What, then, is a travelling mind-set? Receptivity might be said to be its chief characteristic. Receptive, we approach new places with humility. We carry with us no rigid ideas about what is or is not interesting. We irritate locals because we stand in traffic islands and narrow streets and admire what they take to be unremarkable small details. We risk getting run over because we are intrigued by the roof of a government building or an inscription on a wall. (Alain de Botton: The Art of Travel)

Uz malo, ali sasvim malo, preterivanja moglo bi se reći da na celoj trasi tramvaja 41 nema ničega što bi se moglo nazvati lepim, ili što bi moglo privući posebnu pažnju. Tramvaj polazi od Trga slobodne štampe i ide na jug, odnosno jugozapad, uz nepregledne nizove zgrada koje su nekad, pre tridesetak godina, važile za novogradnje. Njihove sive fasade, sa pojedinim intervencijama u drugim bojama koje su se u međuvremenu pretvorile u sivu, ne deluju posebno inspirativno. Zahvati na zgradama ne idu dalje od na najrazličitije načine zastakljenih balkona, koji ih verovatno objektivno čine još ružnijima nego što su bile namenjene da budu. Divlje parkirani automobili i najrazličitije trgovine i pijace, neke male a neke veće, takođe ne doprinose preteranoj lepoti pejzaža. Hondina prodavnica, benzinske pumpe, neugledne pekare i razni kiosci sa brzom hranom, poneka pivnica, zubarske ordinacije i apoteke, male samoposluge, i to je uglavnom to.

Prvi put sam bio u Boru pre oko od trideset i nešto godina na đačkoj ekskurziji. Dobro se sećam lepog i modernog grada, gigantskih žutih kamiona, učitelja koji nam je pričao da je to najveći i najbogatiji rudnik bakra na svetu i rasadnik bratstva i jedinstva. U svakom slučaju rudarski raj na zemlji gde svi zaposleni imaju stan, odlične plate, besplatna letovanja, topli obrok... i siguran sam da nas nisu lagali. Posle toga smo se još divili Đerdapu i turbinama i, sve u svemu bila je to jedna veoma lepa ekskurzija (ove danas nisu ni blizu tome), tokom koje smo se uverili u "snagu

Danas je ekonomista dr Zoran Popov, jedan od autora našeg penzionog sistema, gostovao na vestima B92 i izneo perpetuum mobile ocene dostojne svih najboljih teoretičara besplatnog ručka. Postoje ozbiljne šanse da broj penzionera dostigne broj zaposlenih. Trenutni rezultat je 1.650.000 penzionera prema 1.850.000 zaposlenih. A za pogoršanje ovog rezultata će nam biti kriv MMF. Jer traži da racionalizujemo državnu upravu, zdravstvo i školstvo, i da reformišemo penzioni sistem !!! Da je ovo rečeno od strane Đure samoupravljača, ja bih razumeo. Ovako je strašno.

već neko vreme trupa erin's fiddle
pravi koncept koji je drugačiji od ostalih trupa irskog tradicionalnog plesa.

pokušavaju da kroz nastup pokažu kako oni u beogradu doživljavaju taj ples,
dok čekaju gradski prevoz, kad pada kiša, kad su u čitaonici

 

 ...u četiri ruke, za klavirom, kleinemutter i bocvena...

Od trenutka kada roditelji posumnjaju da nešto nije u redu sa zdravljem njihovog deteta do dijagnoze i lečenja je dug (i neizvestan) put. O ishodima ne vredi ni razmišljati. U sistemu koji je trom i prepušten savesti pojedinca, a pravilno ispunjen papir bitniji od osećanja i dostojanstva pacijenta i njegovih najbližih, pravi je uspeh da išta funkcioniše.

Na tom putu od saznanja, dijagnoze, mirenja sa okolnostima i hvatanja u koštac sa samom bolešću i zdravstvenim sistemom koji vas sapliće na svakom koraku (ne nestručnošću nego upravo organizacijom posla) roditelji su manje više prepušteni sami sebi, svojim mentalnim, obrazovnim i materijalnim mogućnostima. Pa ko koliko može i ume.

I to je nedopustivo.

Godinama se o kormoranima, odnosno vrancima (reč kormoran potiče od latinskog corvus marinus – morska vrana), šire laži, u čemu je nedavno učestvovala i b92, ne samo prenoseći govor mržnje i poziv na istrebljenje („izlovljavanje“) ovih ptica, već i izvrtanjem verovatno jedine tačno navedene činjenice u originalnoj vesti Glasa Zapadne Srbije.

Načuvši glasine kako je blog na umiranju, da su mu kreativni potencijali iscrpljeni, duh izhlapio, a lice ublijedilo, odlučio sam da mu priskočim u Upomoć. Poslužio sam se  starim zaboravljenim trikom iz art arhive bloga b92.

Te skockah jednu omanju hazart izložbu, tek da vas priupitam - hazartujete li inače?

 

 

Manitu (Kidja feat. docsumann)

.

I ne, ne želim da potpišem Inicijativu za zabranu Cecinog koncerta na Tvrđavi – ukoliko na Petrovaradinskoj tvrđavi kao spomeniku kulture koji pretenduje na dobijanje zaštite UNESCa već nisu zabranjeni koncerti kao takvi!

Pod jedan:  zato što svaka zabrana sa sobom povlači i svoje nusprodukte – u ovom slučaju to bi bila besplatna reklama.

Pod dva: zato što zabranom koncerta otvara prostor za nešto što inicijatori peticije verovatno ne žele – a to je davanje prihvatljivog izgovora za zabrane drugih manifestacija. Nama kud-i-kamo prihvatljivijih.

Pod tri: zato što ne verujem u instituciju zabrane kao takvu.

Набасах пре неки дан на ТВ прилог о сајту „На клик од здравља" и видех познато лице у прилогу, па почех да пажљивије слушам и гледам. Кажу ‒ сајт са информацијама о болестима намењен глувим особама, састоји се од видео прилога у којима се потребне информације дају знаковним језиком. „Ништа не разумем, зашто знаковним језиком, зар глуви не могу да прочитају текстове?!" ‒ питам се... и после минут-два помишљам први пут у животу да они међу њима који никада нису чули говор, можда и не могу лако да прихвате концепт писане речи, тј. повезивање слова у речи.

И добијем одговор од познатог лица, моје школске другарице Славенке Динић: „Информација коју смо добили од председника Градске организације глувих и наглувих Ниша је управо да они често разумеју до 20% појмова на српском, да већина не чита, па чак и они који читају ‒ због малог фонда речи којима баратају ‒ прочитају неку вест у новинама, али донесу је у њихову организацију код тумача НА ПРЕВОД, да би били сигурни да су лепо разумели јер не схватају поједине појмове... у школи се концентришу на учење говора и знаковног језика..."

.

Kada je Mladen Jovanovic, visoki sluzbenik medjunarodne organizacije u Zenevi, otvorio pismo i procitao sta u njemu pise, on i njegova zena Ivana prebledese. Bilo je to pismo od najboljeg privatnog obdanista u Zenevi i u njemu je pisalo da je njihov trogodisnji sin Borivoje odbijen.

Svima su puna usta razvojnih programa i podsticajnih mera  naša propala privreda se ne oporavlja, poljoprivreda i dalje propada, a prosečna plata u Srbiji, izražena u evrima, je najniža u regionu.  

Govorimo da je poljoprivreda pa čak i proizvodnja zdrave hrane naša komparativna prednost, a upravo tu smo u zaostatku.

I dok se država kao institucija ne meša u svoj posao mnogi, uključujući i ljude iz vlasti, izgleda mnogo mešetare. To je valjda ono što se kolokvijalno zove sprega vlasti i kriminala, uvoznički lobi, lobiranja i foliranja. Nekad je narodni mudrac rekao da voleti svoju zemlju znači pre svega obrađivati i negovati njene njive, šume i livade.

Dakle,  poljoprivredni proizvođači kukaju da im propada i ono što proizvedu jer su niske otkupne cene, a država umesto da se podsticajima umeša u razvoj poljoprivrede zatvara oči pred uvozom svega i svačega, a sve pod demagoškim motom «kupujmo domaće».

 

Uvozimo krompir iz Holandije, Italije, Izraela, BiH, pasulj iz BiH,