Elem...dozivljavajuci sicusne i srecne katarze, red za redom, tj. mladim krompiricem za mladim krompiricem, odlucila sam da bacim tri i po reci, cisto da ozivim ovaj prostor.

     Dosta sam dekoncentrisana, ucim ko kreten za ispite, i sad sam najizad dosla do momenta kada mogu da srcem kafu, kuliram, slusam muve kako zuje, gadjam vrapce sa prozora (imam drvo lipe exact ispred mog cenjenog prozora) ali jok! Jos uvek sam krcata energijom i savest mi ne dira mira i ja prosto ne znam koji joj je djavo i zasto bas uvek mora da mi zvoca, ali takva je kakva je

 Gost autor gondorgirl

 

 

Dolazim u iskušenje da ovaj tekst počnem citiranjem Harija Kalahana na temu mišljenja. Znate ono: "Mišljenje je kao...". No, ovde sam gost i trebalo bi da se ponašam pristojno, pa ću samo konstatovati da je

Srbija je zemlja koja svojim stanovnicima nudi zabavu svetskog nivoa. ... Mislim ceo svet je cuo za "zabavu" koja je omogucena Srbima, mahom mimo njihove volje. Srbija se dugo godina pojavljivala u vestima i CNN i Reuters, i Sing Hua, i Pravda, i Mond,... kao stalna rublika. Tamo negde posle politike a pre vesti iz kulture isla je rublika "vesti iz Srbije". Prema statistikama 67% Amerikanaca je verovalo da je Srbija neka od domacih drzava jer se tooliko spominje. Ili su to bili Kinezi!?

Krajem avgusta ove godine pisao sam o Savskom amfiteatru ponavljajući tekst od pre četiri godine na istu temu .... ali tema zaista nema kraja i svako malo eto novog iznenađenja ...

Savski amfiteatar, oduvek se tako nazivao teren između Save i Savske ulice i od Sajma do železničkog mosta ili tu već negde, opet je tema. Negde u leto ove godine beše neki dogovor tadanjeg gradonačelnika i podpredsednika vlade oko zajedničke akcije da se ti hektari pod železničkim šinama urede i privedu gradu i bilo je govora da se načini neka zajednička komisija ili tako nešto i da započne diskusija. A onda, iznenada, pre neki dan u novinama se pojavio, izložen javnosti na uvid,  gotov projekat za taj prostor prikazan putem 3D modela i  nazvan  je „Beograd na vodi“  a koji prezentira kako je napisano Srđan Rupar, budući direktor preduzeća „Beograd na vodi“ i vođa tima od 20 neimenovanih stručnjaka koji već godinu dana rade na tome. Verovatno u skladu sa idejom i po nalogu podpredsednika vlade  koji je to i u kampanji proteklih izbora nudio publikumu kao svoj budući doprinos Brogradu i šire. 

  neću da se sećam tih ratnih profitera čija je sva moć u tudjoj nesreći,  u tudjem strahu ili tudjoj pohlepi, koji rastu i jačaju na ljudskim slabostima ko djavo, daću sve od sebe da zaboravim da sam sedela za istim stolom i jela sa njima, pila sa njima, da sam ikada imala ikakva posla s njima, neću da se sećam tih polupismenih, tih paranoidnih, prevrtljivih,

 

 

Kada jednom odem sa ovom mesta (koje  i ne postoji) a to će se desiti uskoro one way or another ostaće mi u sećanju  samo:

jedna sunčana terasa u Zvečanu, jedna komšinica

Kada u živite u zemlji čiji Predsednik svako svoje obraćanje javnosti svodi na reči /fraze – „boriti se“, „nećemo se predati“, „svi zajedno“ i „nikada“, onda nije čudo što cela vladajuća elita kao vrhunski domet Srbije u narednim mesecima vidi to što Kosovo neće moći u UN, OSCE,

Opet sam bila u Zemlji Kobasica, (Krava i Lekovitih Trava). Ovoga puta, nesto pasivnije nego inace, provela sam vise vremena u horizontalnom polozaju i prepustala drugima da rade svoj posao, a ja konzumirala zajedno sa nerodjenim Prackom Simeunovicem, koji se pokazo kao veliki talenat za uzivanje i odobravao moje akcije istezanjem i sutiranjem iznutra.

Konzumirala sam tako i jednu odlicnu pricu Woody Allena, koja je inspirisana bizarnom statistikom da svake godine u USA 20ak ljudi strada tako sto ih ubije krava. U vecini slucajeva namerno, a jednom cak s ledja. Podelila bih

U pravu je Berni Sanders: republikanci i demokrate su samo dva krila iste ptice

 

- Gde si krenuo  ?                       

- Nigde .

- Po čega si pošao?

- Po ništa.

- Zašto onda ideš ?

- Da ne bih stajao.

  / Autor poznat samo autoru /

 

   Čovekova  potreba za stalnim kretanjem je starija od njega. Pre ljudskog bića kretala se materija, vazduh, svetlost, zvuk, planete, mikroorganizmi, pa nešto savršeniji oblici života, praživotinje... i tek onda čovekov korak  postade potrošač njegove energije. Postade potreba i način da se prekrati vreme, prostor, reč, ćutanje... kako bi se stiglo do /ne/željenog cilja.

Borac za pravdu

(pogledajte do kraja da vidite brijanje nasuvo Zrinka Tutića)

vršnjakinja

filozof

glumica

plavuša

Super si ti Seve. Ja valjda znam, ja sam fan. Super pevaš, super izgledaš,

Piše: Boban Stojanović  

Dragi i drage,
Elem, pre nekoliko godina kada je ovaj blog počeo sa radom usudio sam se da njegovim urednicima pošaljem linkove za neke od tekstova na sajtu Queerie. Dobili smo zeleno svetlo i to je bilo cool. Od tada pa do danas, korisnik „queeria“ objavio je na desetine blogova od kojih su neki skrenuli pažnju, mahom tabloidne i desničarkse javnosti. Kao jedan od autora pomenutih blogova, pored Peđe, uvek sam naglašavao važnost postojanja slobodnog mesta koje može da podnese i samo/ironiju, i ošru kritiku društva i sprdanje manjine nad većinom, kao što se većina redovno sprda sa manjinom. I još neke kreativne stvari pride.
No, poslednjih meseci stvari su se promenile. Nekoliko mojih tekstova doživelo je oštre osude uredništva/moderatora bloga. Pisati za medij kao što je blog i imati veliki osećaj samocenzure ne uklapa se ni u politiku bloga ni u moj lični odnos prema slobodi izražavanja. Smatram da su neki od ovde objavljenih postova sadržali i sadrže mnogo više uvreda, mržnje, skrivenog govora mržnje i diskriminacije, nego neki od navodno spornih tekstova na blogu Queerie. Smatram da je ovaj blog izgubio svoju jačinu koju je imao u početku i da je njegov sadržaj potpuno razvodnjen u ime jednakosti i tzv. demokratije.
Upravo iz tih razloga želim da se kao autor odjavim sa bloga i da virtuelno pero prepustim mom drugu, kolegi i bratu Predragu Azdejkoviću :)

Za sve drugare dostupan sam na mailu: boban_stojanovic_wib@yahoo.com
Kiss svima,
Boban

ps. Odjavni tekst koji sledi pisan je za sajt pescanik.net i objavljen je 4.10.08.

Mi smo normalni, drugi su nenormalni. Zašto Oni moraju biti tako neiskreni, netočni, nepouzdani, nedisciplinirani, ljigavi, lijeni, korumpirani, licemjerni, uobraženi, operirani od humora, hladni, nedokučivi? Zašto jednostavno ne mogu biti kao mi? (Richard Lewis)

 

 

 

Kada se moja 15. godišnja ćerka vratila razočarana sa propalog koncerta Amy Winehouse, rekao sam joj: "Gledaj to ovako, mozda je to poslednji koncert Amy, a ti si bila na njemu."

I uh, bio sam u pravu.

Amy je otišla, i jako mi je žao što je eto baš sa nama ovde podelila, svoj poslednji nastup.

RIP Amy.

Nije to bio loš rođendan, ne, ne, nikako... Počeo je tako što smo iz banke dobili izvod s obaveštenjem da su nam na račun legle parice iz Ministarstva zdravlja, odobrene za početak projekta "Mapa porodilišta". E, ko da su znali koji dan da odaberu za uplatu!

Potom smo zapucali na Batut, na okrugli sto u organizaciji Ministarstva, a sve povodom javne rasprave o strateškom planu razvoja javnog zdravlja u periodu 2010-2015. Ljudi