Autor: Rodoljub Šabić

„Hodnici žuti, purpurni, plavi" su dobar razlog da bar na trenutak odstupim od tematske koncepcije bloga Freedom of Information. „Hodnici žuti, purpurni, plavi" je ime predstave koju sam sinoć imao zadovoljstvo da gledam. Kažem predstava, a žao mi je što nemam neki bolji, lepši termin za to dešavanje - fascinantnu mešavinu muzike, plesa, glume, poezije. Gotovo sve u predstavi, osim eto jednog Šekspirovog soneta i, razume se, briljantnog rediteljskog doprinosa Sonje Vukićević stvorili su sami glumci. Suštinu predstave čini nekoliko isprepletanih

Nearly exactly a year ago, at the tipping point between early- and mid-December, I forgot to go Christmas shopping. There must have been something good on TV.

Every year, faced with the prospect of engaging in pitched battle with my fellow shoppers throughout the month of December, I seem to make the resolution to do all the shopping in July, thus freeing myself from active duty and sparing myself more bloodshed.

Kako sam obuzet ništavilom – ili priča o Ničem u sedam prizora

Trg je bio prazan i žut od žege, očišćen od prašine vrelim vetrovima, kao biblijska pustinja.                                 Bruno Šulc, Prodavnice cimetove boje

 Scena prva:

Bio je to jedan od onih dana koje je, samo da je moguće, najbolje preskočiti. Ili, ako se to ne može, makar prespavati. U svakom slučaju nikud ne izlaziti iz kuće. To su naprosto oni dani kad vam apsolutno ništa ne ide od ruke. Nakon nervozne i neprospavane noći, nešto iza podneva Ništa se izvuklo iz kreveta, umilo, očešljalo na razdeljak i besciljno krenulo da luta pustim ulicama Subotice. Inače, valja odmah reći, Ništa se već duže vremena u Subotici osećalo sasvim prirodno i dobro. Reklo bi se: kao kod svoje kuće. Ipak ovog junskog podneva 1984.godine nešto  je bilo drugačije i posebno. Ništa je jednostavno u vazduhu, svuda okolo sebe, osećalo da će se danas dogoditi nešto istinski važno – jedino nije moglo ni da pretpostavi tačno šta. Prošlo je pored Galerije Likovni susret ali u nju nije ulazilo – pošto Ništa u Galeriji baš i ne bi bila neka posebna novost. Posebno ne za priču koju čitate. Onda je, koju ulicu dalje, sasvim neočekivano Ništa susrelo Tuđu bol. Zastali su, izmenili par kurtoaznih polurečenica i nastavili skupa.

Imam običaj ili bolje rečeno običavam da svakih deset, ponekad i petnaest godina, ponovo pročitam određene knjige, odnosno određene pisce, odnosno sve što su napisali. U takve pisce spadaju Beket, Marcel Proust, James Joyce, Čehov, Tornton Vajdler, Varlaam Šalamov, Mišima, Danilo Kiš, Andrić, Eko, Borhes, Tabuki, Hajne i naravno moj dragi i omiljeni Bohumil Hrabal. Do

Stiska se i traži da piški. Grabim je u naručje i kroz posetioce koji se nelinearno kreću hitam ka ćošku s toaletima kad ono - demokratija! Veliki izbor velikog tržnog centra - četvoro žućkastih vrata obeleženih sivim pločicama. Mučki wc, ženski wc, toalet za osobe sa posebnim potrebama i prostorija za majke sa decom. Pa, šta da radi otac sa ćerkom u naručju, struku vam dizajnersku!

Silueta dugokose majke (znači stereotip) kako drži bebu u rukama navede me da prvo tu kvaku zgrabim. Dobro vratima odmah na leđa nisam srušio tapaciranu tetku s ogromnim naočarima belog

- Svaka čast, imaš moju podršku. Ja sam i inače

novi novi EDIT: Dačić: Potrebna ravnoteža straha
23 novembar 2011. | 10:29 | Izvor: B92 "Srbija ne sme da kaže da neće da ratuje za Kosovo", rekao je ministar unutrašnjih poslova Republike Srbije Ivica Dačić
Pitam se da li je moguće da se ljudi ne sećaju da su ovaj film, sa identičnim scenarijem, istim glumcima i poznatim zapletom i krajem, gledali ne tako davno i ne mogu da verujem da će opet biti iznenađeni kada se ispostavi da je baštovan ubica!!! 

prethodni EDIT: shvatam, ipak je ovo prava pesma za današnji trenutak, znam koliko vam je svima teško i zašto je nastupila ANESTEZIJA...Nešto mi poznata priča, nije prvi put... Samo se pitam dokle više...

prvi EDIT: Vidim da je kiselo na petnaestogodišnjicu studentskog i građanskog protesta, kojim je izvojevana prva pobeda protiv Miloševićevog režima i što bi trebalo da bude jedna od pozitivnih tekovina današnjeg "novog društva i novog sistema vrednosti". Šta je po sredi? Razočaranje ili je nastupilo naknadno osećanje poraza? Da li se ćuti iz zadovoljstva ili zbog sramote? Zbog koga, čega i zašto se devedesete, sa svojim najružnijim pojavnostima, vraćaju u galopu, dok se baba (opet) češlja?  

ЖИВОТ У ВИРТУЕЛНОМ

«Захтев за пријатељство» затрептало је док је гасио Фејсбук. Хитро је поништио команду и погледао. Сликица некога кога никад није видео, име и презиме без одјека у његовој свести. Кликнуо је «прихвати», квадратић се расплинуо у трепераве црвенкасте цртице, пресложио у «пријатељи» и исправио бројку

O - sta je to seks?

присет на тему . .УНУК - син од кћери, ја Наумов . . . брата Радокејовог

умислих, а она ние устела , Зорка, сестрамиодујака покојнога, да слику Наумову од још кад се оно Шербан изПариза  вратијо био уСело нам , па куму својему , берберу сеоскоме, намолово изглед му, поклонимо новосацком легату П, Бељанског и тако је на увид и шири даднемо да не тавори у мраку закључане дедовске куће препуштена мемли зидова, завеса,тепиха и црвоточног собног мобилијара јер ,убеди ме поводљивог да ако и ЊУ склонимо из куће биће то дерогативан чин према Претку и свему што нам је од њега у сећању везано за кућу некад животом пуну остало . . .

Ovaj blog nastavlja tamo gde je predhodni zavrsio. U isto vreme odgovara na pitanja kako, zbog cega i kada je to  Amerika usla u fazu  klasicnog    imperijalizma  ? Zbog cega se vanjska politika Demokrata i Republikanaca ne razlikuje? I na kraju, zasto   novostvorena  koalicija u kongresu nije iznenadjenje.

Istorija nije nauka o proslosti,vec nauka koja pokusava objasniti sadasnjost. Ona se i kroz primer  Amerike moze posmatrati  kao svojevrsna patologija ljudskog ponasanja.

Ideja o Americi kao svetioniku ostatku mracnog sveta rodila se davne 1630 godine

Negde iznad Persijskog zaliva listam Birds of the Indian Subcontinent, pa pogledam D. i pitam: „Koliko je neobično preći pola sveta samo da bi se posmatrale ptice?“ Ona kaže: „U tvom slučaju – nije neobično.“

Foto (3) Uteč Rao

(Iz rukopisa novog romana.)

Stigla sam do kraja sela i zastala, pitajući se da li da napravim još jedan krug, samo sada osmatrajući pažljivije, ili da ipak potražim mesto negde izvan njega.

„Haus, madam, turkiš haus, foto!“, čula sam ženski glas sa prozora iznad moje glave. Nudio mi je da za nadoknadu fotografišem drvenu kuću na sprat.

„Para jok“, odbila sam, i upitala je: “Ja imam čador, vi bašču, biti moj jatak?“ Jurila sam po sećanju turcizme, obilno se pomažući rukama kao u igri pantomime: prva reč – šator, druga – vaša bašta, treća – sigurno mesto.

„Jes-jes“, žurno mi je potvrdila na engleskom.

Mala, skoro okrugla žena kojoj je bilo teško odrediti godine, u širokim cvetnim pantalonama i s maramom istog desena, začuđujuće brzo je sišla dole. Dok me je sprovodila iza kuće, pridružila joj se i devojčica, verovatno njena ćerka, od možda trinaest godina. Odvele su me do velikog zadnjeg dvorišta, koje se jednom stranom završavalo gotovo kod samog luka, i pokazale mi dobro ravno mesto.

„ Tešekur!“, zahvalih im, te se bacih na podizanje kampa.