranata.

 

Jbt. Sergej se natripovao na Crnog Bombardera.  Najebali smo!

 

   Dženika je jedan od pasa koje je hranio pokojni Vjeran Miladinovic Merlinka. Od kako nema Vjerana, svaki pas je otisao na svoju stranu, a tako bi i sa Dzenikom. Naravno, kafilerije / sramota države  / samo cekaju priliku da ugrabe psa bez pedigrea.

 

Evo integralne verzije Dženikine sudbine....od moje prijateljice iz

Pitanja na odgovore ili: o (ne)mogućnostima (umetničkih) utopija danas

Ko je (kakav je) umetnik današnjice? Odgovor na ovo pitanje, prirodno, neodvojiv je od priče o mestu, ulozi, psihološkim, estetskim, etičkim i semantičkim kontekstima i problemima umetnosti našeg vremena.

Polazeći od rečenice koju je u vremenu (realnog) socijalizma izgovorila jedna mađarska umetnica: “Moj umetnički status, pa to je geografska i biološka nepravda!”[1] , prirodno dolazimo do pitanja statusa današnjeg umetnika nastanjenog na prostoru (prostorima) Istočne Evrope. Dok su, recimo, u vremenu pre pada Berlinskog zida za cilj (svrhu) svoje umetnosti imali osvajanje i širenje prostora slobode ─ istočnoevropski umetnici današnjice, “ušuškani” višedecenijskim ograničenjima državnog socijalizma, ovaj šok budućnosti dočekali su prilično nespremni. Danas kada ih zbog njihove umetnosti više niko neće hapsiti, neće ih pozvati na informativne razgovore, ili im sudskim odlukama zabranjivati rad, dobar broj umetnika Istočne Evrope, ma kako paradoksalno delovalo, oseća se zakinutim upravo za taj prostor i (urođenu) potrebu subverzije, otpora, nepristajanja, svakovrsnog angažmana..., ili pak, na drugom polu: sluganstva, poltronstva, veličanja, slavljenja...

Uvek mogu da pricam kako je nasa kosarka odlicna, kako imamo exit i kako je guca do jaja.

 

Aj sad malo vi:

Neki dan sam sa nekolicinom blogera sa jednog drugog mesta na kom takođe blogujem, opet razgovarala na temu dužine blog posta. Kao što vidite, ne mogu dugo da vas držim u neizvesnosti zbog dvosmislenosti pikantnog naslova. Pričali smo o čitanosti blogova, i koliko traje internet pažnja današnjeg, prosečnog blog čitaoca.

Iskreno, pošla sam od sebe. Kad sam bila mlađa, obično nisam ispuštala započetu knjigu

Ima jedna izreka, kaže “those who paddle their own canoe do not have to wait for their ship to come in”. Tako sam nekako, umesto da čekam da mi samo dođe, sve u duhu te izreke pošao na sunčani jug da presretnem (i opljačkam?) to proleće. Imao sam sreću da se kao bird blogger pridružim fam tripu koji je svojim poslovnim partnerima organizovala atinska ekoturistička agencija Natural Greece (sad mi više nije prvina, ali sam onomad bio zbunjen koliko i vi sada – dakle, to je tura koja predstavlja ponudu agencije drugim turoperaterima... a i spretnijim travel writerima) i sa njima provedem par dana na mom omiljenom jezeru Kerkini, koje ste već i sami ptičarili posredstvom mog dvogleda (evo prošlog aprila, a evo i septembra).

Prilikom ukazivanja na drastično kršenje ljudskih prava, građani odmahuju rukom govoreći da su i njihova prava ugrožena, navodeći nezaposlenost i niske penzije

Iako većina građana Srbije misli da se ljudska prava u Srbiji uglavnom poštuju, pre bi se moglo zaključiti da velika većina i ne zna koja su im prava i slobode zagarantovane.

Smešno je možda to što nevezano kojim se poslom bavite pre ili kasnije se sve uvek svede na trgovinu. Ovde pričamo malo o onoj najbitnijoj trgovini, kada prodajete samog sebe i svoje znanje na neki (ne)određeni period. Daleko od toga da sam stručnjak iz ove oblasti ali eto, zadnjih godinu dana sam sigurno primio stotinak email-ova gde ljudi pitaju obična pitanja, od pitanja vezanih za vize to onih za konkretan posao.

 

Uskoro će kardinal Stepinac biti proglašen za sveca – zvanično je najavio Vatikan. 

Sa nekim drugačijim tokom stvari, moglo se možda reći da je bestijalni pokolj srpskog stanovništva koji su počinili hrvatski klero-fašisti tokom II sv. rata bio stvar jednog posebnog istorijskog trenutka, koji se tako udesio i tako nahrupio da se zlo nije moglo izbeći, međutim...

 

Niko u državnim medijima nije spomenu jučerašnji dan kao dan kada je počeo Prvi svetski rat. Namerno nisam ništa napisao živeći u lažnoj nadi da će se neki bajni poznavala srpske istorije, ili novinar sa reputuacijom setiti koliko je 28.07.1914. godine bio značajan za tok srpske istorije.

Ovde se nalazi tekst koji je pisan odavno a objavljen je samo u niškim Južnim vestima.

Svedoci smo, u novijoj srpskoj istoriji, a kad je vlada u pitanju, neviđene oluje ideja (brainstorming) glede popunjavanje rupčage u budžetu.

Vidim - odneo vrag šalu, ili prostije rečeno ode nam država na doboš, pa računam dužnost je svakog građanina da se uključi, pogotovo patriote, kakv sam i sam. I ne samo ja, već i celokupni kreativni potencijal uglednog nam bloga.

Da se prvo podsetimo:   

Brainstorming“ ili „moždana oluja“ je idealan način za radikalno rešavanje problema. Sve ideje su dobrodošle, pa čak i one naoko besmislene,