Autor teksta: doc. dr Davor Džalto

 

Kao što je poznato stručnoj ali i široj javnosti, dva ključna umetnička muzeja u glavnom gradu Srbije su uspešno zatvorena dugi niz godina. Reč je naravno o Narodnom muzeju i Muzeju savremene umetnosti („Muzej na Ušću“), čije su zgrade zatvorene za javnost od 2003., odnosno 2007. godine.

Primer zatvaranja muzeja na tako dugo vreme pokazuje izrazito problematičan odnos društva i države prema kulturi i njenim institucijama. Ono što uvećava ovaj problem je odsustvo jasnog plana o tome kada će radovi biti završeni

Dve su me priče navele da napišem ovaj tekst. Prva govori o tome da će se u penziju ići tek sa 70 godina i da je veliko pitanje kako će izgledati srpski penzioni sistem. Druga je u stvari napad srpskih medija na ministarstvo poljoprivrede povodom trošenja novca na spotove sa Radošem Bajićem, gde se pozivaju poljoprivrednici da koriste besplatne usluge agronoma - savetnika.

1500 agronoma je angažovano na poslovima savetnika, sa ciljem da pomognu poljoprivrednicima da povećaju produktivnost. Koliko sam upoznat, ceo projekat organizuje i finansira vlada Kraljevine Danske, mada na internetu nigde nisam pronašao potvrdu ove informacije.

Nikola, moj drug iz detinjstva, jednom mi je ispričao, a bilo je to davno, kako je njegov deda, kome se ne sećam imena, jednog nedeljnog popodneva video vile kako igraju na loncu....Lonac je bio na šporetu, onom na drva...plavi lonac, ako se dobro sećam, sa poklopcem druge boje – bordo, ako me sećanje dobro služi... Deda je sedeo u kuhinji na hoklici, glave naslonjene na grubi drveni astal nasuprot šporetu smedervcu ... dremao je.... a kada je podigao pogled... vile su igrale na loncu....Koliko je tačno bilo vila i kako su izgledale, moj drug iz detinjstva Nikola nije mi rekao, a čini se ni njegov deda njemu.

Koliko Kubanaca ima u Miamiju i prigradskim područjima? Niko ne zna baš tačno. Ako se pitanje postavi gradskim starosedeocima, odgovor bi uvek bivao poražavajući: previše. (Luis Ortega: Cubanos en Miami, u španskom originalu: ¿Cuantos cubanos hay en Miami y en las zonas colindantes? Nadie lo sabe a ciencia cierta. Si se le pregunta a los viejos residentes de la ciudad la respuesta sería siempre devastadora: demasiados.)

Juan Berasategui, nepostojeća ličnost izmišljena za potrebe ove polupriče, ima divan pogled sa prozora. Sa 32. sprata njegovog kondominijuma u South Beachu (SoBe) na samoj plaži, vidi se pučina, naslućuje se ogromni Atlantik. Tek ako se pogleda vrlo duboko, u dno prozora koji ide gotovo do poda, vidi se uska linija peska, plaža ispred kondominijuma. Juanova spavaća soba je zastakljena i ispupčena prema vodi, tako da on iz svog skupog stana vidi Okean čim se probudi. U daljini se ponekad sjaje brodovi, ali mnogo češće sa prozora vidi se samo plavetnilo mora.

What follows is the personal account of the recent events in Japan by my friend Keiko Ito who lives in Tokyo, and who has kindly given me permission to share her Facebook entries on this blog. She wrote to her Facebook friends what is happening in her immidiate surrounding, wrote about her thoughts and feelings, and shared her worries about the fate of her relatives in Sendai.

I am posting them in English language, just as they were originally written. Keiko might join us from time to time (as she finds time), so I would encourage the commentators to post in English, if at all possible. If not, I'll try and translate, for her sake.

March 12, 2011

1.25am - What a day. Thank you so much for your messages of support. It meant a lot! Sorry I won't be able to reply individually today. It is 1.15am and I finally got back home. I managed to join my husband at his office in downtown Tokyo (I was not too far - only 1.5h walk!) so we walked back together, which was a great comfort. It is 4C/39F and the wind was very cold. No major damage in the house, but a lot of victims in the northeast part of the country, where my in-laws live. Telephone still not working, so after receiving a first "we're ok!" message from my sister in law, we still haven't managed to speak to them. Anyway, just a first "we're safe!" message. Lots of love, Keiko.

 

 

 

 

 

Dok srčem prvu jutarnju kafu ...

Srk ...
Listam novine, srkućem kaficu,pa tako saznajem sledeće vesti ...
Srk ...
Juče je bio 1.april...Naši političari su obeležili ovaj dan...davanjem novih obećanja...
Srk ...
Predsednik je ovih dana pozvao naše zemljake u dijaspori da ulažu u Srbiju...Neki ekonomisti smatraju, da su zbog astronomske cifre koja je potrebna za upumpavanje u našu ekonomiju,vanzemaljci(oni koji trenutno rade i žive van zemlje) odjednom postali zemljaci...ali se veruje da ni oni nisu...baš pali sa Marsa...

 Drugaricu Danu sretnem najčešće u gradskom busu. Ja obično idem samo do pijace a ona žuri na posao, pa onaj dogovor "kad ćemo da se ispričamo i vidimo" obično završi samo na "čvrstom" obećanju. A draga mi je. Lepa, zaokružena, nasmejana, niko ne bi rekao da je neke muke more,  kako bi po njenom blistavom osmehu zaključiili ljudi koji je ne poznaju.

Srele smo se tako i pre oko dva meseca. Iz autobusa mi je pokazala zgradu u kojoj joj živi mlađi sin Vlada sa devojkom. Ne iznajmljuju stan, devojka je to nasledla od nekog a ona im sada nosi ručak, armu što je skuvala, 

Šta je grad i čiji je grad? Sa pravom je Inicijativa za (ne)davimo Beograd postavila to pitanje svima u gradu, vlastonoscima i građanima i očekuje se odgovor koji bi bio od pomoći da se prvo razume o čemu se radi a onda i zaustavi ili bar zastane sa različitim formama gradogradnje i gradorušenja koje su što se tiče Brograda na putu da izmaknu kontroli. Ovde je mnogo toga što

 „Trebalo bi da krenem. A magla je. Da krenem na železničku stanicu;  kupim kartu za voz; uđem u grozni vagon; sedim, posmatram ništa kroz prozor. Onda  se nađem pred kapijom zatvora, tamo pokažem dokumenta. Vadim sve iz torbe. Smeškam se stražarima. Ugledam lice svog sina. Suočim se. Zapitam se gde sam pogrešila...

Svake subote.  Već godinu dana. Nije on kriv, ljubi ga majka. Isti je otac. Njegov. Ili moj? Odustajem.

Danas ću popiti kafu, sledeće subote ću ga lagati da mi nije bilo dobro, ili ću već nešto lagati. Ili ga jednostavno više nikad neću posetiti. Sada mi se čini da bih mogla, mirne duše, da ga ne vidim više nikad. Mog lepog sina. Jedinca. Ubicu...“

 

 

Intervju: Anthony Giddens, direktor London School of Economics

Razgovarao: Dejan Jović , 10. juna 1999.

Pitanje: Nedavno ste rekli da je 1999. značajna godina jer je desetogodišnjica 1989. Kako biste danas ocijenili značenje 1989?

Odgovor: Rekao bih da je 1989 imala fundamentalno značenje za odnose u svijetu. Mislim da je moramo smjestiti u okvir

Udariš kašikom u šerpu i čuješ zvuk. Zvuk proizvodi i cvokotanje zuba u zimskom periodu i opaljen šamar, udarac glavom u zid (i spoljašnji i unutrašnji zvuk), zvuk klepetuše, crkvenog zvona, nepotrebno je, čak besmisleno, pominjati zvukove koje proizvode instrumenti, zvuk šume, polja, reke, pa delikatni zvuk tišine! Život nam prolazi, od rođenja

Podaci i fotografije: Milivoj Vučanović

 Mladi Lastavičari

Dakle, raslo blizu Vršca Dobro drvo. Bilo je krupno i lepo i dominiralo obešumljenim Banatom. Pružalo je dom pticama, pa tako i u Vojvodini vanredno retkom orlu Zmijaru (jeste, baš TO drvo).

 

otvoriti terasu

širom

 

zaliti cveće

 

 

nabaviti:

300 g semenki

hleb sa heljdom

2 veća filea soma

(3 manja)

sok od paradajza

Tolerisanje nelegalne  gradnje od strane političara a onda i države  je perfidan  način korumpiranja građana po šemi - mi vam legalizujemo a vi vraćate uslugu i glasate za nas ...

U Skupštini je priča o zakonu koji treba da po ko zna koji put reguliše legalizaciju bespravno izgrađenih objekata što podrazumeva da će biti u najvećoj meri abolirani graditelji zgrada sa one strane zakona i čije je takovo građenje nekim predhodnim pravnim propisima uzimano za krivično delo. I šta će država, tužna i čemerna, pobedili je ti sa viškom neimarske samoinicijative, namnožili se beskrajno, država ih ispustila iz vizure još odavno i sada im ništa ne može, svi pokušaji, ako ih je i bilo, nisu uspeli i pored nerazumnih ustupaka, pa ajde onda da ih prihvati i oslobodi sebe obaveze. Praktično rešenje ne može se poreći, kaže ona (država) sve može da se legalizuje za malu kintu i sa kusom procedurom a onda (država) mirne duše, oslobođena stresa ode na zasluženi počinak.