Džon Hjuz, režiser i scenarista kultnih filmova kao što su Ferris Bueller's Day Off, Weird Science, The Breakfast Club, Sixteen Candles, Pretty in Pink, Planes, Trains and Automobiles, kao i megahita Home Alone, preminuo je juče u 59. godini života.

Iako se nikada nije oporavio od ogromnog uspeha koji mu je doneo film Sam u kući, Hjuzovi filmovi

Evo prilike pobornicima 27. marta - neka se dokažu. Umesto da se ovde frljaju komentarima i već znanim parolama (Bolje grob), neka se u ime pravde koju proklamuju zalete na nepravedno zaposednuto Metohiju i Kosovo i kažu - brale, ja sam na budućem spomeniku pravde. Nema te cene za našu mladež... Evo, prvi ću ja... i naša mladež neka krene... u što većem broju... Pa šta ako će svi izginuti?! Sloboda nema cenu! 

Situacija je jednako teška kao ona 1941. godine. Ona sila onda i ova sila danas, ako se gledaju nekakve proporcije, iste su. Kolika je billa snaga nacista onda,

Braća smo po ocu. Ali nikada nije bilo razlike medju nama trojicom.

Majka Radmila i veseli Mile uzeli su se 1952. godine. Milivoja je otac doneo iz prvog braka, sa obronaka Sokolovice. Nikada nisam nikoga od rodbine pitao niti saznao zašto i kako se razveo od prve žene i zašto je Milivoje pripao njemu.

Imao je tada četiri godine. Nije mogao ni da hoda ni da govori - dečija paraliza vezala ga je za krevet, a nešto se u glavi od početka nije složilo kako treba. Radmila ga je prihvatila kao svoje, njen čovek je to zaslužio. Podizala ga je, naučila svemu što zna. Tek pet godina kasnije rodila je mene, a onda još dve potom i Acu, njega u tridesetpetoj.

Zelja nas pokrece. Barem mene. Zelja za istrazivanjem neceg novog, neceg nepoznatog i neistrazenog. Sto ne znaci da je zelja za starim, poznatim i vec dobro istrazenim umrla. Naprotiv, nista se ne moze dobro spoznati do kraja, u tolikom da bi prestalo da nas intrigira. Ni sebe ne poznajemo dovoljno dobro. Ako neko sumnja u ovo, setite se kako ste odreagovali na neku potpuno novu stvar u vasem zivotu, i videcete da takvu reakciju niste od sebe ocekivali. Spoznajom sebe dobijamo mnogo. Poznajuci sebe dajemo drugima pravo da nas vise upoznaju. Zelimo da delimo i da budemo podeljeni. Zelja nas pokrece, za boljim, za novim.

Novak Đoković ponovo sa šampionskim peharom u rukama. Puno srce nacije ovog nedeljnog podneva. Melburn: finale 3:0.  Verovatno je malo onih koji nisu pomno pratili njegov finalni meč na Australian open-u, tako da je izlišno ovde bilo šta prepričavati. Ostaje mesta samo za izraz oduševljenja i za pokušaj da ta izvanredna, pozitivna energija bude što vidljivija, obznanjenija. Zato ovaj post.

Ali, ima još nešto. Ne tako lepo.

Znao sam za nju i ranije. Više kao legendu. Ne kao konkretnu priču. Daleko bilo, mislio sam. Realno, plašio sam se. Kao i uvek kada je u pitanju nešto nepoznato, strašno.

GI Majka Hrabrost, Udruženje babica Srbije i NVO "Dokument"  5. maja, od 17h do 19h u Tašmajdanskom parku zajednički obeležavaju Međunarodni dan babica.

Ovaj dan se kod nas obeležava po drugi put, a njegovo obeležavanje su počeli i značaj prepoznali upravo GI Majka Hrabrost i Udruženje babica Srbije prošle godine.

Takođe, tokom 10 dana koji se protežu između Međunarodnog dana

U momentu postavljanja ovog bloga, samo je još oko sat vremena bilo ostalo do početka zakazanog dvoboja.... Situacija napeta: suparničke strane se merkaju – svako je još uvek u svojoj busiji...  Ne čuje se ništa osim povremenog zveckanja mamuza ...

Nevinost se u zivotu gubi vise puta i na razlicite nacine. Postoji ona bukvalna i seksualna, ali nije ovde rec o tome, mada nije zabranjeno komentarisati ni to. O cemu bih zeleo da bude rec je o onome kroz sta (ja se nadam) manje-vise svi prolazimo u svom zivotu, a to je kada nas zivot iznenadi, prikrade se necujno iza ledja, prestrasi nas do srzi, toliko da posle toga vise nismo isti, ne u smislu da smo postali drugaciji ili neko i nesto drugo, vec da nas kvantno prebacuje iz trenutnog u naredno zivotno stanje.

Imao sam, ako se dobro secam maksimum 10 godina. U jednom od tada boljih beogradskih bioskopa poceo je da se prikazuje drugi deo naucno-fantasticnog serijala koji smo svi tako voleli i obozavali.

Autor: Rodoljub Šabić

Upotreba SMART kartica u okviru tzv. BUS Plus benefit programa u gradskom prevozu je, rekao bih, postala veoma interesantna tema. U prilog tome da se radi o temi o kojoj javnost nema dovoljno informacija govori činjenica da mi se u poslednje vreme s tom temom u vezi sve češće obraćaju predstavnici medija ali, što je posebno interesantno, i ne mali broj građana. A čak i neki „fanovi" poverenika šalju mi poruke da su iznenađeni zbog toga što tim povodom Poverenik za (informacije i) zaštitu podataka o ličnosti ništa nije preduzeo, pa mislim da je to dobar razlog da i ovde na blogu o tome napišem nekoliko rečenica.

Da, onaj 5. oktobar mora da sačeka neki drugi oktobar, koji neće tako skoro doći, kako bi bio proučen i postavljen na neko svoje mesto u galeriji za nas važnih zbivanja. 

Svratih na blog tek da malo protumaram, jer odavno nisam bio, a što se 5. oktobra tiče, sve sam mislio da je već nakačen neki tekst, tako da mi namera i nije bila pisanje, već, eventualno, samo čitanje. No, kad je već tako, hajde da natuknemo makar nešto, ukratko. 

Naročito u nekoliko poslednjih godina - 5. oktobar je, kao i mnogo šta u našoj bližoj i daljoj istoriji, podvrgnut onoj vrsti obrade koja ne spada u istraživanje o onome što se zaista desilo i u kakvom kontekstu se desilo, već spada u parcijalna iživljavanja nad samim događajem, odnosno predstavlja njegovo stavljanje u funkciju momentalnih potreba "obrađivača". 

Autor: Rodoljub Šabić
Neretko sam govorio o neobičnoj sudbini krivičnih prijava koje je Poverenik za (informacije od javnog značaja i) zaštitu podataka o ličnosti podnosio javnim tužilaštvima. Kažem neobičnoj s obzirom da nijedna od većeg broja tih krivičnih prijava podnetih zbog krivičnog dela iz člana 146. KZ ili zbog drugih krivičnih dela u direktnoj ili indirektnoj vezi sa nedopuštenom obradom ličnih podataka nije nikad dobila očekivani epilog, nije "prerasla" u optužnicu. A pri tom stvar nije bila u tome da poverenik i njegovi saradnici nisu znali da prepoznaju "osnove sumnje", jer nikad ni jedna krivična prijava nije ni odbačena. Sve su imale manje više istu sudbinu - zastarelost.
A ovih dana po prvi put sam dobio jedan tužilački akt kojim se na meritoran način tužilac izjašnjava o poverenikovoj krivičnoj prijavi - prijava je odbačena.
I mada i to izgleda neobično, obradovao sam se.