Autor: Rodoljub Šabić

Priča počinje tako što jedan novinar podnosi zahtev za slobodan pristup informacijama jednom javnom komunalnom preduzeću (JKP). Traži informacije kao što su završni računi, godišnji programi poslovanja, godišnji izveštaji o poslovanju, popisi dugovanja i sl. A nastavlja se kroz mnogo „zanimljivih" sekvenci.

(...) Najpoučniji primer ovih procesa svakako je onaj koji se vodi bosanskim Srbima, pod optužbom da su oni jedini krivci za gradjanski rat u Jugoslaviji, premda su možda baš oni najviše prepatili i mada je taj narod doživeo najveće tragedije u svojoj davnoj i nedavnoj istoriji, a čija hrabrost i osećanje časti nisu svojstveni našem vremenu. Zašto da budu izabrani baš Srbi, zašto da se na njih svaljuju svi gresi, zašto da njih optužuju za neoprostive grozote, iako su ih počinili manje od drugih? Nagon za održanjem ili legitimna odbrana, pre nego puka izopačenost, uticali su

Već svojom pojavom na javnoj i političkoj sceni, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina XX veka, unutar tadašnje komunističke nomenklature Latinka Perović, zajedno sa Markom Nikezićem, bila je oličenje novog tipa političara koji se zalagao za dogovore i istorijski kompromis kao način rešavanja problema među jugoslovenskim narodima – baš kao i za modernu privredu po zapadnom modelu koja bi, dakako, podrazumevala povlačenje komandne uloge politike iz privredne sfere. Već od tih, ranih dana, pa sve do danas cilj Latinkinog dela, ali i samog života njegove autorke, bila je i ostala Moderna Srbija.

Одвратан дан...Подсетник Србији на блато у коме грца, из којег никако да се ишчупа - једном за свагда...

Црвено слово у календару срамоте и бешчашћа...

...

Спава ли Србија још увек? Земља Трнових Ружица...земља искривљених огледала...земља пропуштених прилика...

...

Да

Naravno, da bi dobio ovakvo objasnjenje moras licno da im dodjes na noge, u surcin, na salter,

Ukratko o vanzemaljcima dok čekamo da nam se ukažu
-------------------------------------------------------------------------------

Bez obzira što o vanzemaljcima ne znamo ništa, pa čak ni da li postoje, ipak u raspravi o njima moramo da napravimo neku njihovu podelu. U popularnoj literaturi vanzemaljci su po pravilu nešto poput iskarikiranih ljudi, po formi često nakaze za naš pojam lepote, mada ponekad simpatični, uglavnom preterano ili zli ili dobri, jako pametni ili umno sasvim ograničeni itd. Zapravo, oni su obični ljudi sa nekim prenaglašenim ljudskim osobinama. To u literaturi, a što se nauke tiče, oni su jednostavno živa bića. Ta bića mogu biti (e tu, konačno, dolazimo do naše podele):

-      Jednostavni organizmi.
-      Složeni organizmi
-      Inteligentni organizmi.

Ilustracija: Milorad Krstić 

Najveće šanse su da postoje ovi prvi, mada je i za njihov nastanak potrebno da se pogode mnogi uslovi. Složeni, ili viši organizmi su neizmerno veći izazov za prirodu. Našoj planeti je bilo potrebno dve milijarde godina da ih iznedri. Još veći izazov je nastanak inteligentnih bića. Inače kada se u svakodnevnom govoru kaže „vanzemaljac" obično se misli baš na takvog, dakle, inteligentnog.

Svaki susret dve sestre predstavlja novu priliku da se odredi koja će imati glavnu reč. Foto copyright © Nitin Bhardwaj

Zavojiti put kroz ‘džunglu’ vodi nas do druge oblasti Tadoba Tiger Reserve u centralnoindijskoj državi Maharaštra - jezera Telija.  Pokraj samih kola u pokretu opažam prugastu vevericu, dok ispred nas pretrčavaju šumske prepelice. S bandanom vezanom preko nosa, u oblaku prašine stižemo na obalu drugog jezera, gde nas nadleće ćubasti osičar.

Teško je ostati ozbiljan već pri čitanju naslova u Njujork tajmsu "Talibanski lider u tajnim razgovorima je bio varalica", a pri daljem čitanju članka čovek rizikuje ozbiljniju upalu stomačnih mišića. Ukratko, tip koji se predstavljao američkim, NATO i avganistanskim zvaničnicima kao Mula Aktar Muhamed Mansur, koji je navodno drugi čovek talibana (barem te vrste talibana) posle Mule Omara, nije narečeni. To ga nije sprečilo da se sastaje sa zvaničnicima (američkim, NATO i avganistanskim) i da bude vozan NATO avionom na sastanak sa drugim prevarantom - demokraCki izabranim preCednikom Avganistana, Hamidom Karzaijem.

Svakog dana oko dvanaest, volonterke Dženi, Kler i ja, kao i svi ostali stanovnici u velikoj Tanginoj kući, okupljali smo se na zajedničkom ručku. Izostali bi samo oni koji su imali časove u to vreme. Kuvala je najčešće Tang, a ako je ona bila prezauzeta ili odsutna nekim poslom, zamenjivala ju je Huong, kojoj je pomagala Ngen. Tang je volela da kuva, ali osim te ljubavi, u načinu na koji je preuzimala kuvarsku palicu od druge dve žene čim bi se vratila kući, ili čim bi završila sa intervjuima koji je u radnoj sobi često davala stranim novinarima preko Skajpa, bilo je više od toga. Osim ponosa što dobro kuva – a zaista je bila nenadmašna – bilo je tu nekog samonametnutog moranja, kao obaveza koju je morala da ispuni kao domaćica te kuće.

Za mene je, u toj njenoj revnosti, najbolje bilo oslikano ono o čemu mi je pričala o vijetnamskim ženama i modelu ponašanja kome su učene. Od njih se očekivalo da u kući budu domaćice i majke, a izvan doma, ako su bile zaposlene – poslovne žene. U svim njihovim obavezama, u ulogama koje su preuzimale tokom jednog radnog dana, morale su da budu doterane, ženstvene a, najbitnije, stalno osmehnute i tihe. Na ulicama je bilo veoma teško videti neurednu ženu, čak i kada su izlazile samo u kupovinu. Vijetnamska moda nametnula je stil koji je postao prepoznatljiv i koji nisam srela nigde osim u ovoj zemlji: haljinice kao za devojčice, koje su mi ličile na tinejdžerske školske unifrome, samo što su ove bile u raznim bojama i sa otvorenijim izrezima oko vrata, sa kratkim rukavima ili bez njih. Preko toga, u svežijim danima, oblačile bi strukirane blejzere, ili jaknice sa sitnim cvetnim desenom.

Mama-Kengurica i Tata-Kengur u epizodi: EPIDURAL

Pa, ne bih se baš zaklela. Kad je porođaj u pitanju, bila sam krajnje religijski nastrojena, verujući doslovno u Reč Božju, po kojoj su žene kažnjene da u bolu rađaju decu. Moj je stav bio krajnje jasan od samog početka: ili epidural, ili menjam ime u 'Georgina'!

"Vi

Yesterday I woke up knowing that I would face the mountainous terrain of Serbian bureaucracy in order to finish the establishment of my branding agency. It is mountainous, full of crags, hairpin turns, and impasses due to rock slides, and while

Od početka juna, Austrijanci koji su napunili 16 godina imaju pravo glasa. Sećam se da je svojevremeno Milan Milutinović tražio da vadimo lične karte sa 16 ili 14, no to nije značilo pravo glasa. Pitam se, šta bi bilo kada bi sada starijim maloletnicima u Srbiji  dozvolili glasanje. Koje su vrednosti koje oni cene? Mladi koji danas imaju 16 godina su verovatno vrlo svesni svega što se oko njih dešava na političkoj sceni. Pretpostavljam da je tako poslednjih 15 godina, kao što je i moja generacija, umesto da se zeza po parkovima, uvučena u tv ekrane, i umesto na rok koncerte išla na demonstracije, umesto filmova gledala je neke skupštine, gazimestane, zbegove, bombe, leševe, vodene topove, cece, brene, dizelaše, dafine, jezde, potpuni sunovrat vrednosti.