Gledao sam vrata lekarske ordinacije i sa spoljašnje i sa unutrašnje strane. Postavljena davno, po nekim drugim standardima, sada su potpuno propala. Iskrivljena, više ne dihtuju, boja oljuštena, šarke zastrašujuće škripe. Ponekad, dodje neki novi majstor pa malo zafarba jednu ili drugu stranu, potroši i poneku kap ulja da utiša šarke, ali crvotočna vrata landaraju i dalje. Muka mi je da ih gledam, strah me je da kroz njih prodjem. Zato sam rešio da nešto preduzmem, od onih majstora što farbaju i vrata i nas nema vajde.

Sve postojeće stranke u svom programu imaju reformu zdravstva i te se reforme, koliko sam upućen, svode samo na izbor boje za zamazivanje, vrata i očiju.

"Vukica" je osnovana 1952. godine i izvorno je bila kulturno umetničko društvo tekstilne kompanije BEKO. Prvih godina, radila je u krugu preduzeća koje je bilo smešteno u velikom kompleksu na dnu Kelemegdana, preko puta Zoološkog vrta, kod okretnice tramvaja. S godinama, BEKO se širio a poslovni rezultati sve više su stavljani ispred kulturnih potreba zaposlenih, tako da se Vukica najpre preselila u salu obližnje Mašinske škole "Petar Drapšin", a onda smo čergarili u Domu omladine, pa u Mesnoj zajednici "Filip Filipović" na Vračaru i, evo poslednjih 20 godina, u Mesnoj zajednici na Konjarniku. 

Još od ranih dana uvrežio se običaj da se pravo sa probe odlazi u "Brankovinu" na piće. Pravo uz Kalemegdansku kaldrmu, hitali smo onako oznojeni da se zavučemo u svoj ćošak i tako produžimo druženje. Nabijalo nas se po pedesetak u taj deo kafančeta. Upadali smo kao tajfun i stopoštavali se, po dvoje na stolicu ako nije bilo mesta.

Dosli neki ljudi i srusili vam kucu!

Cestitke svim gradjanima, Srbijo, konacno si dobila pravnu drzavu kakvu si oduvek potajno zelela.

Mater vam, sto puta!

Ja verujem u ugovore i imovinu. Moju i vašu. I verujem u vekovima potvrđene principe i praksu obligacionih odnosa. Ne verujem u revolucionarnu pravdu. Ne verujem u silu. Verujem u razum i pravo. I ne dam svoje nikome. O svome pregovaram i zaključujem nove ugovore svojom slobodnom voljom. Vi sa vašim kako se vama sviđa.

Bila nam dva evropska ministra u poseti da nam objasne kako ovo ne treba da važi za naše, da zaboravimo da je naše naše, da zaboravimo ugovore i prihvatimo "realnost" zarad evropske budućnosti. Kao da je oni drže u svojim rukama. A ne drže. Naša evropska budućnost je naša. Nije njihova, ne zavisi od njih, niti ih iko o tome išta pita.

Do nedavno, u Turskoj sam samo dva puta bio i to oba puta u Istanbulu... I oba puta sam bio totalno impresioniran ovim megalopolisom. Ta moja opčinjenost tim gradom datira još iz vremena pre ovih serija "Sulejman brani Sarajevo" i sličnih. Oba puta sam downloadovao po 100 jura istom taksisti sa odličnim znanjem engleskog da me vozi. Na pitanje:

"Gde?"
lakonski samo odgovarao:
"Just drive." kao u filmovima sa Hemfri Bogartom.

Istabnbul je ogroman grad sa preko 20 miliona stanovnika i barem pola miliona znamenistosti koje treba videti, a to mi je uvek delovalo prilično beznadežno, pa sam se kruzirao po gradu, uz povremene pit stopove da pijem espreso. Jebiga takav sam čovek. Volim da osetim grad a mrzi me da idem klasičnim "stazama turista"... nego pade mi napamet da sam negde sam pročitao da u Istanbulu živi 3 miliona Srba koji su ponosni na svoj jezik i poreklo.

Kad sam se onomad zaljubila u Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, odlučila sam u svom malom svetu pokušati njegovom primenom doprineti povećanju transparentnosti rada javnih institucija s kojima sam imala posla na dnevnoj osnovi.

Škola, na primer.

Krenula sam lagano, tražeći kopije sasvim benignih dokumenata. Recimo: htela sam da pročitam osnovne dokumente koji objašnjavaju način funkcionisanja svake institucije, iz kojih se može videti koji organ i pod kojim pravilima upravlja školom, ko ga nadzire, kako se donose odluke, kakva je

 Ја се дивим мојој тетки Лији зато што је одличан човек.

Dobrodošli dragi blogeri!

Stigla sam u maticu. Medenjaci su prispeli celi, vino slovenačkog porekla se nije poćokalo, moj borovničevc, sa ovih deset pravljen, nije doživotno otegetirao torbu.

Trenutna situacija je: Najbolja drugarica i Žmu mi ne daju da dođem do reči, što malo kome uspeva. Mačka Ceca leži pod jelkom, koja se lampicama histerično raduje u svim farbama, dok omanji šleper ukrasa sručen na jelku šljašti srebrom i crvenilom, uključujući i čupava srca.

Sve je pod kontrolom i spremno za blog žurku, na kojoj će gostovati i neki od likova

Predlog Zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja

Član 23.

U članu 98. Dodaje se novi stav 6. Koji glasi:
„izuzetno, detetu se može odložiti upis za godinu dana od strane pedagoga i psihologa, a na osnovu mišljenja interresorne komisije, koje sadrži dokaze o potrebi odlaganja i predlog mera dodatne obrazovne, zdravstvene ili socijalne podrške detetu u periodu do polaska u školu".

Ovim putem želim da se zahvalim Rodoljubu Šabiću za sav trud da se ovaj stav nađe u predlogu izmene zakona.

Da li je neko video vest i komentare na vest o najavi marša neonacista u Novom Sadu?

Da li ste čitali vest o najavljenom maršu na sajtu Radija 021 i otvorili linkove?

Sad, znam ja da je Jočić rekao da „nema igranke“ dok se ne reši status Kosova, ali vidim da nije bio problem da Kosovo malko samo sačeka kako bi se rešilo pravo na slobodno kretanje izvesnog građanina Jelenka.

Kada čujete za grčke Delfe verovatno vam prve na pamet padaju proročice kako obavijene gustim dimom sveća i opijata, u zamračenoj pećini duboko ispod površine zemlje, proriču sudbine prosjaka i kraljevića. Delfi su, ipak, bili i nešto više od toga, u čijem je centru doduše i dalje ostala magija, ali, za razliku od opšteuvreženog mišljenja, ne neka ezoterična ili mistična, već pre nekakva životna i realna.

 Kada bi mene,  kojim slučajem,  zapalo da na televiziji uređujem kakav kviz,  poput milionera ili multimilionera, ne bi tu bilo mnogo oblasti. Ustvari bila bi samo jedna – književnost.  Voditelj pročita kakav stih ili pasus iz proznog dela, a takmičari neka odgovore kako se zove pesma, priča ili roman i ko je isti napisao. Ko pogodi, neka nosi milione. Ako bi, pak, režirao Velikog brata, Farmu, Dvor ili kakav drugi rijaliti-šou, ne bi tu bilo psovanja, pljuvanja, polivanja vodom, a ni muže krava, pa ni seksa, razgovaralo bi se samo o književnosti.  Pa, da probamo, onako kobojagi, eksperimenta radi:

Čini se da je Heraklit iz Efesa bio zaboravan čovek, jer kada je pre 25 vekova, u svom kasnije nebrojeno puta citiranom fragmentu  No. 53, zapisao:  „Rat je otac svemu, svemu kralj...“,  zaboravio je da napiše ko je majka svega i svemu kraljica. Siguran sam da taj veliki aristokrata, kako u životu, tako i u svom političkom i filozofskom učenju, koliko god da je bio «mračan», nije verovao da nešto može nastati samo od oca, a bez majke ili da nije znao da kralj bez kraljice, kako u šahu, tako i u kraljevini, ne vredi mnogo.  Traženju odgovora na pitanje: «Ko je majka svega i svemu kraljica?» posvećen je ovaj blog.