Novosadska iskustva ...

Društveni centar u Novom Sadu je nastao kao neka vrsta pionirskog skvoterskog pokreta u Srbiji. Dakle pre nekoliko godina - tačnije, 22. decembra 2011. - grupa entuzijasta je zauzela praznu tj. napuštenu novosadsku kasarnu Vojske Srbije "Arčibald Rajs" sredili su njen enterijer i dvorište i u sledećih nekoliko meseci tamo organizovali mnoge kulturne događaje, koncerte, filmske projekcije i humanitarne akcije. Posle nekog vremena kasarna je vraćena originalnim vlasnicima (koji su je ostavili da evo i dan-danas stoji prazna, da propada neiskorišćena) dok su se aktivisti-skvoteri odande preselili u deo grada koji se zove Kineska četvrt gde su se uselili u omanju zgradu koja je nekad valjda bila neka fabrika, neki magazin ili nešto tome slučno. Posle još nekih pretnji novim iseljenjem, ovaj put u gradu ipak postoji više razumevanja za ovakve poduhvate a izgleda da i sadašnji gradski čelnici imaju neku vrstu inicijative da se napušteni prostori po Novom Sadu daju mladima, nevladinim organizacijama i umetnicima na korišćenje. Dakle delovi grada u kojima su bile propale i napuštene fabrike i poslovne zgrade prepuštaju se na korišćenje kreativcima koji od tih delova grada onda prave zanimljivu destinaciju kako za zabavu i provod - tako i za umetničko stvaralaštvo. Pored Društvenog centra u istom bloku - to je inače Bulevar Despota Stefana br. 5 - su i klubovi Route 66, Fabrika, Klub Quarter, Firchie Think Tank Studio ... od kojih su neka skroz DIY dok su neka opet skroz fensi (dakle, džentrifikacija). Ozbiljan komercijalni potencijal ovakvih inicijativa se da primetiti samim tim da su u tom bloku ubrzo nastala i dva non stop fast fooda za koje mi drugari iz NS kažu da ih do nedavno nije bilo u tom kraju ...

Krenulo blato po guverneru Narodne banke. Evo traje već sedam dana.  Nepotpisani članci u tablodima. Porasla mu plata. Više voli Ruse od Srba. Gde živi taj čovek. I tako to. Očekuje se i nastavak. Nije još promenio svoje nezavisno mišljenje. Mene interesuje gde je stručna i pristojna Srbija da stane u odbranu nezavisnog guvernera i nezavisne institucije, Narodne banke Srbije.

The thing is about rumors: all you need is the vaguest and most oblique insinuation of something for it to begin passing along great unseen chains of whispers and embellishments until everyone directly interested and indirectly uninterested - and some people quite frankly exasperated - suddenly knows. It passes into common knowledge. And suddenly, in the blink of an eye, the best rumors are then apotheosized into the greatest of all possible forms of human knowledge.

They become the TRUTH.

Da li je Srbiji bolje nego pre 12. marta 2003. godine ─ između pitanja koje na kraju svoje knjige Atentat na Zorana postavlja Miloš Vasić i dileme kako bi Srbija izgledala danas da je Zoran Đinđić živ, koje je u danu za nama sebi verovatno postavljala većina građana i građanki ove zemlje, priča o političkom nasleđu Zorana Đinđića jedna je od onih tema koje, čak i danas, sedam godina kasnije, Srbiju čine taocem svoje loše prošlosti. U međuvremenu ─ nada da je bolja budućnost ipak moguća (čitaj: uređeno i upristojeno društvo koje počiva na principima i na zakonima) svedena je na minimum, politička scena pretvorena je u otužni buvljak, u patetično šibicarenje i pilićarenje koje sa pokojnim premijerom ima toliko malo veze da čovek ima pravo da se pita i da li je u ovoj zemlji Zoran Đinđić ikada uopšte i postojao?

Nešto posle 1, jutro je prešlo neosetno u rano pariško popodne i ja sam prešla ulicu i vratila se na Austerlic stanicu u dogovoreno vreme za susret sa grupom. Već sam znala da ću biti jedina iz 'engleske Kanade'. Ženeviv, Filip...

Zar ne bi smo znali da je recimo Srpska Napredna Stranka srpska, odnosno partija registrovana u Republici Srbiji, da nam stranka svojim prefiksom to explicitno ne kaze? Stranke u jednoj nezavisnoj drzavi po svom defoltu jesu srpske, njemacke, svicarske, hrvatske, naravno u zavisnosti o kojoj drzavi je rijec. Partije se mogu i moraju razlikovati po ekonomsko ideoloskim/ regionalnim dimenzijama, a nacionalnost pripadnika bilo koje partije ne smije imati primat ispred cinjenice da su svi gradjani Republike.

Gradjanski ustav mora izvrsiti politicku asimilaciju svih gradjana Republike bez

Svako ko je učestvovao u dogadjajima 5. oktobra, bilo kao gradjanin na ulicama, ili novinar koji je revoluciju pratio iz zemlje, ili inostranstva, ima svoje uspomene na peti oktobar 2000. To je dan koji je počeo kao još jedan, poznati pokušaj da se obori režim Slobodana Miloševića i završio nečim novim – uspehom, prevratom, pobedom demokratske opozicije.

Ako ukrstimo na desetine hiljada privatnih uspomena na taj dan - njihov zajednički imenitelj je uvek osećanje nade i snažnog optimizma, preovladavanje jedne zasnosne vizije budućnosti u kojoj će Srbija biti u društvu

Tog proleća uveliko se pričalo o potrebi da Beograd dobije omladinski radio i televiziju.

Postojali su, doduše, Index 202 i Ritam srca ali, to su bili programi pri "velikim" radio stanicama.

Onda je, negde krajem marta, počelo da se šuška po Radiju da će se, zarad Dana Omladine, 25.maja oformiti dve nove stanice - omladinske, naravno. Jedan radio i jedna televizija.

Srpsko društvo u prvim decenijama 21. veka odaje utisak nedovršenog i nestabilnog društva koje tumara kroz lavirinte istorije često završavajući u njihovim slepim ulicama. Posvađano iznutra, podeljeno prema spolja, izloženo i iznutra i spolja „ratu svih protiv sviju", bez bazičnog poverenja između različitih delova društva, ima sve razloge da brine za svoj dugoročni opstanak.

Pre nekoliko godina, imala sam sreću da sarađujem s Robertom na jednom projektu TVB92. Kao kada upoznate svog heroja iz mladosti, ili omiljenog radijskog voditelja, pa ste malo zbunjeni dok vam se spajaju slika i ton, tako se meni sve to činilo tada. Ne verujem da je on to znao, takvi ljudi samo vole svoj posao i vole da ga rade najbolje, zato se za njih i čuje, hteli oni to ili ne. Nije on znao da sam ja toga dana upoznala čoveka koji je bio neraskidivi deo većine ne samo muzičkih radijskih emisija uz koje sam rasla. Tih nekoliko dana rada s njim ostaće mi zauvek u sećanju. To su oni

"Mi, dolepotpisani akademici, profesori, istraživači i građani Republike Srbije, zahtevamo:

1.-Da se prihvati inicijativa Konferencije univerziteta Srbije (KONUS), Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje (NSVO) i Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) upućena resornom ministarstvu u vezi sa izmenom Zakona o visokom obrazovanju. 

2.-Da se hitno zaustavi implementacija ovog i drugih novousvojenih obrazovnih zakona i uz pomoć akademske zajednice započne rad na izmenama ovih zakona da bi se na taj način predupredile negativne posledice njihove primene.