Piše: Rodoljub Šabić

Kažu da je "Stari savski most", poznat i kao "tramvajski", a u vreme kad je napravljen (1942) kao "Princ Eugen", nešto kasnije i "nemački", jedan od samo nekoliko mostova na velikim evropskim rekama koje nemačka vojska prilikom povlačenja u Drugom svetskom ratu nije uspela da sruši, iako je to pokušala.
Miladin Zarić - Mišo, beogradski učitelj je čovek koji je zaslužan za to.
Stanovao je u neposrednoj blizini, u Savamali, u Karađorđevoj ulici i tokom borbi za oslobođenje Beograda video je da su nemački vojnici minirali most i

Dodjem pre neki dan kuci i zateknem svog 39ogodisnjeg muza kako se igra sa helikopterom na daljinsko upravljanje. (Nekoliko puta ranije sam ga zatekla u Selfridges-u kako ceznjivo gleda police sa play station konzolama, ali se nikad nije prepustio impulsu i pazario nesto.) Kaze: “Kupio mi Richard.” “Ali zasto?!”, pitam ja. On seretski odgovara: “Pa, kad sam ja na primer u dnevnoj sobi, a ti u kuhinji, ja mogu da ti posaljem poruku helikopterom da mi doneses pivo. Naravno,

Otprilike da ne prođe ni desetak dana a da ne ne pojavi neki tekst o IT-ju. Otprilike isto kao i vesti o nalazištima zlata, budućim rudnicima, milijardama ulaganja, zlatnim žilama na kojima draga nam otadžbina leži pred izbore bilo koje sorte.

 

Obično takve tekstove ignorišem, ali ovaj

Među arhitektama vlada dosta rašireno uverenje da su učitelji postavljeni od nadređenih odozgo sa neba, dakle, sasvim iz sfere duhovne kategorije  i da zbog toga imaju obavezu da kao njihovi poslanici podučavaju i vaspitavaju pučanstvo u zemaljskom okruženju dajući im lekcije o izgledu i organizaciji prirode, pejsaža, gradova i zdanja. Uverenje je neki put tako snažno da isklizne iz realnog u virtuelni prostor gde im umišljena i samododeljena uloga mesije sa svim atributima koje takvo zvanje sobom nosi, zamuti pogled na okolinu, počnu da je gledaju kroz sasvim ličnu prizmu i zanemaruju realni život koji ih se inače dotiče u svako doba osim kada projektuju ili govore o urbanizmu i arhitekturi ili još gore, kad o tome donose odluke uvereni da drugačije mišljenje ili korak van njihovog vidokruga može ozbiljno da našteti planeti.   

U praksi života sve to izgleda i jeste drugačije, planove za gradske četvrti i razna zdanja sačinjavaju arhitekti pošto su dobili zadatak od naručioca koje zlonamernici nazivaju investitorima uvek sa dozom pežorativa u misli i glasu, onda sačinjeno delo proveravaju različite komisije ustanovljene da zastupaju javni inters, zakonske uzuse i uopšte sve što bi moglo da pomogne u proveri da li je tvorac ponuđenog rešenja na prihvatljiv način odgovorio zadatku, o ekologiji i zaštiti kulturnih dobara da se i ne govori.

U tom filmu
Klinac kaže ocu:
Sam si mi rekao -
Ne postoji razlog što je umrla.
Jednostavno,
došlo je njeno vreme.

Da li je Francuska daleko od Srbije?

Jeste, i to veoma mnogo.

Ono „Mi volimo Francusku kao što ona voli nas", ovekovečeno na jednom lepom parkovskom spomeniku u Beogradu, danas deluje kao lepa želja. Ta izreka trebalo je da ukaže na bliskost naroda dve zemlje, a u stvari je bila svojevrsna zabluda malene Srbije iz davnašnjih vremena prema jednoj velikoj zemlji.

Francuska je danas daleko od Srbije koliko i Novi Zeland, ili Argentina.

Na ovo pisanje me je ponukalo „venčanje veka u Francuskoj", koje se dogodilo juče, 29. maja ove godine, u Monpeljeu (Montpellier), u centralnoj Francuskoj.

 

Već godinama unazad fizički prostor mog života je omeđen trima tačkama : kuća - pos'o - klub HP (klub hercegnovskog pozorišta).
Posljednjih dana pojavila se realna opasnost da se i taj krajnje ograničen rezervat
redukuje na jednodimenzijsku kuća-pos'o relaciju.
Naime, odlukom Osnovnog suda u HN, pozorište je dobilo nalog da se u najkraćem roku iseli iz trošne kućerine poznate kao Palata Burovina, u kojoj kao podstanar "živi" već 23 godine.

Rebalans budžeta za 2010. godinu biće na dnevnom redu današnje sednice Vlaste, rečeno je danas na Telepu.

Deficit će u odnosu na prvobitno planirani, posle rebalansa, biti povećan za pitaj boga koliko, čime će manjak u budžetu dostići oko pitaj boga koliko dinara, oštećujući ovu, kao i svaku drugu porodicu, blog zna koliko dinara.

Kako je najavljeno, nakon usaglašavanja osnovnih stavki predloga budžeta za 2011.godinu, do kraja

 Majka Hrabrost

 

Sedim tako i razmišljam... Ne, ne sedim, trčkaram gore dole i usput razmišljam o svemu i svačemu. Jedna od dominantnih misli je drugo dete.
Stvarno bih volela da imamo još dvoje dece, znači, sada je na redu srednje dete. I? U čemu je problem? Zašto jelte, ne radimo na tome?
Iskreno, malo se bojim. Znam šta me čeka. Ne, ne mislim na trudnoću i porođajne bolove, to je nešto normalno i prirodno. Ono što je nenormalno i neprirodno su bolnički uslovi, odnos lekara i pacijenta, ma uopšte

Odmor,plaza,Grcka,malo mesto Sarti na drugom prstu,Sitonija.Navika jaca od odmora ,svaki dan kupujem novine,istina beogradske stizu sa danom zakasnjenja,ali nije problem.Nista se epohalno ne desava,pa  mogu i da se citaju bajate novine.

 

I tako sedim na plazi i dok cekam popodne i da stignu novine,zamislim se i pocnem polako da kujem planove,iduce godine nameravamo opet da idemo u Grcku,kako li ce biti za vize,znam li koga u Grckoj ambasadi,valjda ce biti lakse…Tanja Miscevic pregovara,citam te izvestaje pazljivije nego one berzanske.I dok tako mozgam i pravim hiljadu kombinacija..eto

Ужелим се подварка са свињаријама и кренем у потрагу за добрим купусом. Купујем у маркетима у околини, оба су део великих ланаца трговине али су мали по простору и избору робе.

Уђем у најближи и видим да је вакумирано кисели кзпус 109 дин.кг, сасвим пристојна цена јер је у другом 50% скупљи. Ту ћу да купим и све друго што ми треба:

preozbiljni ste :-)

(spin uspeo)