Позивам за свједока вријеме, почетак и свршетак свега – да је сваки човјек увијек на губитку 
Меша Селимовић

 

 

 

 

 

Majske trešnje su već bile pojedene a i školska godina, takodje. Trešnje nisu bile baš bogznašta, sa ocenama ista stvar. Nema veze, dolazi leto!

Moji roditelji su mislili da mi je kampovanje u Rovinju, prethodnog  jula,  sa njima, u šatoru koji bi mogao da se opiše kao mantil za troje, donelo toliku radost da je nemoguće da ne poželim reprizu. Zato su bili potpuno paf  kad sam im saopštio da su letovanja sa njima neponovljiva i da se više neće ponoviti ( obećanje koje sam prekršio već naredne godine, i opisao: JUL

 

...šaka pirinča, da je svaka vrana pozoba.

 

Autor: Rodoljub Šabić

Pismo, e-mail koji sam noćas primio me, po ko zna koji put, podsetio na „nepodnošljivu lakoću“ sa kojom se svuda oko nas objavljuju lični podaci, legitimišu ljudi, fotokopiraju i skeniraju lični dokumenti. A glasi otprilike:

„...problem koji imam i koji mi razara egzistenciju, porodicu pa da kažem i život je redak i teško rešiv. Dakle, ... neko je u APR-u registrovao dva  privredna društva ..., zloupotrebivši moje lične podatke. Prvi put sam upoznat sa činjenicom da "imam preduzeća" kada sam pozvan na razgovor u MUP. Posle

ili ... imate li decu?  Ili bar poznajete nekog ko ima neku decu?

Utorak - 6. dan

Rodin-ov muzej je na levoj obali Sene, u mirnom kraju i finoj ulici. Smesten je u kuci u kojoj je Rodin radio, ziveo... - ili sam tako ja mislila. Kad smo prisle ulazu shvatile smo da je kuca u stvari palata. Od onih u kojima nisu ziveli kraljevi nego pravi bogati Parizani. Cak i za uspesnog umetnika, sto je Rodin postao u svojoj kasnijoj karijeri, to je ipak bilo previse. Palata - Hôtel Biron - ima zanimljivu istoriju.

Ovo je slika vladine zgrade u gradu Huainan, a gde će ako ne u Kini, viđena sasvim slučajno u nekom časopisu. Slika zgrade iznenađujuće bizarne arhitektonike uz upit a šta je nagnalo tvorce i potaklo ih da tako što neobično načine. Motiv je svakako traganje za posebnošću i identitetom po svaku cenu. To je inače žestoka disciplina koja ne poznaje i ne sledi pravila viteške i gospodske utakmice, takmičari gaze ne pazeći šta im je pod đonove dopalo, u doslovnom smislu se primenjuje stara krilatica za nastalu civilizaciju  „cilj opravdava sredstvo“, pa je ova kineska majstorija jedan od rezultata tog traganja. Cilj je bio da se stvori entitet veoma prepoznatljiv, pamtljiv, koji će se kroz medije i priču 

Čovek se uči dok je živ, pa tako i ja ovih dana učim značenje jednog potpuno novog termina koji je počeo da se provlači kroz medije: defanzivna medicina.

Prvi put na taj termin natrčah 9. januara, slušajući intervju novinarke Aleksandre Gazivode sa direktorkom Lekarske komore Srbije, prim. dr Tatjanom Radosavljević. Evo transkripta tog dela razgovora:

Gazivoda: Tatjana, evo počelo je suđenje lekarima, počele su i licence da se oduzimaju, koliko bi zapravo srpskom zdravstvu značilo uvođenje protokola, kada je u pitanju pre svega sigurnost pacijenta, a samim tim i sigurnost lekara? Ovaj nedostatak protokola koji postoji u srpskom zdravstvu, vodi li on na neki način lekare ka jednoj defanzivnoj medicini, a to znači da mi se sutra ne bi sudilo, ako je u pitanju rizičan slučaj, ja ću odustati?

Radosavljević: Ja ću početi od kraja vašeg pitanja. Apsolutno se nalazimo u situaciji da jedan broj kolega ulazi u priču o defanzivnoj medicini, ne zato što oni to žele ili smatraju da je to dobro, nego sudeći po onoj narodnoj: "Ko ne radi, taj ne može ni da pogreši".

 Gost autor - Mirakulus

Moj djed šuster selio se sa obitelji trbuhom za kruhom. Radio je u Zemunu, Valjevu, Borovu pa opet Zemunu i opet Borovu. U Borovu je radio u dva navrata. Skoro odmah nakon osnivanja tvornice Bata došao je kao majstor i dobio stan u drugoj koloniji.

The Punk Syndrome je dokumentarni film koji me je uverio da je inkluzija zapravo prilično moguca. Ne samo što sam video kako ljudi sa mentalnim hendikepom stvaraju nešto zaista predivno na polju muzike, vec sam bio zapanjen sa koliko iskrenosti i realističnosti njihova bliža okolina i društvo  reaguju na njih.

Pratimo četiri punk rock muzičara (Pertti Kurikka, Kari Aalto, Sami Helle i Toni Välitalo - dvojica su sa Daunovim sindromom a druga dvojica sa nekom vrstom lakše mentalne zaostalosti) na njihovom putu od urnebesne lokalne (finske) atrakcije - prema potpuno uverljivom i veoma autentičnom pank fenomenu na evropskom nivou. Ovi momci provode puno vremena vežbajuci i stvarajuci genijalno jednostavne. ali ujedno i prilično dobro promišljene pesme. Zvuče kao veoma rani Ramonsi, a izgledaju otprilike kao GBH. Svakom od ove četvorice muzičara je posvecen jedan segment filma pri čemu vidimo koliko su njihovi životi integrisani u finsko društvo i koliko su to ustvari dirljivo "normalni" životi.

Cjeli je dan bilo mracno i oblacno. Kao da je zadnjem danu stare godine vec svega bilo dosta pa se tromo i mrzovoljno vukao kroz vlastite tamne oblake. A i kisa se nesto neckala. Kao da je i njoj bilo ljeno da se posljednji put stare  godine  baci u narucje  zemlje.

Jedino je temperatura znala  kuda ide na izmaku stare godine, iako je bilo ocigledno da "vozi" suprotnim smjerom. Stepeni su  gotovo u stopu pratili sate. Tako da je  u 17 casova bilo isto toliko stepeni.

I dok su termometar  i  casovnik vodili mrtvu trku  tog zadnjeg decembarskog dana, komsilukom  je odjeknula sporadicna, ali ipak  glasna, paljba petardi i pokojeg vatrometa.