Gost-autor: Čupavo Derište

Svaki put čujem iste reči „E moje dete, ja mogu ovako do sutra da te lažem. Jako je teško biti sam...vidiš mene, kad mi neko dođe, ne umem da stanem sa pričom,“ i sve to izgovoreno sa osmehom na licu.  Kada čovek ostari, a pri tom veći deo starosti provede sam, jedino što ga tada stvarno ispunjava je društvo, razgovor... Gledam svog starog komšiju koji je nažalost ostao bez supruge pre osam godina, samog, jer dece nisu imali, posmatram ga dok pričamo i u glavi pravim scenario svojih penzijskih dana. Da li će mi biti podjednako teško da savladam samoću, ukoliko se i moj život bude odvijao kao i njegov? On sada ima 75 godina, a jedino društvo su mu kokoške i petlovi koje već godinama čuva.

E, i ja ću jedan poltički. Jedan, sa čisto fenomenološkog aspekta, onako, pravi salonsko defetistički.

Dakle, ništa o kandidatima i rezultatima, još manje o konotacijama i implikacijama. Ono što je meni najzanimljivije u vezi sa netomokončanim predsedničkim izborima u Srbiji, su upravo diskusije blogera do čijih mišljenja veoma držim.
Pa mi interesantno kad ta mišljenja međusobno zavarniče, a izmjena replika poprimi brzinu rada ruku boksera u nižim kategorijama.
Ako, nismo roboti ( iako smo Srbi). Samo bez low kickova u  vugla.

Politika, pa to su samo ljudi, i to političari.

Imajući u vidu dve sistemske prepreke, slabosti društvenih elita i kontraproduktivno delovanje spoljnopolitičkog faktora, postavlja se pitanje šta danas činiti na racionalnom i interesnom unapređenju regionalne saradnje.

Đavolje brdo u Berlinu, nekad najmoćniji špijunski centar NSA u Evropi, danas su zaposeli skvoteri, hipici, umetnici, klaberi, zmajari i paraglajderi, a radoznali šetači mogu da nalete i na zečeve i divlje svinje u gustom šipražju kojim je ovo tajanstveno mesto obraslo...

Na krajnjem zapadu glavnog grada Nemačke, severno od šume Grinevald, nalazi se veštački napravljen breg od šuta porušenog Berlina po imenu Teufelsberg, odnosno Đavolje brdo, a na njemu apokaliptični ostaci nekad najmoćnijeg špijunskog centra američke Nacionalne bezbednosne agencije.

Džim Maršal osnivač "Marshall amplification" preselio se u legendu juče (5. aprila) u 89 godini. Ne tako davno, kada je Džim imao 65 godina, ja sam mesec dana radio u Londonu kod njegovog zastupnika za istočnu Evropu, Tome Radulovica - vlasnika Toma & Co, koji je snabdeo pojačalima i muzičkim instrumentima pola SFRJ, deo Istočnog Bloka, pa i Afrike. Kroz njegovu malu radnju na 38 Kenway Road, pretrpanu opremom prodefilovali su brojni, više ili manje poznati muzičari, manje ili više cenjkajući se, i odlazili zadovoljni mogućnošću da uštede 20% (VAT), odnoseći najnovije modele Marshalla, Yamahe, Fendera, Gibsona... U Džuboksu je, još od kraja sedamdesetih, redovno izlazio njegov oglas sa parolom "Ludi Toma", a u sezoni velikih sniženja "Ludi Toma je još luđi".

 

 

jedan iz studentske arhive ... minijature (par x par centimetara) nastale  u desetak sekundi polusvesnog igranja olovkom

 ovdje je u punoj veličini, ako nekog kojim  slučajem zaintersuju detalji - LINK

Once you achieve a certain social status in Belgrade, you must view the parking reserved for the handicapped as metaphorical.

Despite what appears to be a space which is reserved for a person with some kind of physical disability, in reality it is merely a metaphor for the various societal woes which beset the citizenry and therefore is open to wide and (sometimes) poetic interpretation.

Intervju sa Harisom Pašovićem: I neka komšiji crkne krava, svejedno je li on taj naš Srbin, Bošnjak, Hrvat, je li iz miješanog braka, šta god je, samo neka mu bude gore nego meni, jer tada ja imam opravdanje da moj neuspjeh nije ništa prema njegovom. Mi sebe vidimo kao gubitnike po definiciji, i jedino nas tješi tuđa propast. Zato i volimo Big Brother, jer oni tamo izgledaju kao jadnici veći od nas. Nikad nećemo prestati voljeti Big Brother.

Šifra: ...?

Menjam:

Za:

U davna, pradavna vremena, dok sam jos bio momak bio sam silan dasa. Maltene kao onaj pevac iz crtanog filma. Imao sam savrsenu kombinaciju uspeha kod zena. Bio sam i lep i dosadan. Tako da sam doskocio onoj poslovici koja povezuje lepog i dosadnog sa seksom.

Smatrao sam da je neophodno da budem seksualni predator. Uvek sam se trudio da imam novu curu bolju od prethodne. I to

 

Ovo su tri priče o životu koji neki znaju da cene, dok drugi nikako da shvate o kako tanak konac slučajnosti je okačeno naše postojanje. A naročito postojanje dece koja zavise od nas, odraslih.

Priča prva:

Na slici su šišmiši. Šišmiši koje je država Australija zamotala u ćebencad jer su u toplotnom šoku. Verovatno zbog onih strašnih požara.  Pošto su šišmiši sisari, australijska država je ovim malečkim bolesnicima nabavila i majušne flaše sa cuclama i verovatno šišmišovsko mleko ili bar njemu najbliži surogat. Zato što državi Australiji nije svejedno šta se dešava sa njenom decom, u ovom slučaju – šišmišićima.

 

U većini naroda jezički korpus sadrži u sebi kao nerazdvojan deo, psovke.
U većini naroda, psovke su uglavnom blage i kreću se u dijapazonu od: Idi u dupe, svinjska Madona, svinjska mizerija...do goveđe ili pileće govno, jebi se, guzičaru...But, ima i naroda koji su psovku izdigli do neslućenih imaginativnih visina. Uprkos svojstvenoj mi skromnosti ali zahvaljujući dugom životnom iskustvu, usuđujem se da tvrdim da je naš narod jedan od tih. Od Stefana Nemanje pa do danas, protekao je dovoljno dug  vremenski period da bi psovka u Srba dostigla zavidan nivo koji se nalazi u samom svetskom vrhu. Pominjanje majke (najčešće), oca, sestre, bliže i dalje rodbine, delova tela...u običnom razgovoru upotrebljava se češće nego: Dobar dan! Uz pominjanje majke, sestre, tetke, strine... obavezno je locirati mesto u koje se smešta muški polni organ, kao npr: U pičku, u dupe, u sisu krvavu, u usta...

Gost autor : Kolinda Grabar Kitarović